Otvaranje, dan prvi

Autor: Maja Uzelac

I tako se juče premijerna i festivalska beogradska publika još jednom videla, podružila, premerila, zapričala. Ovaj put, međutim - istina je, ne lažem, u nekoj iskričavoj, podignutoj, galvaniziranoj atmosferi, u zgusnutom vazduhu misterioznog hemijskog sastava (smeša parfema, feromona, dima i očekivanja), koja se jednom davno, sećaju se stariji, zvala prosto - FEST.

Forum - FEST 2003 "...otvaranje prosecno, mislim na film - "quiet american". sir michael caine dominira, gotovo da nema kadra bez njega. po grahamu greenu, mozda i sa isuviše strahopoštovanja, previše jednolično, površinski, odmaknuto. naravno da se publici dopala jos jedna metafora o američkoj umešanosti u sva zla sveta..." (autor gazza, poslato: 2003-03-01 04:28) Uključite se u forum posvećen filmovima koje gledate na Festu 2003

I vratiće se ta familijarna podrazumevanja, kako stvari stoje, posle sumornih godina, opet. Ako se to već nije desilo upravo juče. U astralnom momentu susreta čudnih znakova. U neočekivano opuštenom tranzicionom Beogradu: usmenim marketingom, kako je to već tradicija, prodato karata ihahaj više nego prethodnih godina. Zateklo se podosta bogami lutajućih kamera viška. Uz njih se bitno iskrenije nego što se dešava, smeškale devojčice s mikrofonima. Šunjao se oko njih krem političke estrade, elegantniji nego što ikako biva. Ćaskao veselo s Aznavurom u Klubu književnika. Ali, to je bilo posle. Zbunila se malo domaćica večeri, Zone Zamfirsko. Velika je stvar, nije čudo. Medveda Zlatnog dao nam na uvid Arsenijević Stefan, ponosni vlasnik.

I onda je počelo: (A)torzija, naš, tj. njegov, petnaestominutni berlinski hit, naočigled uzbuđenih okupljenih, koji ga, nekako, već unapred prisvojili, no se ipak malo onako brinuli. Po scenariju Abdulaha Sidrana, u slovenačkoj produkciji, s Davorom Janjićem u glavnoj ulozi i Vilkom Filačem iza kamere. Porodila se, dakle, bošnjačka krava uz Agnus Dei tamošnjeg hora, ako mene pitate, bez daljih metaforičko-ideoloških natuknuća. Učitavanja su, kako god, omiljeni pass-time ovdašnjih intelektualnih krugova, naročito kad su u priči i >bivša braća<, pa će se, gotovo izvesno, i oko ovog narednih dana polomiti poneka koplja.

A nakon što nas sa platna pozdravi Filip Nojs, reditelj Tihog Amerikanca, kao i filma Dugo putovanje kući (Rabbit-proof fence) koji će biti prikazan tokom današnjeg dana, projekcija, eto, poče. Nakon recentnijih radova (Svetac i Sakupljač kostiju), kojih se sećamo, ne bez neprijatnog peckanja duž kičmenog stuba, Nojs se vraća osnovnoj logici i zdravom promišljanju, doduše s ponešto suvim rezultatom za strastvenije filmofile. Izvestan osećaj prepričavanja umesto proživljavanja maskiraju tu relativno uspešno vlažne i zanosne vijetnamske atmosfere i uvek bliska politička previranja. Ljubavni trougao u tome ne >diše< kako je zamišljeno, a prava, dubinska tema Tihog Amerikanca: prijateljstvo, ostaje slabo prepoznata kao takva od strane samog autora. Reč je ipak o njegovom povratku u svet

poluozbiljnih reditelja, a tu je i odgovoran kritički stav spram američke >spoljne politike<, (ili kako se to već zove), pa još direktno iz Holivuda. Tako odluka organizatora da baš tim filmom otvori ovaj FEST pun opasnih naslova nije uopšte čudna, kako se na prvi možda pogled čini. Već upravo znakovita.

A videli smo zatim i Ararat Atoma Egojana. Njegova nespretna konstrukcija koja uključuje kvazi-istorijske rekonstrukcije, vreme sadašnje s obaveznim usputnim incestuoznim momentom, meta-filmski okvir i plitka semifilosofska salonska zapažanja, ostavlja ravnodušnim. Za one eventualno metodološki ili formalno zainteresovane za sličnu dramaturgiju, zdrava preporuka je Prašina Mančevskog, koja, za razliku od kastriranog Egojanovog pokušaja, u svom haosu svaki čas protura po neku autentično suludu idejicu. Znam da to nije na FEST-u. Kažem, usput.