FEST - dan drugi
Autor: Maja Uzelac
Dramaturgija festovskih dešavanja za sada je, treba
primetiti, potpuno ispravna. Tvorce programa bi,
s tim u vezi, svakako trebalo pokušati uposliti
na scenariju nekog od domaćih filmova u pripremi:
možda najzad nešto bude! Šta hoću reći: na otvaranju
je izborom filma (Tihi Amerikanac) proturena >poruka<
tj. >stav< Saveta festivala, toalete su prošetane,
kontakti revaspostavljeni. Dva od glavnih hitova
ostavljena su, inteligentno, za drugi dan (čitaj:
juče), ne bi li euforiju/entuzijazam prirodno indukovan
otvaranjem što uspešnije preneli dalje, u dubine
manje revijalnih, manje svečarskih segmenata festivala
- u one festivalske dane (treći, četvrti, peti...)
kada žurke i prijemi zamiru, te zapravo počinje
da se radi samo o filmovima. Pa, nakon Čikaga i
Solarisa, i taj će kuluk >gradskog života<
prosečnom tinejdžeru ovdašnjem delovati privlačnije,
rezonovali su Dramaturzi, i - da li su bili u pravu?
Čikago Roba Maršala vrsta je filma prema kojoj
čovek, bio laik ili filmski profesionalac, ima jasan
apriorni stav: on je voli ili mrzi. Ja svakako spadam
u prvu grupu. Reč je o scenskom, visoko-artificijelnom
pristupu, koji svesno priziva brodvejske pozornice,
o plesnom filmu koji se u velikoj meri naslanja
na kvalitet muzike i koreografije, o kostimiranoj
atrakciji koja atakuje na čula i rekonstruiše dekadentne,
ludo zanosne noir momente dvadesetih godina ovog
veka. Tu su ubistva iz strasti, tu su fatalne žene,
advokati i šoubiznis. Indikativno je, u tom kontekstu,
pomenuti ime Boba Fosa (Sav taj Džez, Kabare), koji
je, davne 1975., istoimeni komad postavio na Brodveju.
A nije jednostavno izostaviti ni ime Baza Lurmana,
koji, doduše, s ovim konkretnim projektom nije imao
ama baš ništa, ali je svojim prošlogodišnjim remek-delom
(Mulen Ruž) otpočeo revitalizaciju žanra. Tu je
najzad, i preterano arčeno, ali nekako uvek s povodom,
ime Larsa Fon Trira: on je, sa svoje strane, Plesom
u tami sasvim očigledno inspirisao tvorce Čikaga
da ovom ženskom zatvorskom filmu pristupe u ključu
socijalne drame, ulazom u numere ponekad i previše
otvoreno kopirajući Danca. Koji, suštinski, u mjuziklu
ne uživa, i koji je formu preuzeo kao svojevrstan
mekgafin na svom putu ka šokantnom i provokativnom.
U mešanju ovakvih, protivrečnih, želja i naklonosti
autora Čikaga, negde je verovatno i ključ njegove
polovičnosti, mediokritetstva, neosmišljenosti i
nemogućnosti da stilski ostavi trag. Ako postoji
žanr za koji je, naime, lični stil ključan, to je
svakako mjuzikl. A, osim (nepogrešivog) stila Ketrin
Zita-Džons, i izuzetnog stila i preciznosti montažera
na projektu, Maršal ga, iako iskusan brodvejski
pozorišni as, nije pokazao previše. I nije zagrizao
dovoljno jako. Što, naravno, ne znači da neće dobiti
dobar procenat od tih trinaest (!) Oskara za koje
je nominovan.
Kad je, dalje, reč o novom Solarisu, stvari su
još jasnije. Soderberg je, naime, mnogo toga, ali
nije Tarkovski. A upravo je to pokušao da bude.
Kako je poznat kao čovek mnogih ideja, od kojih
su većina zablude (a tek poneke - sušta genijalnost),
i ovo je samo stanica na njegovom krivudavom putu.
>Istočnjaci< upoznati s originalom, prespor
tempo su mogli da pročitaju jedino kao pretencioznost,
filosofske pitalice iz Klunijevih usta kao Lemovu
noćnu moru, a nespretne prelaze između scena kao
zanatski propust. Jedini zaista uspešan momenat
tiče se Klunijevog pristupa ljubavnom aspektu priče:
da je Soderberg želeo da se zadrži na tome (a u
tom slučaju je mogao da radi i neki drugi film,
možda) stvari bi za njega stajale mnogo bolje.
Gledao se juče i još jedan film Filipa Nojsa, Dugo
putovanje kući (Rabbit-proof fence). Dubina nikad
nije bila Nojsov adut. Kako vidimo, nije to postala
ni u međuvremenu. Socio-politički angažman, s druge
strane, jeste. Pa, ko voli...
Dnevni pregled