Predstavljena knjiga o legendarnom profesoru Tarasjevu
Andrej Tarasjev, univerzitetski profesor, pisac udžbenika, legendarni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu koji je bio i ostao most između ruskog i srpskog naroda.
Izvor: srpskaistorija.com
Profesor Andrej Tarasjev potomak je ruskih izbeglica koji su u Srbiji, u Beogradu našle svoj dom i u srpskom okrilju dobile novi smisao života i doprinele kulturi, obrazovanju i duhovnom životu novog zavičaja, ostaviviši duboki trag i veliko poštovanje potomaka.
U prepunoj sali Ruskog doma o profesoru Tarajsevu, rođenom Beograđaninu a potomku belih Rusa, govorili su samo neki od 34 autora knjige koji je povodom njegovog 90.rođendana objavila izdavačka kuća „Čigoja“ a priredila Branislava Marković.
Knjiga „Profesoru Tarasjevu u čast“ pisana je srcem i dušom, u njoj se nalaze sabrani utisci, sećanja, anegdote iz života i prikazi rada ovog izuzetnog čoveka, pedagoga, ali i osnivača hora „Lučinuška“, evo i dva teksta iz knjige „Profesoru Tarasjevu u čast“.
VELIKA RUSKA DUŠA MOJEGA KUMA ANDREJA TARASJEVA
Piše, Zorica Peleš
Od svih Rusa koje poznajem moj voljeni Andrej Tarasjev je najviše ruska duša. Temeljnog nacionalnog vaspitanja i čvrstih istorijskih tradicija on je zaista granit od tradicije, simbol starog morala, ljubak, briljira nesvakidašnjom duhovnošću svojstvenom najviše Rusima i na jedan poseban način poseduje specifičan ruski ton i stil. Presrećna sam što sam zahvaljujući kumovskoj vezi naših porodica na vrhovima prstiju ušetala kroz vrata njegovog srca, koje me je od prvog trena prigrlilo na očaravajući način. Oduševljava me što u svojoj pojavi, karakteru i mentalitetu nosi prekrasne osobine i obeležja zavičaja svojih predivnih roditelja – najveličanstvenije pravoslavne carice RUSIJE.
Krase ga izuzetne retke osobine i on je jedan poseban čovek, koji je svoj život u profesionalnoj i društvenoj delatnosti podredio sebi kao bezuslovnu obavezu da lično i istrajno radi za dobrobit onih kojima je potreban. Kao ličnost jakog nacionalnog karaktera i slobodoumlja formirao se i kao naučnik – intelektualac sa čvrstim moralnim načelima o naučnom radu i nauci uopšte. Sav kipti od ljubavi, ne samo prema Rusiji, već i prema Srbiji, uvek spreman da pruži svoj skromni doprinos gde je to potrebno.
Svaki trenutak proveden sa njim je za mene uvek neka nova lepota, jer sav kipti prirodnom krasotom i istinom, koje su izraz i odjek pravog ruskog duha, plemenite, rodoljubive i velike duše. Posebno mi je bila velika čast i radost, kada je govorio na promociji moje knjige “PROTA STEVAN DIMITRIJEVIĆ ANĐEO BOŽIJI ZA JUŽNU SRBIJU” u Kulturnom centru Čukarica, koju je 2009.godine organizovao njegov veliki prijatelj blaženopočivši protojerej – stavrofor Dejan Dejanović, starešina Crkve Svetog mučenika Trifuna Topčiderskom groblju u Beogradu.
Protojerej – stavrofor dr Stevan Dimitrijević, student čuvene Dovne akademije u Kijevu, bio je profesor Andrejevom ocu Vitalijuu na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, a kasnije i njegov veliki prijatelj sve do svoje smrti 1953.godine. Bila sam oduševljena kada je Andrej počeo nežno da otvara kapiju sećanja svojeg detinjstva, koje je najviše voleo da provodi u porti Ruskog hrama SVETE TROJICE na Tašmajdanu u Beogradu, kada su tamo sedeli njegov otac Vitalij i prota Steva, kako su ga svi zvali od milošte.
Prota Steva je u porti zasadio prekrasne jorgovane, koje je redovno i održavao. Donosio je, kako je ANDREJ ispričao, neumorni prota Steva, šamlicu i baštenske makaze iz svojeg stana u blizini, na Bulevaru kralja Aleksandra broj 17 u zgradi koja je tada pripadala SPC, i sedeći na šamlici oblikovao makazama grane jorgovana, dok ga je Andrej s uživanjem posmatrao. Posle završenog posla prota Steva i Andrejev otac bi sedeli na jednom tremu , koji je imao divne zelene drvene stubove, pili čaj i govorili “po-ruski”. Pitala sam Andreja, kako je prota Steva govorio ruski jezik, a on mi je ushićeno odgovorio da ga je govorio perfektno i da niko ne bi poverovao da nije bio rođeni Rus. Posebno je voleo da posmatra protu Stevu dok je sa njegovim ocem služio u Hramu, jer je bio izuzetno markantna ličnost. Prota Steva je bio profesor petorici srpskih patrijaraha – Varnavi, Gavrilu, Pavlu, Germanu i Irinej, kao i dvojici svetitelja: Svetom Jovanu Šangajskom i Svetom Nikolaju Velimiroviću, kao i divnom Vladimiru Albinoviču Majevskom, kojeg je preporučio patrijarhu Varnavi za ličnog sekretara i koji je napisao sjajnu biografiju našeg svetog mučenika patrijarha Varnave.
Tokom studija u Kijevu prota Steva je bio među prvim Srbima koji su po arhivama Kijeva, Moskve i Sankt-Peterbuga istraživali građu o rusko – srpskim odnosima kroz vekove.
Kada smo 2015 godine profesor istorije OŠ “Bubanjski heroji”” iz Niša ĐORĐE BOJANIĆ i ja završili rukopis naše zajedničke knjige ,,RUSKO-SRPSKI BRATSKI ODNOSI”, zamolila sam Andreja da za knjigu napiše predgovor i recenziju, što je on prihvatio s velikom radošću i hvala mu beskrajno zbog toga, a posebno zbog izuzetno dirljivog predgovora – ” Hvala ti, SRBIJO.! ” Posle dve godine ova naša izuzetno dragocena knjiga je prevedena u Rusiji na ruski jezik i nalazi se i u kabinetu predsednika RUSKE FEDERACIJE Vladimira V. Putina, kao i u mnogim ruskim značajnim bibliotekama. Promociju ove knjige smo održali u Ruskom domu u Beogradu, povodom DANA POBEDE 2017. godine.
Neizmerno sam blagodarna dragom Andreju, koji se od malena hranio zdravom i sočnom duhovnom hranom, što je 2016. godine prihvatio moj poziv da zajedno učestvujemo u RUSKO- SRPSKOJ MEĐUNARODNOJ PROSVETNOJ SARADNjI IZ PREDEMTA ISTORIJE I VERONAUKE putem videa 2016.godine. Tema predavanja je bila ,,RUSKI EMIGRANTI U SRBIJI”. Inicijativa za sjajne časove putem videa potekla je iz OŠ ,,Bubanjski heroji” iz Niša od profesora istorije Đorđa Bojanića i veroučitelja đakona Dejana Jovanovića, uz blagoslov direktorke škole gospođe Verice Radenković. Odmah je ovu divnu ideju prihvatio naš ruski brat profesor Aleksandar Nikolajevič Muravjov, iz PONjKINSKE OSNOVNE ŠKOLE iz IVANOVSKE OBLASTI RUSKE FEDERACIJE, rukovodilac ,,Rusko-srpskog kluba” u Osnovnoj školi BR.11 iz grada ŠUJE, u Ivanovskoj oblasti ,RUSKE FEDERACIJE.
Drugi zajednički čas Andreja i mene bio je 2019. godine, a tema predavanja je bila Ruska književnost u srpskim školama. Bilo ga je milina slušati, posebno što je govorio na ruskom jeziku. A ovaj divni čas je zajedno sa profesorom istorije Đorđem Bojanoćem i njegovom školom iz Niša, organizovala Ruska organizacija “RUSKO-SRPSKI DIJALOG” koju je predvodio direktor Evgenij Osenkov.
U divnom sećanju mi je ostao i naš odlazak u Mladenovac 2.aprila.2014. godine sa članovima Sekcije za istoriju medicine SRPSKOG LEKARSKOG DRUŠTVA, čiji sam i ja član, gde smo prisustvovali otkrivanju SPOMEN – PLOČE čuvenom mladenovačkom lekaru ” DOKTORU RUSU ” -dr SERGEJU GEORGIJEVIČU KARINKOVSKOM, na zgradi Specijalne bolnice za interne bolesti.
Prisutan je bio i tadašnji ambasador RUSKE FEDERACIJE U SRBIJI Nj.E. GOSPODIN ALEKSANDAR ČEPURIN. Posle otkrivanja spomen- ploče izuzetno potresan govor je održao dr Branislav – Brana Dimitrijević, profesor Stomatološkog fakulteta iz Beograda i predsednik Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, i svima nam naterao suze na oči. Andrej je ovu besedu nazvao POEMOM i odmah me je zamolio da je potražim od dr Dimitrijevića , jer je poželeo da je prevede na ruski jezik i pošalje u Moskvu.
Andrej je, kao izuzetno dragocena podloga svim plemenitim i korisnim stremljenjima ruske nacije, posebno vodio računa o očuvanju spomena na legendarnog ruskog generala PETRA NIKOLAJEVIČA VRANGELA, koji je bio rado dočekivan gost u stanu Andrejevih roditelja, kao i kod prote Steve Dimitrijevića, i koji je pri dolasku iz Sremskih Karlovaca u Beograd redovno prisustvovao bogosluženjima u ruskom Hramu SVETE TROJICE U BEOGRADU u koji je, po njegovoj poslednjoj želji, preneseno njegovo telo iz Belgije. Andrej me je uvek molio, kada bi u listu ” POLITIKA ” objavio pomen generalu VRANGELU u ruskom hramu, da preko društvenih mreža obavestim i pozovem sve poštovaoce ovog legendarnog generala na njegov pomen.
Oduševljavao me je svaki put i kada sam slušala koncert njegovih božanstvenih Lučinuški, kojima je poput čarobne lampe dodavao raskošnu svetlost, a mene molio da obavestim javnost o njihovom koncertu. Svako pismo je završavao rečima ,,TVOJ ANDREJ” što je meni posebno prijalo i naš odnos činilo bliskim i čudesnim.
Ljupkost je izraz jedinstvene lepote njegove duše, jer on uvek treperi strastven i sav u napetosti svojeg temperamenta. Iz njega je često izbijala i tragična osećajnost kada bi mi sa setom govorio o vihoru seobe, koji je doneo i njegove roditelje u našu SRBIJU.
Mnogo me je radovala i činila posebno počastvovanom njegova želja da sedimo zajedno na koncertu u Ruskom domu i u Etnografskom muzeju i da pevamo. Moj kum je odraz i odjek pravog ruskog duha, neobična pojava i jedinstvena priroda, kao što su jedinstvene i njegove sede vlasi.
Prof. Tarasjev poseduje beskrajnu blagost u svojem pogledu i kao dragocen prijatelj i omiljeni profesor već je evo za života svojeg spleo očaravajući neuveli venac slave i kod nas svojih savremenika, kao i kod potomaka, stvorivši anđeoski hor LUČINUŠKA, koji je pravi pravcati odsjaj njegove božanske ruske duše.
HVALA MU ŠTO POSTOJI TAKO ČAROBAN I DUŠEVAN..
HVALA MNOGO I PREKRASNOJ “RAZREDNOJ ” BRANISLAVI – BRANKI MARKOVIĆ, KOJA I BEZ ČAROBNOG ŠTAPIĆA NA SVAKOM KONCERTU “LUČINUŠKI” UME DA STVORI TAKO RASKOŠNU ČAROLIJU SVOJIM JEDINSTVENIM VOĐENjEM PROGRAMA, ŠTO MNOGO GOVORI O VELIKOM POŠTOVANjU I LjUBAVI ZA SVOJEG DRAGOG PROFESORA ANDREJA I
SVE BOŽANSTVENE ČLANOVE ,,LUČINUŠKE”.
Na kraju želim da izrazim veliku zahvalnost svim članovima hora “Lučinuška” na izuzetnoj ljubavi koju mi pružaju godinama i što me, pored Andreja, svi nazivaju KUMOM. Srećna sam što postoje i što mogu da im uzvratim ljubav i poštovanje, jer ih sve doživljavam kao svoje najrođenije. Hvala im i što sam pre nekoliko godina imala veliku čast da zajedno sa njima idem u rodni Aleksinac prote STEVE DIMITRIJEVIĆA, gde su imale prekrasan koncert.
S LjUBAVLjU I POŠTOVANjEM, KUMA ZORICA PELEŠ, biograf prote Stevana M. Dimitrijevića, jedan je od autora Srpske enciklopedije i Srpskog biografskog rečnik – SBR, istoričar medicine i publicista.
RASKOŠNA ŠIROKA RUSKA DUŠA ZNAMENITOG UNIVERZITETSKOG PROFESORA RUSKOG JEZIKA I ISTORIJE RUSKE KULTURE ANDREJA TARASJEVA
Piše: akademik prof. dr RADMILA TONKOVIĆ
Kao studenti još više smo zavoleli Rusiju slušajući, gledajući i upijajući očaravajuće priče divnog profesora Andreja Tarasjeva.
Susretala sam se s njim i u Beogradu i u Moskvi i pitala se, zašto on ne živi u svojoj obožavanoj Rodini! Od prvog susreta sam osećala i duboko oduševljenje i tugu u tom silnom i nežnom Rusu. A on je pripovedao poneseno i razdragano, ali i nostalgično i elegično, sa širokim zamasima jedne divne raskošne duše i uma, sav predan i posvećen svojoj matuški Rusiji – njenoj kulturi, umetnosti, nauci i njenim divnim ljudima… I sve je to prenosio na sagovornike, slušaoce, publiku.
Kroz njegova bajkovita kazivanja raskošnog uma i duše svim svojim bićem smo zavoleli daleku i još neviđenu i nedoživljenu Rusiju.
A kada sam otišla na studije na Moskovski državni univerzitet “Lomonosov” (MGU), profesor Tarasjev mi je poželeo sreću, uz opasku, da tamo odlaze samo najbolji! I bila sam presrećna, jer mi je to rekao najbolji profesor, a opravdala sam njegove reči završivši studije sa ZLATNOM ZNAČKOM kao najbolji diplomac. I do danas smo dugogodišnji prijatelji, a to je za mene velika čast!
Tragična Oktobarska revolucija je poput ogromnog talasa zapljusnula Srbiju ruskim izbeglicama – biserima ruske nauke, kulture, obrazovanja i teologije i porodica Tarasjev je odigrala važnu ulogu u očuvanju duhovne snage “belih” Rusa u novoj Otadžbini Srbiji. Andrejev otac protojerej Vitalij Tarasjev je bio dugogodišnji starešina Ruske crkve Svete Trojice u Beogradu, prethodno završivši Prizrensku bogosloviju (1926.) i diplomiravši na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu (1931.) i o njemu sam pisala u svom članku o “belim” Rusima u Zborniku Matice Srpske: PRIZRENSKA BOGOSLOVIJA: ŽIVOT, MISIJA, DOPRINOS (150 godina od osnivanja 1871-2021, 10 godina od obnove rada u Prizrenu 2011-2021).
Porodica Tarasjev je u pet generacija sveštenička, a profesor Andrej je ipođakon hrama Svetog Trifuna, što svedoči o dubokoj duhovnosti, koja je sačuvala ovu porodicu “belog” ruskog emigranta, jer je duhovni uticaj najvažniji i najpresudniji na psihu i čovekovo sazrevanje. Profesor Tarasjev često govori o okupljanju Rusa oko crkve, kao i da su Rusi obnovili žensko monaštvo u Srbiji, o njegovom upoznavanju sa Jovanom Šangajskim (gostom u domu Tarasjevih), kao i o čuvenim ruskim filosofima i njihovoj misiji u Srbiji i Evropi.
A profesir Tarasjev je osnovao “Društvo za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji” (čiji je predsednik), kao i čuveni i popularni hor “Lučinuška”, koji peva pesme slavenskih naroda već 50 godina sa svojim studentima na Filološkom fakultetu i što je najvažnije, oni su više od hora, oni su prava složna PORODICA!
Maestralne konferanse gospođe Branislave Marković na koncertima hora sve razjašnjavaju o pesmama i tradicijama Slavena, a hor svojim nastupima oplemenjuje i obogaćuje naše duše i uznosi ih do same Vaseljenje!
Kao rukovodilac i dirigent Akademskog hora Filološkog fakulteta Unuverziteta u Beogradu “Lučinuška” profesor Tarasjev neguje muzičko nasleđe slavenskih naroda, njihovih tradicija, jezika i književnosti, kao i ukupne kulture.
Okosnicu hora čine one “devojke” koje su u horu od njegovog osnivanja, prenoseći SVETLOST, VATRU, BAKLjU – LUČ na oduševljenu publiku u prepunim salama gde nastupaju. LUČ zajedno sa njima ponosno nosi legendarni prof. ANDREJ TARASJEV, kojem od sveg srca čestitam 90. rođendan – S DNЁM ROŽDENIЯ!
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
