"Poehali", rekao je Jurij Gagarin, a ostalo je istorija: Knjiga koja otkriva detalje

Prvi put na srpskom jeziku pojavila se knjiga koja će razjasniti šta se sve dešavalo u svemiru te davne 1961. godine. Legendarno "поехали", što na ruskom znači idemo, bila je poslednja reč koju je Jurij Gagarin izgovorio pre nego što se 12. aprila 1961. u letilici Vostok otisnuo u svemir.

Izvor: B92
Podeli
Foto: Getty/Keystone / Staff
Foto: Getty/Keystone / Staff

Čitav svet je ostao bez daha kad je dvadesetsedmogodišnji sin jednog stolara izvršio podvig koji niko pre njega nije uspeo da ostvari.

U autobiografiji "Put do Zvezda" Gagarin piše o detinjstvu provedenom pod nacističkom okupacijom, o školovanju za livca a kasnije i vojnog pilota, o ljubavi prema domovini i posvećenosti tadašnjoj Komunističkoj partiji i, konačno, o pripremama i prvom letu čoveka u svemir.

U saradnji sa Lagunom, B92.net predstavlja odlomak iz knjige "Put do zvezda":

Foto: Promo
Foto: Promo

I tako, postao sam oficir, pilot lovačkih aviona. Imao sam voljenu ženu i, prvi put u životu, svoju sopstvenu sobu. Završio sam pilotsku školu u prvoj klasi i mogao sam da biram mesto za dalju službu. Mogao sam da odem na jug, predlagali su mi Ukrajinu, dobre i uređene vazduhoplovne garnizone. Ali komandanti škole me nisu puštali da odem i ponudili su mi mesto pilota-instruktora.

– Gde bi ti išao? – govorili su mi u školskom štabu. – Orenburg je dobar grad. Ovde imaš porodicu, stan, žena ti ovde ide u školu… Zašto da prekidaš taj život?
Ali još ranije sam odlučio – idem tamo gde je najteže. To je bila dužnost omladine, primer čitavog našeg Komsomola, čiji su članovi uvek bili na čelu izgradnje socijalizma, a i danas su ostvarivali čuda radničkom hrabrošću, osvajali mi-lione hektara nove zemlje i ugara, gradili visoke i Martenove peći, podizali mnogobrojne hidroelektrane na rekama, krčili nove puteve u sibirske tajge… Jednom rečju, osećao sam se kao sin moćnog plemena Komsomola i nisam imao pravo da tražim mirnu luku i usidrim se na prvom pristaništu.

Ista ta osećanja mučila su i moje drugove Valentina Zlo-bina, Jurija Dergunova i Kolju Repina. Svi smo zatražili da idemo na sever.

– Zašto na sever? – pitala je Valja koja još uvek nije u potpunosti shvatala moje težnje.

– Zato što je tamo uvek teško – odgovorio sam.

Bilo je lako to reći. Ali trebalo je i objasniti. Ipak me nije pitao brat pilot, već mlada krhka žena koja je provela ceo svoj život u uređenom gradu, u imućnoj porodici. Razumeo sam je – poći sa mnom značilo bi napustiti učenje, porodicu, rastati se sa uobičajenim načinom života. Valja nikada nije izašla iz Orenburga i normalno da je bila uplašena od svega potpuno nepoznatog što nas je čekalo na severu. Kad je saznala da ne idem tamo sâm, čak me je jednom pitala:

– Zar su ti drugovi draži od mene?

Šta sam mogao na to da odgovorim? Poljubio sam je i dogovorili smo se da prvo odem sâm i pišem joj o svemu, a da ona, kada završi medicinsku školu, odmah dođe kod mene. Valju je to čak i obradovalo jer je znala da će njena nova specijalnost biti potrebnija na severu nego u Orenburgu.

Do odlaska u novo mesto službe ostalo je još dosta vre-mena, pa smo Valja i ja otišli u Gžatsk kod mojih roditelja. Ljubazno su nas dočekali. Dopala im se mlada. Ali otac je tokom razgovora izrazio nezadovoljstvo time što smo na-pravili svadbu u Orenburgu, a ne u Gžatsku. Znajući očev karakter koji nije trpeo prigovore, ćutao sam, a Valja je rekla:

– Tata, pa nisu mogli svi Jurini drugovi i moje drugarice da dođu kod vas u Gžatsk. Imali smo komsomolsku svadbu!

Ovaj argument je ubedio oca, ali smo odlučili da pono-vimo svadbu u Gžatsku. Imao sam novca i na svadbi je bilo isto tako veselo kao u Orenburgu.

Valja nije mogla da ostane dugo u Gžatsku, morala je da požuri zbog časova u školi. Zajedno smo stigli do Moskve, pokazao sam svojoj ženi znamenitosti prestonice i s tugom je ispratio do Kazanske železničke stanice. Zaplakala je, a i meni je bilo teško. Ali šta da se radi – služba zove! Voz se udaljavao od platforme, a ja sam još dugo gledao za crvenim svetlima poslednjeg vagona…

Sutradan sam i ja napustio Moskvu. Valentin Zlobin i Jurij Dergunov su bili sa mnom u kupeu. Celim putem smo igrali šah ili stajali pored prozora i divili se prizoru karelj-skih šuma posutih injem. Prošli smo kroz predele smreka. Iza nas je ostao polarni krug i iz sata u sat priroda je bivala sve surovija i neobičnija. Čulo se pucanje mraza, kovitlala se magla, kazaljke na satu pokazivale su podne, a oko nas je bila sablasna plavičasta noć.

– Gde smo mi to došli? – zbunjeno je povikao Dergunov.

– U goste kod belih medveda – šalili smo se Zlobin i ja. Šalili smo se, ali smo znali da nas čeka posao koji nije

šala. Obuzimala nas je i sumnja: da li ćemo se snaći? Niko od nas još uvek nije leteo noću, a bez obzira na to koliko daleko idemo, sve vreme je noć…

Postali smo nestrpljivi, voz ide tako sporo u poređenju sa avionom!

Ali sve ima svoj kraj, pa smo i mi konačno stigli u štab. U blistavim oficirskim uniformama svima smo upali u oči i gledali su nas sa izrazom: kakve su ovo ptice zalutale ovde pored ledenog mora?

Mogli smo da biramo između dva tipa aviona i izabrali smo MiG-ove, kojima smo već leteli u pilotskoj školi. Dobili smo raspodelu i krenuli ka mestu službe u dalekom garni-zonu. Sneg je zasipao put a prozori autobusa bili su okovani mrazom. Bilo je đavolski hladno, glave su nam padale od umora i preplavljenosti novim utiscima.
Na odredište smo stigli kasno posle ponoći, ali su nas još uvek čekali u pansionu garnizona. Tamo su već bili Oren-buršci Venja Kiseljov, Kolja Repin, Aljoša Iljin i Vanja Do-ronjin. Izgrlili su nas i odmah smo se razbudili. Razgovorima nije bilo kraja. Pričali smo o svemu i svačemu. Iz te graje izdvojio sam jedan važan detalj: komandant puka bio je zaslužni pilot, strog i pravedan načelnik.

Smestili su nas u sobu sa tri kreveta. Prvi, najbolji pored prozora, zauzeo je Valja Zlobin. Na drugi se smestio Salig-džan Bajbekov, Tatarin iz Ufe, a treći je ostao za mene. Legli smo pred zoru i odmah zaspali mirnim zdravim snom.

Ujutru smo se nakon doručka javili komandantu. Prvi utisak se poklopio sa onim što smo već čuli od drugova. Potpukovnik nas je podsetio na tradiciju ove jedinice i po-želeo nam da budemo dostojni naslednici borbene slave njenih veterana. U nekoliko poslednjih godina jedinica je svrstavana među najbolje. Njeni piloti leteli su bez incidenata i osvojili su brojne počasne nagrade i diplome za uspeh u vazduhu i na zemlji. U komandantovom kabinetu visila je slika vojnika u crnom ramu.

– Sergej Neguljaev – rekao je potpukovnik pokazavši na sliku. – Sovjetski Danko!* U borbi je po cenu svog života izvukao drugove iz nevolje udarivši u fašistički avion.

Ništa se više nije moralo govoriti o vojnim tradicijama. Sve je bilo jasno.

Svi mladi piloti upisani su u treću eskadrilu. Naš komandant je bio oficir Andrej Puljherov. Eskadrila još uvek nije bila proglašena odličnom, ali je postizala dobre rezultate i takmičila se sa drugim eskadrilama. Došlo je vreme da se i mi pridružimo tom takmičenju i pokažemo za šta smo sposobni.

Moj direktni pretpostavljeni bio je komandant jedinice Leonid Danilovič Vasiljev, viši poručnik. Smatrao se starosedeocem severa. Mnogo puta je tokom letova spretno izlazio iz zamki koje kapriciozna, promenljiva severna priroda postavlja svojim iznenadnim snežnim olujama, gustom maglom i neprekidnim vetrom koji duva sa Severnog ledenog okeana. Nakon prvih razgovora sa njim shvatili smo jedno: na severu nije dovoljno samo umeće letenja, moramo biti u stanju da upravljamo avionom po nevremenu, i to noću.

Januar je bio surov. Mrkli mrak obavio je zemlju zatrpanu dubokim snegom. Ali tutnjava turbine iznad piste nije utihnula. Leteli su oni iskusniji. Budući da mi nismo imali iskustva sa noćnim letenjem, učili smo teoriju i nestrplji-vo čekali prve zrake sunca i dolazak proleća. Živeli smo u slozi, kao porodica. Verovatno u takvom jedinstvu žive i mornari u teškim uslovima života na brodu. Znali smo sve jedan o drugom, niko nije ništa skrivao od svojih drugova. Ako bi stiglo pismo, svi su imali pravo da čuju šta u njemu piše. Čitali smo naglas, kao što se, prema pričama veterana, radilo u ratu.

Valja je pisala često, ali kratko. Pričala je o svojim uspe-sima u školi i bilo je očigledno da je medicina fascinira. Ni na šta se nije žalila, ali između redova sam mogao da osetim čežnju i želju da se što pre vidimo. Takva su bila i pisma koja su stizala drugovima od porodica i bliskih osoba.

Ušli smo u novi zanimljivi svet vojne službe, zavoleli smo jedni druge, radovali smo se uspesima drugova i zajedno prolazili kroz sve što nam se dešavalo. Iskusni stariji pilo-ti leteli su u svim vremenskim prilikama. Jedinice su išle na presretanje vazdušnih ciljeva, „u zone“, na daleke rute, vodile su probne vazdušne borbe, vežbalo pucanje. Jedan od najboljih presretača u eskadrili bio je komandant naše jedinice. Leteo je po bilo kakvom vremenu. Jednom, kada sam dežurao na aerodromu, a Vasiljev je bio u vazduhu, iznenada se spustila gusta magla. Brda borove šume koja okružuju aerodrom potonula su u neprobojnu pomrčinu. Položaj je postao kritičan. Sletanje se činilo nemogućim. Pa ipak, komandant jedinice je leteo ka aerodromu i, probivši debeli sloj magle, izašao tačno na liniju sletanja i spustio se na pistu. Svima je pao kamen sa srca.

Potrčao sam ka komandantu. Ponašao se kao da se ništa nije dogodilo, ali je ipak rekao:

– Neophodni su tačan navigatorski obračun i poverenje u instrumente… I, naravno, morate da kontrolišete ne samo mašinu već i svoje živce. U lovačkom avionu vi ste i car i bog, pilot, navigator i strelac, sve u jednom…

Svojim letom Vasiljev je nama mladim pilotima dao primer da nikada ne smemo da izgubimo kontrolu ma kakvi uslovi bili. Počeli smo da se ophodimo prema komandantu jedinice sa još većim poštovanjem.

Kraj zime iskoristili smo za teorijsku obuku i još jednom smo ponovili materijalni deo. Zatim smo položili testove za upravljanje avionom u uslovima na severu. Zaista je bilo mnogo pojedinosti i svako je morao da zna sve. U štabu su nam dali nove letačke knjižice. Ali su još uvek bile prazne.

Počeli smo da letimo krajem marta, kada se dah proleća već osećao u vazduhu i duga polarna noć polako je ustupala mesto podjednako dugom polarnom danu. Išao sam u pratnji komandanta jedinice. Čim sam seo u avion, obuzelo me je poznato uzbuđenje pred let jer nekoliko meseci nisam imao priliku da letim. Poleteli smo pred kraj noći, kroz plavičastu sumaglicu praskozorja. Postigavši visinu, kao i uvek kada letim, sjedinio sam se sa avionom. Kada se strelica visinomera pomerila do zadate crte, pogledao sam dole i ugledao sunce. Promaljalo se na horizontu i zlatnim bojama zore slikalo po zemlji i nebu. Dole su bila brda prekrivena ružičastim snegom, zemlja posuta plavim jezerima i tamno-plavo hladno more koje udara u granitne stene.

– Kakva lepota! – uzviknuo sam nehotice.

– Ne skrećite pažnju sa instrumenata – čuo sam odsečan Vasiljevljev glas. I on je, kao i svi mi, čeznuo za suncem, ali je dobro znao da ništa ne treba da ometa pilota dok u vazduhu upravlja avionom. Njemu je bilo važno da smo se sa suncem sreli u tačno predviđeno vreme. I tada mi je rekao:

– Emocije su uvek tu, ali posao je na prvom mestu. Tako je počela prava služba letenja na Arktiku.

Nakon što je detaljno proverio moju sposobnost upravljanja letelicom, komandant jedinice dozvolio mi je samostalne letove. Novi komandant naše eskadrile major Vladimir Rešetov složio se sa njim i, kada sam završio prvi samostalni let, odmah mi je zajedno sa sekretarom partijske organizacije kapetanom Anatolijem Rosljakovom čestitao na uspehu. Drugovi su uslikali taj trenutak. Bio sam zadovoljan i poslao sam Valji u Orenburg tu fotografiju na kojoj se nas trojica, u krznenim kombinezonima i sa pilotskim šlemo-vima, nasmejani rukujemo.

Ubrzo sam imao jedan neprijatan slučaj. Leteo sam prate-ći instrumente. Prognoza vremena je za ceo dan bila dobra, niko od sinoptičara nije najavio nepogode. Kada sam završio poslednju vežbu, odjednom je počelo da se smračuje. Nestali su ostrva i zalivi koje sam do tada video dole. Shvatio sam da se bliži snežna oluja, nejneprijatnija stvar na severu, ne samo na nebu već i na zemlji. Pitao sam aerodrom kakvo je vreme. Odgovorili su da je još uvek podnošljivo, ali se vidljivost ubrzano smanjuje i snežni nanosi su već zahvatili rezervnu pistu. „Pa dobro, izboriću se sa nepogodom“, odlučno sam pomislio i tada sam video da mi je gorivo pri kraju. U takvoj situaciji najbitnije je sačuvati razboritost i prisebnost.

– Vraćajte se odmah – naredio mi je rukovodilac leta. Osetio sam blagu zabrinutost u njegovom glasu.

Setio sam se nedavnog slučaja sa Vasiljevom i kako je on tada pronašao izlaz iz slične situacije. Brzo sam razmislio o najkraćoj ruti do aerodroma, uzimajući u obzir sve odlučujuće faktore: jak udar vetra, visinu leta, vreme, rezervu goriva. Probijajući se kroz zaslepljujući snežni oblak, preci-zno sam sledio naređenja rukovodioca leta. Bilo mi je potpuno jasno da se celovitost aviona i moj sopstveni život nalaze u mojim rukama i da zavise od toga koliko ću tačno izvršiti komande pilota mnogo iskusnijeg od mene, rukovodioca leta. Njegova smirenost prešla je i na mene.

Taj hladnokrvni oficir snažnog karaktera jednom je rekao:

– Pravog čoveka odlikuju četiri kvaliteta: toplo srce, hladan um, jake ruke i čista savest.

Instrumenti su pokazali da je avion ušao u područje aerodroma. Ali budući da nisam video zemlju, nisam mogao da izračunam sletanje u pokretu. Bez obzira na to koliko sam bio napet, morao sam da napravim još jedan krug, odem do transmisione radio-stanice i opet isplaniram sletanje. Laknulo mi je kad sam ugledao sivu traku piste. Sada je bilo moguće sleteti.

Stegnuvši mi ruku, rukovodilac leta je rekao:

– Sreća prati hrabre.

Bila je to pohvala kakva mnogo znači mladim oficirima.

U garnizonu je vladao stvaralački duh zdravog kolektiva. Niko nije igrao preferans niti domine, nije se gubilo vreme na gluposti, niko nije pio niti išao za ženama. Svi su živeli u skladu sa pravim sovjetskim moralnim načelima.

Piloti, tehničari i mehaničari naše jedinice shvatili su da letovi prvih veštačkih Zemljinih satelita označavaju početak ere čovekovog prodora u svemir, da uređaji za letenje koje su pametno osmislili sovjetski naučnici i inženjeri pružaju mogućnost sprovođenja čitavog niza naučnih istraživanja od ključnog značaja. Jurij Dergunov je dobro poznavao istoriju osvajanja vazdušnog prostora i, tokom naših razgovora o br-zini kojom su se u to vreme odvijali događaji vezani za dalji napredak na tom planu, izneo je zanimljiva razmatranja.

Pomenuo je da je čoveku bilo potrebno čitavih sto pedeset godina da napravi prvi avion na svetu nakon prvog hrabrog leta primitivnim balonom, koji je, uzgred rečeno, u blizini Rjaznja izveo ruski seljak, pisar Krjakutni. Dvostruko ma nje vremena, svega sedamdeset pet godina, prošlo je od eksperimenata koje je izveo naš sunarodnik, mornarički oficir Aleksandar Možajski* na Krasnoseljskom polju kod Peterburga do lansiranja prvog veštačkog Zemljinog satelita. I, posle samo nekoliko meseci, već je odleteo i treći satelit.

– Takvim tempom će – ubeđeno je rekao Dergunov – veoma brzo doći i prvi let čoveka u svemir.

„Šta li nas čeka u budućnosti?“, pomislio sam gledajući u visoko nebo okupano srebrnkastom svetlošću meseca. Samo pomislite – naš prvi satelit je hiljadu četiristo puta obleteo oko Zemlje, a drugi je napravio skoro hiljadu krugova više, prešavši više od sto miliona kilometara.

Pažljivo smo čitali izvanredne rezultate radio-tehničkih i optičkih posmatranja prva dva satelita, razmatrali smo rezul-tate koji su pomoću njih dobijeni u istraživanjima gustine atmosfere, jonosfere, kosmičkih zrakova i različitih bioloških podataka. Bili smo uzbuđeni zbog zaključka naučnika koji su tvrdili da živa bića mogu da na zadovoljavajući način izdrže uslove svemirskog leta. Bilo je jasno da je sve to urađeno zbog istraživanja čiji je krajnji cilj bio let čoveka u svemir.

Jednom prilikom sam čuo:

– Ja satelit ne koristim, i bez njega dobro živim.

To je bilo sitničavo brbljanje. Ako je tako, onda bi se moglo reći: ne koristim telegraf, ne slušam radio, ne putujem vozom, i bez toga mi je dobro.
Shvatio sam da država ne štedi sredstva ni za šta što je vezano za istraživanje svemira i činilo mi se da nekoliko hiljada, a možda i desetine hiljada stručnjaka iz raznih oblasti nauke i tehnike požrtvovano rade na rešavanju najtežeg zadatka koji je čovečanstvo ikada postavilo pred sebe.

Radio-prenosi o letu novog satelita bili su veoma oskudni. Centralne novine su u naš udaljeni garnizon stizale kasno, kao i pisma. Ali čekali smo ih sa nestrpljenjem i često smo išli u poštu. Konačno je stigla Pravda, skoro cela popunjena vestima o trećem sovjetskom veštačkom satelitu. Novine su sadržale nove informacije o orbiti satelita, o posmatranju njegovog leta i, što je najvažnije, opisani su detalji uređaja satelita. U punom smislu te reči, bila je to automatska naučna stanica u svemiru. Članak je bio napisan razumljivo, jasnim jezikom.

Skoro čitave novine bile su iscrtane olovkama u boji, a margine ispisane našim komentarima. Ubrzo je inženjer puka održao predavanje o pobedi naših naučnika u borbi za osvajanje svemira. Na predavanje su došli skoro svi oficiri, mnogi sa ženama i decom. Posmatrao sam kako su se mladima caklile oči kada je predavač rekao da će u najskorije vreme ljudi poleteti ka najbližim planetama. Njih više nisu zanimali avioni, viđali su ih svakog dana. Sada su bili odani novoj ljubavi – svemirskim letelicama koje još uvek niko nije mogao ni da zamisli.

I ja sam u dubini duše osećao da će raketa zameniti avion. U stranoj štampi su se malo-pomalo pojavljivale izjave da su dani čoveka pilota u avionima velikih brzina već odbrojani; da moderna tehnologija omogućava da se avion usmeri u bilo koju tačku Zemlje, da baci tamo bombe i vrati se do početne tačke bez prisustva pilota u avionu. I tada sam već znao da se rakete i međuplanetarne letelice konstruišu na osnovu vazduhoplovne tehnologije, da upravo vazduhoplovstvo
otvara vrata ka svemiru i da na Mesec neće odleteti veterinar, već pilot.

Tih dana se u biblioteci pojavila knjiga Magline Andromede Ivana Jefremova, prožeta istorijskim optimizmom, verom u napredak i u svetlu komunističku budućnost čovečanstva. U sobi smo je čitali svi redom. Knjiga nam se svidela. Bila je bolja od naučnofantastičnih priča i romana koje smo čitali u detinjstvu. Svidele su nam se živopisne slike budućnosti nacrtane u romanu, kao i opisi međuzvezdanih putovanja, i slagali smo se sa piscem da će tehnički napredak koji će ljudi ostvarili nakon nekoliko hiljada godina biti nezamisliv bez potpune pobede komunizma na zemlji.

U slobodno vreme išli smo na planinsku reku da pecamo pastrmke. Veoma zanimljiv sport. Odmaraš mozak i ni o čemu ne razmišljaš. Potpuni mir…

Ponekad bismo nedeljom, ponevši sa sobom harmoniku, išli na brdo prošarano travom i bledim severnim cvećem. Na putu do tamo pevali smo omiljene pesme koje su nas podsećale na daleke zavičaje. Osećali smo se kao mornari koji su stigli na obalu nakon dugog putovanja. Jednom smo, tokom takve šetnje, među kamenjem naišli na olupinu aviona prekrivenu mahovinom.

Sa nama je bio inženjer koji je ratovao u tim krajevima.

Brzo je utvrdio da je to olupina meseršmita.

– Čije li je ovo delo? – zainteresovao se Jurij Dergunov.

– Ko zna – odgovorio je inženjer – možda Borisa Safo-nova, a možda Serjože Kurzenkova…

Znali smo da je Sergej Georgijevič Kurzenkov, Heroj Sovjetskog Saveza, bio prvi komandant naše jedinice i da se družio sa čuvenim sovjetskim asom Severnog mora Borisom Safonovom. I dalje se pričaju legende o Safonovu, piloti ga zovu morskim orlom. Mlada Severna flota proslavila se tokom rata. Njeni brodovi su izvršavali desante na stenovitu obalu koju je okupirao neprijatelj i sprovodili savezničke brodove. Podmornice Nikolaja Lunjina, Magometa Gadžieva i Izraila Fisanoviča išle su u Norveško i Severno more i potapale neprijatelje. U narodu su bili poznati i Heroji Sovjetskog Saveza mornar Vasilij Kisljakov, komandant pomorske pešadije Viktor Leonov i mnogi drugi branioci sovjetskog Arktika. I mada je od rata prošlo više od jedne i po decenije, u kamenoj knjizi granitnih stena moglo se pročitati šta se tu dešavalo.

Olupine oborenog aviona, sa crnim krstom oguljenim i ispranim od kiše, podsetile su nas na mnogo toga iz pro-šlosti i navele na razmišljanje. Nalazili smo se na prednjoj predstraži severnih granica naše domovine i naš zadatak je bio da budemo isto tako hrabri i vešti piloti kao Boris Safo-nov, Sergej Kurzenkov, Zahar Sorokin, Aleksej Hlobistov i mnogi drugi heroji Velikog otadžbinskog rata, naša starija braća po oružju.

Po povratku kući napisao sam ženi o svemu što sam video i o čemu sam razmišljao.

Valja je ubrzo završila školu, dobila je diplomu medicin-ske sestre-laboranta i početkom avgusta došla kod mene. Međutim, nismo imali gde da živimo. Kuća u kojoj su mi obećali sobu još uvek se gradila. Ali bezizlazne situacije ne postoje. Jedna učiteljica koju sam poznavao otišla je na odmor i ustupila nam svoju sobu za to vreme. Tu smo se uselili radujući se što na svetu ima dobrih ljudi.

Prvih dana Valja nikako nije mogla da se navikne na severnu prirodu, na tmurno nebo, sitnu kišu i vlagu. Budila se noću, a napolju je bilo svetlo kao da je dan. Počela bi da me budi:

– Uspavao si se, propustićeš letenje. – I ja se našalim:

– Doveli su ovde petlove i oni su bili skroz zbunjeni, nisu znali kada da kukuriču…
Ubrzo su nam dodelili malu sobu, ali ne u novoj kući, kao što je obećano, već u staroj, drvenoj. Ispostavilo se da će sa nama u kući živeti Kropačevi, dobar mladi par.

Na severu jesen stiže rano. Trebalo je pripremiti ogrev za zimu. Valja i ja smo svake večeri testerisali drva, a zatim sam ih ja cepao i slagao na gomilu. Volim miris sveže nacepka-nih drva! Uveče zamahneš nekoliko puta sekirom i takav te prijatan umor uhvati, boluckaju leđa i ruke, otvori se apetit za večeru da onda spavaš dubokim snom sve do jutra.

Lepo smo živeli u garnizonu. I onda se iznenada dogodila nesreća. Poginuo je Jurij Dergunov. Glupo je poginuo. Ne u vazduhu, već na zemlji. Motocikl sa bočnom prikolicom, na kojem je sa Aljošom Iljinim išao strimim putem između brda, naleteo je u krivini na kamion. Jura je poginuo na licu mestu, a Aljoša je prošao samo sa modricama jer je pao u mahovinu. Tako smo i mi otkrili da na svetu nema samo parkova i bašti već i grobalja obraslih grmljem i drvećem, da ljudi ne mogu uvek samo da se raduju, već dođe vreme i za plakanje. Ostao sam bez jednog od najboljih drugova i dugo sam tugovao. Valja me je tešila koliko je mogla, nudila mi valerijanu i tablete za spavanje, ali ja nikada nisam bio bolestan i nikada nisam pio lekove.

U tom teškom periodu zbližili smo se sa porodicom zamenika komandanta eskadrile Borisa Fjodoroviča Vdovina. I ranije sam odlazio kod njih u goste, igrao sam se sa njihovom četvorogodišnjom ćerkicom Iročkom. Njena majka Marija Saveljevna bila je aktivistkinja i uključila je nas mlade oficire u amaterske umetničke sekcije. Svako od nas posedovao je neki talenat – bilo je tu gotovo sto pedeset pevača, plesača, zabavljača. Ja sam pevao u horu.

Kada je Valja stigla, Marija Saveljevna ju je veoma lepo prihvatila. Pomagala joj je u svakodnevnim poslovima i uz to joj polako i strpljivo objašnjavala šta znači biti žena vojnog pilota, kako treba da se nosi sa poteškoćama, da nauči da čeka i da nikada ne očajava. Znao sam da je ona naučila Valju da prepoznaje u vazduhu avione naše eskadrile, zajedno su satima sedele pored aerodroma kada smo imali naročito teške letove i leteli iznad mora. Brujanje bombardera pri poniranju stvaralo je atmosferu borbe, što je uznemiravalo žene.

Što se Valja više zbližavala sa Marijom Saveljevnom, to je i moje prijateljstvo sa Borisom Fjodorovičem postaja-lo sve jače. Niskog rasta, energičan, plavih očiju i izrazito mršavog lica, svideo mi se zbog svoje ljubavi prema životu i jednostavnosti s kojom se ophodio prema podređenima. Na aerodromu, za vreme letova, bio je zapovednički strog i ćutljiv, a kod kuće bi se odmah promenio, bio je veseo, dru-štven i duhovit. Videli smo u njemu i komandanta, i učitelja, i dobrog druga. Bio je inicijator svih događaja, a bez vođe se ni pesma neće zapevati.

Boris Fjodorovič je pisao stihove i često ih čitao na ve-černjim nastupima. Pesme i stihove koje je pisao izvodio je naš hor. Voleo je ruski jezik, cenio je reč. Imao je malu biblioteku pažljivo odabranih dela omiljenih pesnika. Na policama su jedni do drugih stajali tomovi izabranih dela Puškina, Ljermontova, Ševčenka, Bloka. Bile su tu i knjige sovjetskih pesnika – Majakovskog, Tihonova, Seljvinskog, Mališka, Šengelia… Mi smo takođe čitali te knjige.

U to vreme čitali smo i prozu koju su izdali Voenizdat i Mlada garda, knjige naših omiljenih pisaca-vojnika: Georgija Berezka, Ivana Stadnjuka, Mihaila Aleksejeva i drugih. U njihovim delima bio je opisan sovjetski vojnik u svom njegovom džinovskom rastu, opisana je i ljubav naroda prema svom oslobodiocu. U našem kraju bila je veoma popularna mala biblioteka časopisa Sovjetski vojnik, knjižice iz te serije nosili smo svuda.

Prošla je kratka jesen i došla je zima sa svojim dugim polarnim noćima. Valja i ja smo se često divili treperavoj polarnoj svetlosti koja bi prekrila pola neba. Bio je to veličanstveni spektakl koji se ni sa čim ne može uporediti. Leteo sam kroz iskričavu srebrnkastoplavu polarnu svetlost koja je spajala nebo i zemlju, a zatim bih kod kuće pričao Valji o tome kako sve to izgleda još lepše na visini od nekoliko hiljada metara.

Uveče smo Valja i ja čitali knjige. Obično bih ja, ležeći na krevetu, čitao, a ona bi slušala, zauzeta kućnim poslovima. Uzimali smo iz biblioteke knjige o pilotima. Svidela nam se Zemlja ljudi Antoana de Sent Egziperija, francuskog pilota i pisca. Poginuo je junački samo tri nedelje pre oslobođenja Francuske. U njegovoj knjizi bilo je mnogo poezije i ljubavi prema letenju i ljudima. Opisivao je spokojni rad pilota poštanskih aviona. Sećam se pripovetke Noćni let. U njoj su ubedljivo opisani ponašanje pilota koji se probija kroz olujnu noć i zabrinutost njegove mlade žene. Isto to se dešavalo i nama pilotima i našim ženama.

Svidelo mi se ono što je Egziperi napisao: „Dovoljno je samo da pilot opusti ruke i njihovi životi bi se istog časa raspršili poput šačice prašine. Fabjen u svojim rukama drži dva srca koja kucaju, svoje i svog druga…“ Ili: „Tvoj put je popločan zvezdama.“

Nažalost, nije bilo mnogo takvih večeri čitanja naglas. Valja je bila zauzeta društvenim radom, zajedno sa ostalim ženama, a ja sam studirao na večernjem fakultetu marksizma-lenjinizma. Ta predavanja su zahtevala stalno konsultovanje izvornih dela – dela Marksa, Engelsa i Lenjina. Pola noći bih proveo nad knjigama sa olovkom u ruci i ispisao bih celu svesku beleškama za seminare.

Seminari su bili živahni. Slušaoci su, razmatrajući temu o kojoj je bila reč, razmenjivali mišljenja i davali mnogo zani-mljivih primera iz svakodnevnog života. U delima Vladimira Iljiča Lenjina nalazili smo odgovore na mnoga savremena pitanja. Zapisao sam rečenicu iz njegove knjige: „Ljudski um otkrio je mnoga čuda prirode i otkriće još više, povećavajući tako svoju nadmoć nad njom…“ Te reči podsetile su me na Zemljine satelite.

strana 1 od 5 idi na stranu