SFF: Finansijski zombiji i elegantna pobuna

“Runaway Day / Dan bijega“; scenarista i reditelj: Dimitris Bavelas; Grčka, 2013

Posluživši se bukvalno istom dosetkom koja je pre deceniju i po tako dobro i začudno otvorila slavni svetski bioskopski hit “Do gole kože“ Pitera Katanea (“The Full Monty”, 1997), grčki reditelj Dimitris Bavelas je možda i nehotice na samom startu svog debitantskog filma “Dan bijega“ olako proćerdao najveći deo efektnosti ideje iz koje je nikao ovaj njegov žanrovski neobičan i neočekivan rad. Da se podsetimo, Kataneo u foršpici svoje komedije lucidno suprotstavlja deo arhivskog, namensko-propagandnog filma iz ranih 60-ih o rajskim egzistencijalnim perspektivama koje industrijski procvat otvara pred tadašnjim i budućim žiteljima Šefilda sa zastrašujućim prizorima avetinjski opustelih ulica, fabrika, zgrada i parkova u istom tom gradu danas. Kod Bavelasa sve je gotovo identično, sem što je Šefild zamenjen modernom Atinom i što u dotičnom jukstapozicioniranju nije posegnuto za kontrastom crno-belog (nekad) i kolor (sad) materijala, nego je od početka do kraja sve ostavljeno u monohromatskom i sugestivno depresivnom ključu.

Skačući iz jedne u drugu epohu Britanac Kataneo je ekspresno formulisao milje, socijalni kontekst i atmosferu iz kojih će njegovi junaci krenuti u svoju smešnu avanturu, demonstrirajući vrhunsku pripovednu ekonomičnost. Grk Bavelas, međutim, isti trik upotrebljava sa mnogo manje narativne racionalnosti i sa neuporedivo više idejne pretencioznosti, a takva neuravnoteženost se potom nažalost preslikava i na čitav njegov prvi film. Naime, “Dan bijega“ verovatno opravdano ne može i neće da dozvoli bilo kakvom optimizmu da nadvlada sveopštu sumornost aktuelne lokalne i globalne finansijske krize, usled čega je i logično što Bavelas svoje delo definiše kao negativnu utopiju, odnosno kao neku vrstu iščašene kombinacije fantastike i horora.

Vrlo uslovno Bavelasovo delo otud priziva u sećanje i jedan pomalo zaboravljeni klasik svetske kinematografije – Godarov “Alfavil“ (“Alphaville“, 1965), sa kojim deli ne samo crno-belu fotografiju i nepokolebljivo depresivan pogled na svet, već i drsko autorsko uverenje prema kojem žanr tvori stvaralačka samouverenost i principijelnost, a ne dizajn, arhetipovi i ostale konvencije. Ali, kada se zajedno sa njim gledalište iskobelja iz ove igre citata i uzora, ono što preostaje do kraja je jednodimenzionalna, jeftino anegdotalna teza o “finansijskim zombijima“ (termin iz rediteljske eksplikacije), tačnije labava, konfuzna, slabo razumljiva i ne baš preterano interesantna priča o dvoje ljudi koji pritisnuti očajem svakodnevnice beže iz vlastitih života pravo u mutnu neizvesnost koja ih čeka iza horizonta drevne Atine.

Treba biti iskren i napomenuti kako je arsenal kojim barata Bavelas simultano i predvidljiv i upečatljiv, jer malo ko može ostati imun na dokumentarne prizore žestokih i nasilnih uličnih nemira, javnih kuhinja i kartonskih pribežišta za armiju novopečenih beskućnika, ili na uistinu uznemirujuće slike potpuno napuštenih gradskih trgova, bulevara i stanica metroa, dok raspali medijski sistem zrači još jedino isprazno apokaliptičnim i proročkim saopštenjima zvaničnika. Povrh toga, Bavelas ima jasnu ambiciju da krećući se od individualnog ka univerzalnom zaokruži metaforičnost “Dana bijega“ i uputi autorski krik koji će se čuti dovoljno glasno i daleko. Problemi nastaju onda kada te valjane pretpostavke valja stvaralački konkretizovati, uglavnom zato što reditelj jednostavno ne uspeva da nas bilo kako i bilo čime ubedi kako su karakteri i sudbine junaka koje je odabrao stvarno vredni pažnje.

Levičarski ostrašćen, pominjani Godar je davno skovao legendarnu maksimu o filmu kao 24 istine u sekundi, i Dimitris Bavelas je svakako imao to na pameti kada je rešio da načini “Dan bijega“. Zaveden značajem trenutka, silinom krize koja je pritisla njegovu zemlju i neophodnošću angažmana koji je sebi zacrtao, on je po svoj prilici fatalno pobrkao redosled kreativnih poteza, napustivši solidno komponovanu konstrukciju vlastitog debija pre nego što je na takav kostur dodao i trunku pripovednog mesa. Iako je moglo biti drugačije, “Dan bijega“ zbog takve omaške i ne liči na film u pravom smislu dotičnog termina i prebrzo nestaje iz sećanja kao puki pamflet koji to nikako nije želeo ili smeo da bude.

“Grzeli nateli dgeebi / U procvatu“; scenaristkinja: Nana Ekvtimišvili; reditelji: Nana Ekvtimišvili i Simon Gros; Gruzija, Nemačka i Francuska, 2013.

Godina je 1992. i Tbilisi u Gruziji je nesumnjivo jedna od onih tačaka na zemaljskoj kugli na kojoj u tom trenutku nije dobro biti. Dok tamo, posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a i dobijanja nezavisnosti, vladaju jedino siromaštvo, beznađe, kriminal i nerešivi građanski rat u Abhaziji, u velikom i srećnom svetu se istovremeno dešavaju i neke neuporedivo prijatnije stvari. Dve četrnaestogodišnjakinje Eka i Natija u već pomenutoj prestonici proživljavaju svoj pubertet i trude se da, uprkos svemu, uživaju u njemu, nesvesne da - dok svakodnevno čekaju u redovima za hleb - milioni njihovih globalnih vršnjaka jednako strpljivo traže svoju šansu da dođu do novog singla ili albuma benda “Nirvana“. Namerno ili ne, i debitantski film gruzijske rediteljke Nane Ekvtimišvili čije su glavne junakinje te dve devojčice i jedna od najvažnijih pesama dotične grupa dele isti naslov – “U procvatu (In Bloom)“, a da ipak nije reč o pukoj istorijskoj i kulturološkoj koincidenciji svedoči i činjenica da takođe imaju i sličnu tinejdžersku poetiku, sazdanu na nepomirljivosti, neprilagođenosti i veri u pobunu protiv svih i svega.

Ali, ako je u slučaju “Nirvane“ kao poslednje prave revolucionarne atrakcije u dosadašnjoj istoriji rokenrola pobuna pre svega posledica apstraktnog i metaforičkog odnosa prema svetu, uzburkanost u dušama Eke i Natije je uzrokovana krajnje konkretnim i svakodnevnim problemima i anomalijama u njihovim razorenim porodicama, prevaziđenom školskom sistemu i na ulicama. Ekvtimišvili zajedno sa nemačkim korediteljem Simonom Grosom zato kroji svoj prvi film bez posezanja za krupnim vizuelnim ili narativnim efektima, znajući da će ova epizodična pripovest o turbulentnom odrastanju postepeno odbraniti i zaokružiti sebe samu, oslanjajući se isključivo na iskrenu utemeljenost postupaka i emocija odabranih protagonistkinja.

Čvrsto zauzdane surovošću okruženja u kojem stasavaju, i prilično obeshrabrene odsustvom porodične sigurnosti i topline (jednoj je otac alkoholičar, a drugoj zatvorenik), ove dve devojčice se jednostavno ne mire sa vlastitim sudbinama i nastoje da se ponašaju kao i sve njihove vršnjakinje sa drugih meridijana, uživajući u tračarenju, nestašlucima, prvim simpatijama i zajedničkim druženjima. Majke ih, logično, teško razumeju, sredina od njih očekuje da se brzo povinuju ulogama koje su tradicionalno namenjene ženama i da prestanu da talasaju, domovina/država im ne pruža čak ni bazičnu bezbednost i perspektivu, mangupi po ćoškovima ih neprestano plaše i provociraju, no njih dve kao da i ne haju za sve to i hodaju prpošno i uzdignutih glava ka neizvesnoj budućnosti.

Da bi priča filma “U procvatu“ postala jos atraktivnija i uzbudljivija, Ekvtimišvilijeva u nju efektno i pravovremeno uključuje i nove elemente – revolver, fatalnu ljubav i nasrtljivog udvarača, nakon čega se fragmentarna narativna izlomljenost transformiše u funkcionalnost punog dramskog zamaha, najavljujući apsurdnost tragičnog finala kao zalog definitivnog odrastanja Eke i Natije. Nedvosmisleno dostojna zbilja bogatog i originalnog nasleđa gruzijske kinematografije, Ekvtimišvilijeva ume da u ovako napetu konstrukciju ugradi i neophodne, rasterećujuće doze humora i muzike, a tokom finalne trećine ostvarenja pravi i samo naizged digresivan i prelep izlet u folklornu ritualnost tokom sekvence svadbe, čime njeno delo trijumfalno preskače sva eventualna ograničenja epohe, medija, žanra i stila.

Elegantno zapakovan u besprekornu, starinski stilizovanu i nostalgičnu fotografiju rumunskog veterana Olega Mutua, a zatim možda i odveć obuzdan prestrpljivim istrajavanjima nemačkog montažera Stefana Stabenova, film “U procvatu“ nikako ne liči na početnički raspojasan i nedorečen rad kakav obično niče iz kombinacije uzavrele inspiracije i manjka iskustva. Ukoliko na završetku aktuelnog Sarajevskog festivala sve ono što je učinilia Ekvtimišvilijeva sa svojim timom saradnika ne bude okrunjeno i nekom nagradom, utisak da je reč o najboljem filmu u ovogodišnjoj ponudi ipak neće biti okrnjen, jer dela poput ovog traju i dugo pošto se svetla pozornica ugase za njima.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.