"Tomaševački Vudstok" na Živanov način

Domaćim ljubiteljima dokumentarnog filma verovatno je od ranije poznat i progatonista filma "Živan pravi pank festival", koji je publici predstavljen višestruko nagrađivanim ostvarenjem "Živan Pujić Jimmy" (2009), koji se, jel'te, zove Živan, poznatiji kao Džimi.

U trajanju od 63 minuta, dokumentarac priča priču o tomaševačko-pančevačkoj legendi Džimiju koji po šesti put organizuje, odnosno, bolje reći pokušava da organizuje festival pank muzike pod nazivom „Tomaševcu u pohode”. Nekada i sam energični pevač pank/HC benda, sada glavni organizator festivala, iako mlad (oko 30 godina), Živan Džimi već deluje umorno, ali i dalje entuzijastično i borbeno. Zapravo, pored funkcije „glavni organizator”, on je i producent, finansijer, PR, ali i skoro jedini čovek festivala.

Živan zaista radi sve od štampanja, lepljenja i deljenja plakata, preko zvanja izvođača do nameštanja bine, sve uz pomoć nekoliko prijatelja i ljudi koji se spontano priključuju, kao što čak i sami izvođači pomažu oko nošenja tribina. Ipak, najteže je što Živan na kraju čini i gotovo desetinu prisutne publike, budući da do kraja festivala proda samo 12 karata.

Tu dolazimo do najistaknutije osobine filma, koja ga, poput prethodnog Glavonićevog dokumentarca, ili, na neki način „prvog dela” ove priče ("Živan Pujić Jimmy"), izdvaja u savremenoj domaćoj kinematografiji, a to je dvostruka vrednost događaja. Sve što vidimo je i gorko i slatko, i smešno i tužno. Upravo to, prikazano očima jedinstvenog protagoniste, dovodi do istovremeno i emotivno izuzetno bogatog doživljaja i racionalno iskrene kritike kulture u Srbiji, ovde posmatrane iz prvog reda i sa prvog stepenika u pokušaju izgradnje omladinskog kulturnog života.

"Živan pravi pank festival" vizuelno vrlo prirodno vodi oko gledaoca kroz Tomaševac, ali i kroz Živanov unutrašnji svet. Sve je to maestralno snimio Relja Ilić. Sve vreme priču dopunjuje izuzetno bogata zvučna slika, koju su tehnički sjajno snimili i zvučno obradili Pavle Dinulović i Jakov Munižaba. Ono što se može zameriti je ritam filma, koji ponekad previše pada, a pogotovo bih zamerio kako je rešen kraj filma, za koji nije iskorišćen višeznačan i izuzetno snažan kadar u kome Živan zatvara festival bez ijednog posetioca u publici.

Takođe, iako je jasna rediteljska namera da radnju ispriča isključivo kroz Živanove oči, nedostaje objašnjenje i prikaz malobrojnih ljudi koji mu od početka do kraja pomažu. Mada, ruku na srce, čini se da je poput Živanovog festivala „Tomaševcu u pohode”, i sam film urađen sa skoro 0 dinara budžeta, i uz pomoć štapa i kanapa, odnosno isključivo uz entuzijazam mladih filmskih umetnika.

Za kraj bih još samo istakao svoju zahvalnost autorima koji su kroz prikaz Živanovog dela i lika, koji deluje kao jurodivi junak iz pera Dostojevskog, s jedne strane potpuno nesnađen u današnjim okolnistima, potpuno nepraktičan za svet u kome je novac i najvažnije merilo vrednosti i surovo gorivo koje ga pokreće, a sa druge ipak uporno prati i pokušava da ostvari svoj san. "Živan pravi pank festival" je ne samo važan komentar, nego i snažna inspiracija svima onima koji zaista žele da se bave umetnošću i kulturom u Srbiji.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.