Ne daj mi nikada da odem

Kazua Išigura pamtim po dva sjajna romana iz osamdesetih godina koji inventivnim poigravanjem sa retrospektivnom ispovednom naracijom istražuju ograničenja ljudske spoznaje.Jedan od ta dva romana je naravno Ostaci dana, za koji je dobio Bukera 1989. i po kojem je snimljen film sa Entonijem Hopkinsom i Emom Tompson, a drugi, i meni još draži, zvao se Slikar prolaznog sveta. U obe knjige Išigurovi junaci govore o temeljitim promenama kroz koje je njihovo okruženje prošlo, bilo da je to nestanak viktorijanskih manira ili naglo otvaranje Japana ka Zapadu posle Drugog svetskog rata. Veština ovog naturalizovanog engleskog pisca ležala je u tome što je kroz vizuru svojih tradicionalistički orijentisanih likova uspevao da prikaže kako su se ove promene na njih odrazile iako ih oni nisu bili u potpunosti svesni niti ih razumevali, a još manje su se u novonastala stanja uklapali. Stvarajući junake koji govore o nečemu što nisu sasvim u stanju da shvate i pri tom se briljantno služeći takozvanim nepouzdanim pripovedanjem, Išiguro se pokazao kao pisac koji suptilno ume da predstavi ljudsku svest sa svim njenim obmanjujućim i zavravajućim mehanizmima. Retrospektivno pripovedanje na delu je i u knjizi Ne daj mi nikada da odem, koju odnedavno možemo da čitamo na srpskom jeziku i čiju ćemo ekranizaciju po svoj prilici uskoro dočekati. Tematika je, međutim, znatno drukčija nego ranije. Nakon engleskih gospodskih kuća i ugovorenih brakova u Japanu, Išiguro zalazi na potpuno različit teren. Naučna fantastika i negativna utopija bile bi odrednice koje najpre padaju na pamet. Suptilnost i pronicljivost sa kojima ovaj pisac ponire u rad ljudske svesti, međutim, i dalje su zadivljujuće. Pripovedajući o svom životu, glavna junakinja rekonstruiše sopstvenu moć spoznaje u različitim uzrastima, nastojeći da razluči da šta je u pojedinim etapama odrastanja mogla da shvati, a šta je tek mutno naslućivala. Nešto nejasno i obespokojavajuće od detinjstva je prisutno u njenoj svesti, a Išiguro se pokazuje kao majstor suptilnih nagoveštaja i polaganog otkrivanja poražavajuće istine. (Kad smo već kod polaganog otkrivanja, idealni čitalac ove knjige bio bi onaj ko ignoriše tekst sa korica zato što sadrži takozvani spoiler.) Likovi, njihov doživljaj samih sebe i okoline, kao i odnosi među njima uobličeni su izuzetno pažljivo i sa mnoštvom pojedinosti, tako da se jasno vidi ruka velikog majstora. Niz najrazličitijih činilaca koji su uticali na formiranje ličnosti, od onih krupnih pa do najsitnijih, minunciozno je predstavljen. Vrhunski Išigurov domet u ovoj knjizi leži u tome što on uspeva da kob i usud svojih junaka ugradi u samu njihovu prirodu, u srž njihovog bića, i načini ih neodvojivim od njih samih. Likovi sve vreme nastojanje da od ovakve pogubne sprege, bar za neko vreme, umaknu. Međutim, kao što i sam Išiguro u intervjuima ističe, bekstvo ne postoji kao opcija. Da ne bih kvario ugođaj u čitanju, pokušaću da nagovestim kako izgleda ova težnja junaka i kakav je njen rezultat. Sećate li se susreta Rutgera Hauera i Džoa Terkela u Blade Runneru? Replikant traži od svog tvorca da mu produži ograničeni životni vek. Objašnjavajući mu da je to neizvodljivo, Džo Terkel izgovara onu sjajnu repliku: &bdquo;The light that burns twice as bright burns half as long&ldquo;. Taj kratki životni vek u samoj je prirodi replikanata, neodvojiv je od njihovog bića i čak ni njihov tvorac tu ne može ništa da promeni. Kada Išigurovi junaci negde pred kraj knjige shvate kako sa njima stoje stvari, to izgleda upravo tako. (Uzgred, poređenje sa filmom Ridlija Skota nije slučajno. Obratite pažnju na brojne sličnosti.) Trenutak kada junaci saznaju o koliko tankoj niti njihova egzistencija visi i koliko je truda i napora bilo potrebno uložiti da se ona učini nešto podnošljivijom donosi pesimističnu Išigurovu poruku o krhkim temeljima na koje smo svi nasađeni. Junacima na kraju preostaje samo da se prepuste prirodnom ciklusu po kojem njihova bića funkcionišu i da tako ispune cilj zbog kojeg su dovedeni na svet. Ovaj neumitni sudbinski krug i kôd utisnut u ljudsko biće Išiguro ocrtava u svoj njegovoj zatvorenosti, koja ne podleže promenama. Najzad, pomenimo da je prevod mogao biti doteraniji. Ostalo je dosta konstrukcija doslovno prevedenih sa engleskog, koje na našem jeziku neprirodno zvuče. Popriličan broj slovnih grešaka takođe umanjuje čitalačko zadovoljstvo.