Nenad Dukić: "Filmski festivali“

U svojoj knjizi &quot;Filmski festivali&ldquo; Nenad Dukić autentično piše o velikim i malim festivalima čiji je redovni gost već četiri decenije. S autorom smo razgovarali na marginama filmskog festivala u Berlinu.Na koricama knjige &bdquo;Filmski festivali&quot;, fotografija čuvene glumice Kejt Blanšet na crvenom tepihu Berlinala 2023. Nenadu Dukiću je upravo ova fotografija bila vrlo važna za naslovnicu njegove knjige, za nju je iz sopstvenog džepa platio autorska prava fotografu Aleksandru Janeckom. Knjiga koju je objavio Filmski centar Srbije, u saizdavaštvu sa kućom SEE film, koja izaziva popriličnu pažnju javnosti, nastala je skoro sasvim slučajno, objašnjava za DW Nenad Dukić, dugogodišnji filmski kritičar Radio-Beograda, potpredsednik Federacije filmskih kritičara Evrope i Mediterana i član Evropske filmske akademije: &bdquo;Ideja nije bila previše originalna, jer je njoj prethodio tekst mog doktorskog rada na Fakultetu dramskih umetnosti. Moja mentorka mi je rekla: &bdquo;Nenade, ti već decenijama posećuješ te festivale, poseduješ sav taj naučno-istraživački aparat i znam da to možeš obraditi na veoma ozbiljan način. Ali, napiši to i za neku širu čitalačku publiku, jer takvih knjiga skoro uopšte nema. I zbilja sam i sam počeo da istražujem i shvatio da je u pravu. I evo, rezultat je tu, knjiga od skoro tristo stranica&quot;.Festivali kao umetničko-sociološko, kulturološki fenomen Ova knjiga je vrlo interesantno štivo, ne samo za studente i ljude iz filmske branše, već i za sve ljubitelje sedme umetnosti. Nenad Dukić objašnjava strukture filmskih festivala, njihove vrste, bavi se promenama od njihovog osnivanja do danas, novim trendom, prikazivanju serija u okviru filmskih festivala. Posebno interesantni su podaci o nastanku tri najvažnije svetske filmske smotre, u Kanu, Veneciji i Berlinu: &bdquo;Sva tri festivala su osnovana iz političkih razloga. Venecijanski je najstariji, njega su pokrenuli italijanski intelektualci 1932. u okviru tadašnjeg bijenala. No, vrlo brzo nakon toga ga je Musolini stavio pod svoju &bdquo;šapu&quot;, 1938. cela francuska delegacija je iz protesta napustila festival, jer nagradu nije dobio čuveni film &bdquo;Velika iluzija&quot;, Žana Renoara kojeg je tadašnji ministar nemačke propagande Gebels nazvao filmskim neprijateljem broj jedan. Iz protesta su osnovali festival u Kanu, koji je trebalo da bude otvoren 1939. No, na taj dan je došla vest da je Hitler napao Poljsku i da je time počeo drugi svetski rat. Prvi kanski festival je stoga bio održan tek 1946. nakon rata&quot;, objašnjava Nenad Dukić. Berlinale u prošlosti više političan nego danas Berlinale je ipak, od svih ovih festivala tzv. A-kategorije, bio i ostao najpolitičkiji filmski festival, smatra ovaj filmski kritičar i autor: &bdquo;Berlin je zbog svog strateškog položaja za vreme hladnog rata bio predestiniran za to. Nastao je na ideju američkog oficira Oscara Martaja u Berlinu tada podeljenom na američku, britansku, francusku i sovjetsku zonu. On je sa jednim britanskim kolegom angažovao filmskog istoričara Alfreda Bauera da osnuje festival. Bauer je 1950. postao direktor festivala, koji je svoju premijeru imao 6.juna 1951. Alfred Bauer je vodio Berlinale sve do 1976. umro je 1986. a tek 2020. je zahvaljujući novinarskim istražvanjima obznanjeno da je igrao daleko veću ulogu u Hitlerovoj Nemačkoj nego što je sam priznao, što je bio svojevrstan skandal&quot;, priča Nenad Dukić. No, Dukić ističe da je u njegovo vreme festival imao veliku ulogu jer je prikazivao filmove koji nisu prikazivani nigde drugde, poput kritičnih filmova tzv. pete kineske generacije, pa i filmova tzv. crnog talasa iz tadašnje Jugoslavije. Favorit ovogodišnjeg Berlinala Dukić, koji je ne samo filmski kritičar već i producent filmova, danas je više kritičan prema Berlinalu, nego što je bio poslednjih godina. Najbolji festivali su, po njegovom mišljenju bili za vreme direktora Morica de Hadelna. U eri njegovog naslednika Ditera Koslika, smatra Dukić, Berlinski filmski festival je već gubio na kvalitetu u konkurenciji sa Kanom i Venecijom, a naročito je kritičan pema sadašnjem direktoru Karlu Šatrianu, koji se ove godine, oprašta od Berlinala: &bdquo;Šatrian je pre Berlina bio direktor festivala u Lokarnu i ja uvek kažem da je on lokarnizovao Berlinale, što nije kompliment&quot;. Šatrian je odlukom nemačke ministarke za kulturu Klaudije Rot smenjen sa ove pozicije. &bdquo;Ove godine su u zvaničnom programu po mom mišljenju bila tek tri-četiri veoma dobra filma. Moj favorit je film &bdquo;Umiranje&quot; (u originalu &bdquo;Sterben&quot; ) nemačkog reditelja Matijasa Glaznera. Ja bih njemu dodelio Zlatnog medveda&quot;.Festivali spajaju ljude Nenad Dukić, rođen 1947. u Beogradu, gde je na Fakultetu dramskih umetnosti studirao, magistrirao i doktorirao, zahvaljujući festivalima proputovao je celi svet. Izveštavao je sa preko 170 međunarodnih i 100 domaćih filmskih festivala, bio predsednik i član različitih žirija i u Kanu, Veneciji i Berlinu. Osnivač je i predsednik SEE- Film-a, organizacije za osmišljavanje, produkciju i promociju fimskih projekata u regionu Jugoistočne Evrope. Kao producent i koproducent potpisuje filmove &bdquo;Rekvijem za gospođu&quot; koji je prikazan na Berlinalu 2017. i bio srpski kandidat za Oskara, te filma &bdquo;Zvizdan&quot; koji je imao veliki uspeh u Kanu. Najdraži festival mu je, priznaje, onaj u španskom San Sebastianu, ali se dobro oseća i na festivalima u regiji: &bdquo;Ja sam u Sarajevu, ili Puli kao kod kuće. Mi iz branše se družimo kao u vreme one naše nesretne zajedničke države. Festivali i filmovi nas nanovo spajaju&quot;.