Ispovest srpskih državljana koji su izbavljeni iz Gaze: "Sve je pusto, nema hrane. Pili smo prljavu vodu"

Muhamed el Hisi (57) Palestinac koji je pre skoro 40 godina došao u Beograd kao student, ljubav je pronašao sa Srpkinjom Đulijom (devojačko Idić) (49) iz ZemunaNjihova priča mogla je da bude prava romantična bajka da nije krvavih sukoba u Gazi. Sada ih je spasilo to što su srpski državljani.&quot;Kao prvo bih da se od srca zahvalim celom našem srpskom narodu, Ministarstvu spoljnih poslova, ambasadi Srbije u Tel Avivu i Kairu i svima koji su nam pomogli. Eto, niko iz 28 arapskih država nije ništa uradio za nas, a Srbija jeste, svoju krv i dušu mogu da dam za Srbiju. Da umrem 100 puta, pa opet da se vratim živ, ja to nikad neću zaboraviti&quot;, kaže za &quot;Blic&quot; Muhamed el Hisi. On je u sredu uveče sa delom porodice stigao bezbedno u Beograd iz Gaze. &quot;Stigli smo sinoć ovde oko 10 uveče. Sinoć smo se čuli i sa decom koja su ostala u Rafi, ali se veza stalno prekida, nema interneta, signal je slab. Sa nama je ovde trojica sinova, Seferdin (14) je najmlađi, Ahmed (16) i Jusuf (28). Inače mi imamo 5 sinova i jedu ćerku, ali oni nisu svi mogli da dođu sa nama. Sari je medicinski brat, i dobio je nagradu kao najbolji medicinski brat u celoj Gazi. Njegova žena isto je medicinska sestra, i oni imaju sina i ćerku. Musa koji je stariji ima četvoro dece, ćerka Nariman ima troje dece, dve ćerke i sina. Svi oni imaju naše srpsko državljanstvo i opet im nisu dali da pređu. Oni su otišli u mesto izvan grada da budu makar malo više sigurniji, ali u Gazi nigde nije bezbedno&quot;, kaže on za &quot;Blic&quot;. Objašnjava da nisu mogli da dobiju dozvolu od Izraelskih vlasti da sa njima pođu i njihova starija deca i unuci. &quot;Dvojica starijih sinova su rođeni u Beogradu, na Savskom vencu, imaju pasoš i državljanstvo Srbije, a nisu im dali dozvolu da pređu Rafu. Iz srpske ambasade su nam objasnili da im Izrael nije dao dozvolu da pređu granični prelaz u Rafi &quot;, kaže on.Đulija, Muhamedova supruga rodom iz Zemuna kaže da su se iznenadili što su uspeli da ih spasu iz Gaze. &quot;Oduševili smo se kako su nas odatle izbavili. Tamo je užas, ne može se opisati rečima šta smo sve videli. Sve je pusto, nema hrane, prljavu vodu smo pili da bismo preživeli. Ovde se osećam sigurnije. Ipak, iako sam ovde u Srbiji, misli su mi i dalje sa sa decom koja su ostala u Gazi. Ceo put sam plakala dok su se čule eksplozije, i pitala se šta je sa mojom decom, i sa ostalim ljudima i našim prijateljima. Ne znam kako će njih da izbave odatle, stalno smo u kontaktu sa srpskim Ministarstvom spoljnih poslova, samo se u njih uzdamo&quot;, kaže za &quot;Blic&quot; Đulija. Kako objašnjava, ni pre nije bilo lako da se do njih u Rafi dođe, a sada kada je u Gazi, kako kaže, pravi pakao na zemlji, to je bila bukvalno nemoguća misija. &quot;Vojska je svuda, ima desetine punktova za kontrolu gde vojska zaustavlja sve i kontroliše, sve ispituju ko je, gde ide, i zašto ide. Taj trenutak kada smo videli gospodina Stefana Stankovića iz ambasade Srbije da je došao po nas do granice sa Gazom bio je neopisiv. Zagrlio sam ga i počeo da plačem, bilo mi je drago što nam je neko pomogao. On je prešao skoro 600 kilometara od Kaira do granice po nas, a taj put tek sada nije nimalo lak&quot;, govori Muhamed za &quot;Blic&quot;, i dodaje da su pucnji, bombardovanje i rakete svakodnevica u Gazi.Ceo proces bio komplikovanObjašnjava da je čitav proces njihovog napuštanja Gaze bio nategnut i komplikovan, a pre nego što su ih izbavili svakodnevno su dobijali informacije iz ambasade Srbije u Tel Avivu. &quot;Pustili su moju decu i ženu da prođu, a ja sam čekao od 11 ujutru do osam uveče da prođem prelaz u Rafi. Oko 11 uveče smo krenuli, u 11 ujutru smo stigli u Kairo u hotel gde su nas smestili, jeli i odmorili se, a potom su nas odvezli na avion za Beograd, i sada smo u Zemunu svi zajedno kod supruginog brata. Naši Srbi su bili spremni da satima čekaju na granici, da nas voze kolima u noći, i to kada je ratno stanje, i sve da nam obezbede. Imali smo hranu i piće, svaki sat su nas pitali kako smo, da li nam nešto treba i da slobodno kažemo. Hteli su da nam pomognu. Još nismo svesni da smo se izvukli iz tog haosa i pakla u Gazi. Još ne znamo šta i kako ćemo dalje, samo da smo svi živi i zdravi&quot;, govori on za &quot;Blic&quot;. Muhamed je objasnio da je kao mladić iz Palestine došao u Beograd na studije. Tu je upoznao Đuliju sa kojom se venčao i ima petoro dece. &quot;Ja sam Palestinac, nikom ne bi trebalo da bude bitno ko je koje vere! Svako ima svoju veru, niko nije kriv što je rođen kao hrišćanin, musliman ili Jevrej, mi smo svi ljudi! Ja sam u Srbiji pre 30 godina bio na studijama, i tu sam upoznao Đuliju sa kojom sam se venčao. Živeli smo u Beogradu 10 godina, i potom se preselili za Gazu u grad Rafu, i tamo smo bili evo već poslednjih 30 godina, a sada smo morali da pobegnemo&quot;, govori on za &quot;Blic&quot;. Kako kaže njegova porodica tu živi već generacijama, i sada su zbog brutalnog rata morali da beže. &quot;Dva sina i ćerka koji su ostali jer nisu mogli da pređu prelaz ne smeju ni da provire iz kuće, jer nije bezbedno. Nismo mogli da se posećujemo, a udaljeni smo desetak minuta hoda. Nijedan centimetar u gazi nije bezbedan. To šta se dešava u Gazi ni na filmovima niste videli. Tako ni divlje životinje ne ubijaju &quot;,kaže gotovo uplakan Muhamed. On dodaje da mu je veliki teret na srcu to što nisu svi porodično na okupu, i što su njihovi prijatelji, obični ljudi koji žele da žive normalne živote ugroženi &quot;Meni i mojoj porodici je ovde dobro, rasterećeniji smo, jedino brinemo oko dece koja nisu mogla da dođu, i nadamo se da će ovaj bezumni rat biti završen&quot;, zaključio je on za &quot;Blic&quot;.