Godinu dana pod ključem: Najteže od Drugog svetskog rata, depresija i mnogo hleba

Prošlo je tačno godinu dana od kada su oči sveta bile uprte u Italiju u kojoj se dešavalo nešto do tada neviđeno u svetu.Čitava zemlja se zaključala 9. marta.Nakon Milana i Lombardije, koja je postala crvena zona dva dana pre toga, te utakmice Juventus-Inter koja se prvi put igrala bez publike, tog 9. marta Italija se i prvi put upoznala sa engleskom rečju koja će stanovnike celog sveta pratiti i do danas: lokdaun. Italijanima je bilo zabranjeno izlaženje iz kuća i oni su u svojim domovima tražili utočište od kovida 19. Godina koju Italijani neće zaboraviti, najteža godina posle Drugog svetskog rata. Godina tišine, tuge, praznih ulica, redova ispred prodavnica, godina iščekivanja, daljine i straha. Prva godina kovida koja se polako pretvara u drugu i ne zna se kada će svemu biti kraj. Godina u kojoj Italijani ni u jednom momentu nisu skinuli maske ni na otvorenom ni u zatvorenom prostoru, gde su sapun i sredstva za dezinfekciju postali najtraženiji proizvod, gde je zabranjeno izaći napolje od 22 do 5 sati. &quot;Fuori era primavera&quot; ili &quot;Napolju je bilo proleće&quot; naziv je filma Gabrijela Salvatoresa koji je predstavio u tom dokumentarnom filmu kako se ona živahna i bučna Italija pretvorila u tihu pustinju. Tišina koja je bila presecana zvucima vozila hitne pomoći koja su neprestno prolazila ulicama, tišina koja je dala prostora zvukovima koji se inače ne čuju, poput cvrkuta ptica, vode u fontanama i usamljenih biciklista koji su nosili hranu kroz puste italijanske gradove. Odsustvo ljudi izvelo je životinje u parkove i blizu kuća iz kojih su građani masovno mahali čaršavima na kojima je pisalo Andr&#224; tutto bene, tj. Biće sve u redu, pevajući, upoznajući se, igrajući tenis preko terasa.Italijani su, iako razdvojeni, našli način da budu jedni bliski drugima. Pokazala se neverovatna solidarnost prema najstarijima, usamljenima, ljudima koji su ostali odvojeni od porodica koje su ostale na jugu dok su oni na severu. Pričanje priča preko telefona, sakupljanje hrane za one koji su ostali bez posla, kupovina u samoposlugama za one najstarije kojima nije imao ko da kupi, ugošćavanje u vlastitim domovima kućnih ljubimaca onih koji su u bolnici. Pretrpana odeljenja intenzivne nege, pacijenti smeštani u hodnike i liftove, slike pacijenata okrenutih na stomak, na respiratoru. Lokdaun je u Italiji trajao od 9. marta do 18. maja, italijanski gradovi iz vazduha izgledali su kao nakon apokalipse, nije bilo moguće videti nikoga sem policije i vojske. Ceo svet je pratio Ubi et orbi pape Franje na potpuno pustom Trgu Svetog Petra, kao i koncert Andree Bočelija iz prazne Milanske katedrale.Nikada se nije pravilo toliko hlebaSlike duge kolone vojnih kamiona koje su, kroz puste i mračne gradske ulice, prevozile sanduke preminulih stanovnika Bergama za koje više nije bilo mesta na gradskom groblju, Italijani nikada neće zaboraviti. Škola onlajn, zabave i aperitivi, svako u svom stanu, proslavljanje diploma, kuvanje preko interneta; nikada se nije pravilo toliko hleba i pica kao tada i nikada nije bilo teže naći brašno i kvasac. I nikada se više nije vežbalo, stanovi su postali privatne teretane, &quot;Netfliks&quot; i &quot;Amazon prajm&quot; su postali omiljena mesta u koje su se Italijani skrivali gledajući omiljene serije, a jedini dozvoljeni izlazak, osim onih u samoposlugu i apoteku, bio je 200 metara oko zgrade i šetnja kućnog ljubimca. I poneki džoging. U međuvremenu Italijani su otkrili rad od kuće i pokušavali da usklade sastanke na Zumu sa učenjem na daljinu (DAD, didattica a distanza) svoje dece, što im često nije polazilo za rukom. Mladi su se suočili sa usamljenošću i činjenicom da onlajn svet može da postane nešto što bi rado ostavili ne bi li mogli da zagrle prijatelja.Porast depresije, agresije i želje za zabavomPorasla je depresija, agresija i želja za zabavom, izlascima i ljudskim kontaktom. Televizijske emisije ispunili su virusolozi, ljudi su čekali 18 časova da čuju izveštaje Kriznog štaba koji je svaki dan objavljivao uznemirujuće podatke. Danas, tačno godinu dana od prvog lokdauna, Italija rizikuje novi. Broj preminulih u ovoj zemlji prešao je 100.000, mnogi regioni su u crvenoj zoni, a mnogi će to postati. Zemlja se plaši novih varijanti virusa i ne čuju se više optimistička mišljenja o tome da će sa dolaskom leta sve ovo nestati. Iako je u Italiji u toku vakcinacija &quot;Fajzerovom&quot; vakcinom stanovnika koji imaju preko 80 godina kao i prosvetnih radnika i zaposlenih na univerzitetima &quot;Astrazenekinom&quot;, mediji pišu da &quot;rat još nije završen&quot;. Italijani su umorni, gradovi nisu više ono što su bili, zatvoreno je mnogo istorijskih lokala, već godinu dana ne rade pozorišta, bioskopi i nema kulturnih dešavanja, u samoposluge može da uđe samo jedan član porodice. Najnoviji podaci pokazuju da su u Italiji, koja jmai 60 miliona stanovnika, u ponedeljak zabeležena 13.902 slučaja novozaraženih (od početka epidemije 3.081.368), preminulo je 318 ljudi (ukupno 100.103), ozdravilo je 2.508.732 ljudi, trenutno je na odeljenju intenzivne nege 2.700 pacijenata, a na bolničkom lečenju od kovida 21.831.