WLOG 003: "Od sumraka do Beograda“

Pešačenje, svlačenje, odmor, oblačenje, pešačenje, večera, pešačenje, svlačenje, spremanje za spavanje, spavanje.Mnogo spavanja. Posle muke u kampu koja je trajala pet meseci, mogli smo da se preselimo u stan. Ponovo, ispočetka. Novi početak.Piše: Jasmin Dajan Foto: Malmo - &quot;Non-Violence&quot; Ćerke su pošle u školu. A pošla sam i ja. Krenula sam u školu za jezike, kako bih naučila švedski. Pet puta nedeljno, po dva sata, sedela sam sa još desetak ljudi uglavnom iz Sirije i slušala diskove na kojima su se uz puckanje zvučnika čule reči: god eftermiddag, hus, familj, kung, broccoli...[1]Foto: Maria Eklind, Looking up Reč kärlek sam lako zapamtila. Značila je ljubav. U švedskom kao i u svakom jeziku postoji nekoliko načina da se kaže ljubav. To je jednom pokušala da nam objasni nastavnica. Ali mi smo svi bili toliko demotivisani i umorni da nismo mogli ni pola osnovnih reči da razumemo. Kärlek. Valjda toliko načina da se kaže ljubav je povezano sa svim načinima na koje ljubav može da se pokaže. Mislila sam na svog muža. Čuli bismo se povremeno. Jednog jutra sam otišla u kancelariju za migracije i predala papire za spajane porodice. Familje&#229;terförening. Kako bismo imali hush&#229;ll.[2] Procedura je trajala. Osamnaest meseci kasnije, on je došao. Godinu i po dana je bilo potrebno da se organizuje spajanje porodice. Godinu i po dana je zaista bilo teško. Ali kada je stigao, to je bio trenutak najvećeg olakšanja. Možda i najlepši trenutak u životu. Pomislila sam da je gotovo sa našim mukama. Da možemo da počnemo naš život na miru. Ponovo, ispočetka. Novi početak.Foto: Poliuszko, Malmo Ribersborgsstranden Počeli smo naš novi život. Svako je imao svoje obaveze i sve je išlo kako treba. Do sutra. Kada se sve preokrenulo i pokvarilo. Taman, kada smo pomislili to je to. Taman kada smo pomislili nikad. Nikad više. Dogodilo se da su pronašli moju vozačku dozvolu u sistemu. Moju srpsku vozačku. Koju nikad nisam koristila. Imala sam srpsko državljanstvo zbog majke. Imala sam vozačku dozvolu jer sam jednom prilikom bila u Beogradu i registrovala se kako bih mogla da vozim. Shvatili su da imam još jedno državljanstvo osim sirijskog. Shvatili su da imam državljanstvo Srbije. &bdquo;Ali tamo nikad nisam živela&ldquo;, rekla sam. &bdquo;Gospođo, nas to ne zanima. Vi ste opterećenje za naš sistem. Börda för v&#229;rt system.&ldquo; &bdquo;Ali ja sam izbeglica. Pobegla sam od rata.&ldquo; &bdquo;Kog rata? U vašoj zemlji nije rat.&ldquo; &bdquo;Vi se šalite. U Siriji je rat. Pogledajte vesti. Titta p&#229; nyheterna&ldquo;, izgubila sam razum. &bdquo;U Srbiji nije rat. Barem ne sada.&ldquo; &bdquo;Ali ja nemam nikog u Srbiji.&ldquo; &bdquo;Srbija, Sirija, isto je to. Snaći ćete se.&ldquo;Foto: VV Nincic, Belgrade, Serbia Pretila mi je deportacija. Optužili su me da sam lagala. Da sam prećutala državljanstvo Srbije, kako bih došla u Švedsku. Jedan od nadređenih je hteo da obavi razgovor sa mnom. Tražio je da se odreknem srpskog državljanstva. Tražili su od mene da svedočim protiv Srbije i napišem u izjavi da mi ta zemlja nije omogućila da tražim azil. &bdquo;Ali to nije istina. Nisam ni tražila zaštitu u Srbiji&ldquo;, odgovorila sam. &bdquo;Ma samo napišite. Zbog vaše dece. Koga briga za Srbiju.&ldquo; &bdquo;Ali nemam ništa protiv te države. Ja tamo nisam živela, ali ona je moja kao i Sirija.&ldquo; &bdquo;Nema više Sirije. Bolje je da ostanete u Švedskoj. Zbog vaše dece.&ldquo; Tu sam prelomila. Posle tri godine u Švedskoj, od mene neko traži da se odreknem svega zbog svoje dece. Šveđani se igraju mojom decom. Sirijskom decom o kojoj ceo svet priča koja su ostala bez doma, škole i detinjstva. Oni koriste sirijsku decu da meni nametnu šta ću da uradim. Ova država pravi oružje koje ubija u mojoj zemlji. Možda je to oružje ono koje je eksplodiralo u Bejrutu. I onda smo Mi krivi, Sirijci su krivi! Napustila sam Švedsku.Foto: Jovan Markovic, U Gotta Message Mog muža su zadržali. Nisu mogli da ga deportuju jer nema nikakve veze sa Srbijom. On je za njih samo Sirijac. Izbeglica. On je u redu. OK. Rätt. Dobio je papire. Trebalo je da čeka. Da li je moguće da će nas opet razdvojiti? Zbog nas je doputovao u Švedsku. Ponovo nas razdvajaju. Ovog puta zbog mene. Ponovo odvajaju njega i decu. Ponovo posle svega. Posle toliko tuge. Stigli smo u Srbiju. Deca i ja. Nismo bili sami. Nosili smo sa sobom toliko tuge. I dva kofera koja su bila poluprazna. Nisam znala kuda da idem. Odakle da počnem. Aerodrom je bio mali, ali ponovo nisam znala gde da idem. Ipak, ovde nas je neko sačekao. Mamina najbolja drugarica iz detinjstva bila je na aerodromu. Spremila nam je smestaj i pomogla mi je da se snađem. Upoznala me je sa divnim ljudima koji su nam pomogli od prvog koraka. Od kad smo sleteli u Beograd. Ne mogu da prebrojim šta su sve učinili za nas.Foto: Andreas Lehner, Belgrade, Serbia Počela sam sve ispočetka. Opet. Ponovo, ispočetka. Novi život. Sve je počelo s registracijom i papirima. To je je bila velika procedura prijave. Zdravstveno. Biro za nezaposlene. Školovanje za moje ćerke. I bilo mi mnogo teško dok sam to sve to završila, jer ćerke su sve vreme morale da idu sa mnom. Rekle su mi jednom, kako im ništa nije teško. U Beogradu im se sve sviđa i sve je bolje od Švedske. Osim što im nedostaje tata. Kupili smo nove stvari za školu. Ćerke nisu znale ni reč srpskog. Ja sam znala malo zbog majke, ali osećala sam se kao kod kuće. Možda ovde nemam istoriju, ali imam poreklo. To mi niko ne može oduzeti. Neki divni ljudi koje sam upoznala su pomogli da se deci nabave udžbenici, knjige, sveske i školski pribor.Foto: IHH Humanitarian Relief Foundation, Refugee camp in Aleppo, December 2013 Možda novi život nije počeo, ali počela je škola. Svaki dan sam sedela sa ćerkama i prevodila na srpski ono što sam znala. Prošlo je nekoliko meseci pre nego što su uspele da razumeju nešto od onoga što je učiteljica govorila. Malo po malo. Njihovi drugari i drugarice su im pomagali da savladaju sve zadatke. Toga nije bilo u Švedskoj. Tamo su imale prevodioca koji im je sve pomagao, ali nisu govorile švedski, jer su oko njih svi govorili arapski. Ostajale su u školi do osam uveče, a radnje se zatvaraju u šest. U Beogradu smo imali miran život i danju i noću. Kuvala sam šta sam želela i bila srećna jer mi nije hladno i nalazim se u gradu gde postoje sva četiri godišnja doba. Volela bih da nastavim moj život. Da se taj novi početak konačno dogodi. Ali ovde je najteže obezbediti mesečni prihod. Moj muž je još uvek u Švedskoj. Čekam da dođe u Beograd. Volela bih da se ostvari moj san i da živimo kako treba. Ovog puta u četvrtoj zemlji, koja treba da postane jedina zemlja.Foto: Bengin Ahmad, Syrian Refugee [1] dobar dan, kuća, porodica, kralj, brokoli... [2] dom, domaćinstvo NAPOMENA: Ovaj blog je zasnovan na životnim pričama žena izbeglica i migrantkinja koje trenutno borave u Srbiji. Blog je napisala autorka čije je ime izmenjeno zbog zaštite privatnosti a pripremio ga je Info-park uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) radi podizanja svesti o položaju žena izbeglica i migrantkinja. Stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.