Srbija, film i istorija: "Karađorđe” se vraća kući: Kako je izgledala potraga za najstarijim domaćim igranim filmom

Najstariji srpski igrani film prvo prikazivanje za širu publiku imao je pre tačno 110 godina - 30. novembra 1911. godine.Usamljen među kilometrima filmskih traka naslaganih na policama u mračnim prostorijama depoa Austrijskog filmskog arhiva, višegodišnji san snevao je Karađorđe. Ovaj najstariji domaći film, punog imena Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa, koji je netragom nestao još krajem 1920-ih, sasvim slučajno je pronašao put ka bioskopskim platnima Srbije. "Uvek sam imao osećaj da, ako postoje neki filmovi iz ranog perioda vezani za Srbiju, koji se vode kao izgubljeni, a kojih ih mnogo, da su najverovatnije u Beču", govori za BBC na srpskom Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke i pronalazač ovog kulturnog blaga. On je 2003. godine prilikom razgovora sa direktorom Austrijskog filmskog arhiva Nikolausom Vostrijem, prvo u Budimpešti, a zatim u Bolonji, došao do saznanja da bi u njihovom fundusu mogao da bude i prvi srpski igrani film. Sredinom iste godine posetio ih je sa tadašnjim direktorom Kinoteke Radoslavom Zelenovićem, gde su na licu mesta identifikovali pionirsko ostvarenje srpske kinematografije. Tako je višedecenijska pretraga napokon okončana. Kako je nekada izgledalo gledanje filmova u bioskopima Srbije Bitka na Neretvi: Film koji je doveo Holivud u SFRJ Petar Prvi Karađorđević - mondenska mladost, kraljevska starost Povratnička projekcija organizovana je u Narodnom pozorištu 14. februara 2004. povodom obeležavanja dva veka od Prvog srpskog ustanka. Film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa prvo prikazivanje za širu publiku imao je pre 110 godina - 30. novembra 1911. godine u beogradskom bioskopu "Grand". Radnja filma prati život Karađorđa Petrovića, srpskog vožda i vođe Prvog srpskog ustanka podignutog protiv Turaka u Orašcu na hrišćanski praznik Sretenje 15. februara 1804, od rođenja do smrti.Filmska avanturaPotraga za prvim srpskim, ali i balkanskim igranim filmom, odvijala se, gotovo - filmski. Upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke Aleksandar Erdeljanović, koji je na to mesto stupio dve godine ranije, otišao je u martu 2003. na prvo službeno putovanje u Budimpeštu, u Mađarskoj, na konferenciju o restauraciji starih filmova. Tamo je upoznao Nikolausa Vostrija, direktora Filmskog arhiva Austrije, sa kojim se, zahvaljujući zajedničkoj ljubavi prema vestern filmovima, upustio u dugačak razgovor. Teme su se nizale, ali je Beograđanina sve vreme kopkala jedna stvar - da li negde u depou ove institucije leži sakriven neki stari domaći film, snimljen pre Prvog svetskog rata. "Kada sam ga pitao da li se kod njega čuvaju stari srpski filmovi, on je odgovorio da imaju neke na kojima su vojne parade, kraljevi, ali da ne zna da ih identifikuje", ističe upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke. Austrijanac ga je potom pozvao da dođe u Beč i sam proveri o čemu se radi, ali je zbog "nedostataka finansijskih sredstava", ova mogućnost otpala. Zašto je "Sedam samuraja" toliko dobar film Zašto u filmu "Kazablanka" ima toliko slavnih citata Četiri razloga zašto treba gledati "Paklenu pomorandžu" (i jedan zašto ne) Naredni susret dvojice filmskih stručnjaka dogodio se početkom jula 2003. godine u Bolonji, u Italiji. Ponovo su se dotakli ranih radova srpske kinematografije. Vostri je rekao da postoji mogućnost da "tom korpusu dokumentarnih, pripada i jedan igrani film". "Skočio sam kao oparen i pitao da li ga je odgledao, na šta je on odgovorio da jeste, na montažnom stolu, da je dosta oštećen, da se traka skuplja, pa ga je teško puštati", opisuje Erdeljanović ovu uzbudljivu situaciju. Atmosferu su dodatno podgrejala dva potvrdna Vostrijeva odgovora - da se u filmu pojavljuje dečak koji ubija Turčina i da se glumci na kraju poklanjaju publici. "Rekao sam mu da se izgleda kod njega krije Karađorđe - najstariji srpski i balkanski igrani film. "Pretrčao sam kao lud ulicu, da dođem do govornice, malo mi je falilo da poginem i odmah javio direktoru Kinoteke Radoslavu Zelenoviću koji je bio u šoku", vidno oduševljen Erdeljanović prepričava dogodovštinu. Verovao je da ga je konačno pronašao. Desetak dana kasnije, obojica su se našli u depou u Laksenburgu, nedaleko od Beča, gde se, između ostalog, čuvaju i "zapaljive trake". Gledajući "film za filmom" u montažnoj prostoriji bez klima uređaja u jednom trenutku, poput svetla na kraju tunela, pojavio se Karađorđe. "Osećaj je bio neverovatan", opisuje Erdeljanović. Film pripada fondu Ignjata Rajntalera - vlasnika bioskopa u Osijeku s početka 20. veka, koji je udovica njegovog sina prodala Austrijskom filmskom arhivu pre više od 20 godina. Na taj način je srpski filmski prvenac završio u Beču, zajedno sa brojnim originalnim rolnama i kopijama iz perioda od 1900. godine, do kraja Prvog svetskog rata."Karađorđe" i drugi (ne)pronađeni filmovi Film Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa sniman je tokom leta 1911. u Beogradu i okolini - na Kalemegdanu, Topčideru i Banjičkom polju. Premijerno prikazivanje samo za novinare dogodilo se 23. oktobra 1911. godine u "prvom stalnom bioskopu" u Srbiji - "Grand", u sklopu hotela "Pariz" na beogradskim Terazijama, čiji je vlasnik bio Svetozar Botorić, ujedno i producent filma. Zvanična projekcija i distribucija počela je 30. novembra. "Botorićevi filmski prvenci, pored istorijskog značaja, imaju u veliku umetničku vrednost. "Dragocenost, pre svega Život i dela besmrtnoga vožda Karađorđa stoji u umetničkom i stvaralačkom prikazu dela slavne istorije srpskog naroda i identiteta nove srpske države", piše u knjizi Redefinisanje identiteta Aleksandar Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Primerak koji je pronađen u Beču sastoji se od 16 tabloa, odnosno epizoda karakterističnih za tadašnji nemi, crno-beli film, koje prate važne događaje i sudbinu glavnog junaka. Scene su uglavnom snimane u jednom kadru i statično, osim kod boja na Mišaru, gde je zabeleženo "pomeranje kamere". Boj na Mišaru je bitka na brdu kod Šapca iz avgusta 1806. godine i jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika protiv Turaka. U filmu su igrali eminentni glumci svog vremena, uglavnom iz Narodnog pozorište u Beogradu, koji pre Botorićevih produkcija nisu imali filmskog iskustva. Lik Karađorđa tumači Milorad Petrović, njegovu suprugu Jelenu glumi Teodora Arsenović, a tu su i Sava Todorović, Aleksandar Milojević, Dobrica Milutinović, pa i sam reditelj - Čiča Ilija Stanojević. "Čiča Ilija je imao unutrašnju dinamiku, glumci su se neprestano kretali i najveći broj njih je igrao realistički, što je bilo iznenađujuće za ono vreme. "To je bio dodatni kvalitet Karađorđa, pa se on slobodno može meriti sa vodećim evropskim i svetskim istorijskim filmovima tog vremena", smatra Erdeljanović. Ortak, vanzemaljac i izvanredna umetnica - Sonja Savić Neda Arnerić: Odlazak "najlepše bibliotekarke&#x201c; Dragan Maksimović - filozof u telu glumca koji je voleo slobodu Čiča Ilija je bio prvi srpski reditelj, jedan od vodećih glumaca tog perioda, scenarista, pisac i poznati boem iz beogradske Skadarlije. Važna karika u kreativnom lancu bio je i snimatelj Luj de Beri, pravog imena Lajoš Zoltan Arpad Pitrolf. Erdeljanović kaže da su njega u ove krajeve navodno poslali iz francuske kompanije "Pate" čiji je zastupnik za Srbiju i Bugarsku bio Svetozar Botorić. "On i Čiča Ilija Stanojević su zajedno osmislili film i, zahvaljujući njima, taj film je toliko značajan i za Srbiju i Balkan." Pored Karađorđa, Stanojević je režirao još dva važna Botorićeva ostvarenja - Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi i Ciganska svadba, drugačije Bibija. Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi je takođe pronađen u Beču, a do njega je, kaže Erdeljanović, došao "bezobrazlukom". Naime, austrijske kolege nisu isprva htele da mu pokažu film jer su smatrali da pripada "mađarskom korpusu". Kada im je saopštio da je stručnjak za mađarsku kinematografiju jer je prethodno u Jugoslovenskoj kinoteci pronašao nekoliko njihovih filmova, dopušteno mu je da ih pogleda. Ispostavilo se da je u pitanju srpski film koji je takođe režirao i u njemu glumio - Čiča Ilija. Ovaj kinematografski komad snimljen je pre Karađorđa, u prvoj polovini jula 1911, ali je prikazan kasnije - sredinom decembra. "Zbog toga se po arhivistički pravilima Karađorđe smatra prvim srpskim, ali i balkanskim igranim filmom", objašnjava Erdeljanović. Jedini film iz Botorićevog opusa koji se i dalje vodi kao izgubljen je Ciganska svadba, koji je, tvrdi Erdeljanović, firma "Pate" otkupila i prikazivala po celom svetu. Poslednja projekcija Karađorđa, pre nego što je u ovom veku pronađen, bila je u Beogradu 1925. godine. Tri godine kasnije odnet je u Sjedinjene Američke Države kako bi se prikazivao srpskim iseljenicima i od tada mu se gubi svaki trag sve do 2003. godine."Karađorđe" i drugi (ne)pronađeni filmoviFilm Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa sniman je tokom leta 1911. u Beogradu i okolini - na Kalemegdanu, Topčideru i Banjičkom polju. Premijerno prikazivanje samo za novinare dogodilo se 23. oktobra 1911. godine u "prvom stalnom bioskopu" u Srbiji - "Grand", u sklopu hotela "Pariz" na beogradskim Terazijama, čiji je vlasnik bio Svetozar Botorić, ujedno i producent filma. Zvanična projekcija i distribucija počela je 30. novembra. "Botorićevi filmski prvenci, pored istorijskog značaja, imaju u veliku umetničku vrednost. "Dragocenost, pre svega Život i dela besmrtnoga vožda Karađorđa stoji u umetničkom i stvaralačkom prikazu dela slavne istorije srpskog naroda i identiteta nove srpske države", piše u knjizi Redefinisanje identiteta Aleksandar Janković, profesor na Fakultetu dramskih umetnosti. Primerak koji je pronađen u Beču sastoji se od 16 tabloa, odnosno epizoda karakterističnih za tadašnji nemi, crno-beli film, koje prate važne događaje i sudbinu glavnog junaka. Scene su uglavnom snimane u jednom kadru i statično, osim kod boja na Mišaru, gde je zabeleženo "pomeranje kamere". Boj na Mišaru je bitka na brdu kod Šapca iz avgusta 1806. godine i jedna od najvećih pobeda srpskih ustanika protiv Turaka. U filmu su igrali eminentni glumci svog vremena, uglavnom iz Narodnog pozorišta u Beogradu, koji pre Botorićevih produkcija nisu imali filmskog iskustva. Lik Karađorđa tumači Milorad Petrović, njegovu suprugu Jelenu glumi Teodora Arsenović, a tu su i Sava Todorović, Aleksandar Milojević, Dobrica Milutinović, pa i sam reditelj - Čiča Ilija Stanojević. "Čiča Ilija je imao unutrašnju dinamiku, glumci su se neprestano kretali i najveći broj njih je igrao realistički, što je bilo iznenađujuće za ono vreme. "To je bio dodatni kvalitet Karađorđa, pa se on slobodno može meriti sa vodećim evropskim i svetskim istorijskim filmovima tog vremena", smatra Erdeljanović. Ortak, vanzemaljac i izvanredna umetnica - Sonja Savić Neda Arnerić: Odlazak "najlepše bibliotekarke&#x201c; Dragan Maksimović - filozof u telu glumca koji je voleo slobodu Čiča Ilija je bio prvi srpski reditelj, jedan od vodećih glumaca tog perioda, scenarista, pisac i poznati boem iz beogradske Skadarlije. Važna karika u kreativnom lancu bio je i snimatelj Luj de Beri, pravog imena Lajoš Zoltan Arpad Pitrolf. Erdeljanović kaže da su njega u ove krajeve navodno poslali iz francuske kompanije "Pate" čiji je zastupnik za Srbiju i Bugarsku bio Svetozar Botorić. "On i Čiča Ilija Stanojević su zajedno osmislili film i, zahvaljujući njima, taj film je toliko značajan i za Srbiju i Balkan." Pored Karađorđa, Stanojević je režirao još dva važna Botorićeva ostvarenja - Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi i Ciganska svadba, drugačije Bibija. Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi je takođe pronađen u Beču, a do njega je, kaže Erdeljanović, došao "bezobrazlukom". Naime, austrijske kolege nisu isprva htele da mu pokažu film jer su smatrali da pripada "mađarskom korpusu". Kada im je saopštio da je stručnjak za mađarsku kinematografiju jer je prethodno u Jugoslovenskoj kinoteci pronašao nekoliko njihovih filmova, dopušteno mu je da ih pogleda. Ispostavilo se da je u pitanju srpski film koji je takođe režirao i u njemu glumio - Čiča Ilija. Ovaj kinematografski komad snimljen je pre Karađorđa, u prvoj polovini jula 1911, ali je prikazan kasnije - sredinom decembra. "Zbog toga se po arhivistički pravilima Karađorđe smatra prvim srpskim, ali i balkanskim igranim filmom", objašnjava Erdeljanović. Jedini film iz Botorićevog opusa koji se i dalje vodi kao izgubljen je Ciganska svadba, koji je, tvrdi Erdeljanović, firma "Pate" otkupila i prikazivala po celom svetu. Poslednja projekcija Karađorđa u Beogradu, pre nego što je u ovom veku pronađen, bila je 1925. godine. Tri godine kasnije odnet je u Sjedinjene Američke Države kako bi se prikazivao srpskim iseljenicima i od tada mu se gubi svaki trag sve do 2003. godine."Karađorđe" ponovo međ' SrbimaPošto je prvenac srpske kinematografije napokon pronađen, odlučeno je da njegovo prvo prikazivanje bude 14. februara 2004. godine povodom proslave dvesta godina od Prvog srpskog ustanka. "Dobio sam izrazito kratak period da pripremim Karađorđa i da to bude glavni događaj za proslavu", ističe Erdeljanović. Kaže da se našao u velikom problemu jer je original, odnosno nulta verzija filma ostala u Austriji, dok je Kinoteci poslata kopija na video kaseti (VHS). Rolne i pojedini delovi su, dodaje, bili potpuno izmešani, ali najveći problem je predstavljao međunatpis - tekst koji ide između svake celine. Ovaj neizostavni segment tadašnjeg nemog filma, u Srbiji je uveden od 1912. kada je počela sa radom prva laboratorija gde su se "izrađivali srpski natpisi". "U to rano vreme u bioskopima, izašao bi tumač pred svaku rolnu i prepričao šta će se desiti. "Zatim bi ona bila puštena i svirala muzika koja bi pratila film, pa kad se završi prva rolna, tumač bi ponovo izašao i tako svaki put", objašnjava Erdeljanović. Na taj način je prikazivan i Karađorđe. Još jedan "Povratak u budućnost&#x201c; Majkla Džej Foksa LGBT i domaća kinematografija: Snimanje filma u svoja četiri zida ili nešto više Šta se krije ispod peska "Dine" - priča koja je promenila svet Međutim, pre nego što je sastavio međunatpise, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke bacio se u opsežno istraživanje jer nije sa sigurnošću znao "na osnovu čega je pravljen film". Ispostavilo se da se scenario dobrim delom oslanjao na istoimenu dramu Miloša Cvetića, ali i narodnu pesmu "Početak bune protiv dahija" i druge materijale. Na osnovu sakupljene građe, Erdeljanović je sa saradnicima napisao međunatpise, a potom i izmontirao film "maksimalno se držeći svih arhivističkih pravila". "To je bila radna kopija filma i trudili smo se da ne izbacimo ništa, iako je bilo stravično oštećenih delova od vlage. "Gde god se videlo makar nešto na filmskoj traci mi smo ostavili, a tamo gde je emulzija totalno otišla, čega je bilo vrlo malo, to smo morali da isečemo", naglašava pedesetosmogodišnji Erdeljanović. Poslednja faza je podrazumevala kopiranje filma koje je obavljeno u laboratoriji u Rimu, januara 2004. godine. "Tamo smo seli i na montažnom stolu preobeležili film kako smo ga izmontirali u Beoradu, ubacili srpske i engleske međunatpise i tako je dobijena konačna verzija filma." Konačna verzija u trajanju od jednog sata u Beograd je stigla par dana pre projekcije. "Prikazan je na svečanoj proslavi u Narodnom pozorištu, 14. februara, ali je bila i posebna projekcija, meni intimno mnogo draža, za filmske radnike u Muzeju Jugoslovenske kinoteke gde je film doživeo ovacije", radosno zaključuje Erdeljanović. Digitalna kopija je 2011. godine restaurirana povodom stogodišnjice premijere.Pratite nas na Fejsbuku i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na bbcnasrpskom@bbc.co.ukIzvor: BBC News na srpskom !function(s,e,n,c,r){if(r=s._ns_bbcws=s._ns_bbcws||r,s[r]||(s[r+"_d"]=s[r+"_d"]||[ ],s[r]=function(){s[r+"_d"].push(arguments)},s[r].sources=[]),c&&0>s[r].sources.indexOf(c)){var t=e.createElement(n);t.async=1,t.src=c;var a=e.getElementsByTagName(n)[0];a.parentNode.insertBefore(t,a),s[r].sources.push(c) }} (window,document,"script","https://news.files.bbci.co.uk/ws/partner-analytics/js/pageTracker.min.js","s_bbcws"); s_bbcws('partner', 'b92.net'); s_bbcws('language', 'serbian'); s_bbcws('track', 'pageView');