Magičan svet sportskog ronjenja

Danas je ronjenje verovatno jedan od najbezbednijih ekstremnih sportova. Razvoj tehnologije opreme za disanje pod vodom, pratećih instrumenata, te metodologije obuke i razgranat sistem zakonski uređenih ronilačkih centara, gotovo da su oduzeli ronjenju status opasne zabave. Ali nije sve bilo tako veselo do pre desetak godina...Autori: Ivan Stančić i Ranko Trifković Ronjenjem se ljudi vazda bave. Od persijskih komandosa, koji su se pod površinom kretali uz pomoć vazduha iz životinjskih mehova, koristeći uglačan kornjačin oklop kao masku, preko radnika pod ronilačkim zvonima i u kesonima, preko teških ronilačkih odela 19. veka, do prve lake opreme koja nastaje s početkom prošlog veka. Ipak, sportsko ronjenje nastaje između dva rata kao posledica napretka u tehnologiji obrade stakla, gume i zatvorenih sistema koji su razvijani za vojne potrebe. Prvi sportski ronioci bavili su se podvodnim ribolovom, koristeći harpun i prve ronilačke maske koje su se razvile iz zaštitnih naočara za plivanje. Početkom Drugog svetskog rata koristila se uglavnom oprema koja je razvijana u Francuskoj, ali je razvoj podmorničarstva uslovio pojavljivanje niza izuma koji su doveli do prvog otvorenog sistema koji su 1943. godine koristili Žak Iv Kusto i Emil Ganjan. Posle rata, potrebe za industrijskim ronjenjem rastu, a vojna oprema polako prelazi u civilnu upotrebu. No, najviše zahvaljujući naučno-istraživačkom radu Kustoa i Ganjana ronjenje postaje uzbudljiva i ezgotična aktivnost sredinom pedesetih godina. Otvaraju se prvi ronilački klubovi, te nacionalna i međunarodna ronilačka udruženja koja standardizuju opremu i obuku.Sredinom šezdesetih Udruženje profesionalnih ronilačkih instuktora (PADI) pokušava da uprosti ronilački trening, pojača bezbednosne margine kako bi ronjenje postao što popularniji sport. S druge strane, u Evropi ronilo se uglavnom po načelima koja su preuzeta iz vojnog ronjenja, a pod uticajem francuske, kasnije međunarodne, organizacije CMAS (Svetski savez podvodnih aktivnosti). Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina, nećete videti nijedan akcioni film u stilu Džemsa Bonda, bez bar jedne scene ronjenja. Premda je razvoj tehnologije pomoćne opreme napredovao, ronjenje ostaje pravi ekstremni sport kojim se bave samo najhrabriji i najuporniji. U to vreme pojavljuju se prvi ronioci u Jugoslaviji, koji u saradnji sa vojskom otvaraju prve ronilačke klubove. Ipak, te godine pionira ronjenja uzele su i danak u ljudskim životima jer oprema još nije bila pouzdana, a entuzijazam prvih ronilaca često se graničio sa hazarderskim adrenalinskim vratolomijama. Ipak, već krajem osamdesetih oprema postaje sve kvalitetnija, pojavljuju se i prvi ronilački računari koji se nose pod vodu, a ronilački trening, premda i dalje obojen vojnim nasleđem, postaje sasvim pristupačan građanima. Krajem osamdesetih, Lik Beson snima film &bdquo;Veliko plavetnilo&ldquo;, koji će dupke napuniti ronilačke klubove i napraviti revoluciju u ronilačkom sportu.Prirast sportskih ronilaca u ronilačke klubove širom zemlje, tadašnje Jugoslavije, kasnije još neimenovane Srbije, donosi priliv nove, savremenije, opreme, te popuštanje vojnički stroge obuke. Nastaju veoma dobri timovi ronilaca na dah, podvodnih lovaca, čak zapažene rezultate postiže naša reprezentacija u podvodnom hokeju, zanimljivoj igri nastaloj kao deo obuke vojnih ronilaca u Francuskoj. Sa pojeftinjenjem ronilačke opreme, te otvaranjem malih ronilačkih centara širom Sredozemlja, ronjenje postaje još pristupačnije. Negde krajem devedesetih gotovo sasvim izlaze iz upotrebe ronilačke tablice američke vojske, a počinju da se koriste Bilman-Han tablice za civilino ronjenje koje su ugrađene u sve ronilačke računare. To praktično znači da je svaki zaron bezbedniji, a zabavniji, što dovodi do usitnjavanja ronilačkih klubova, a umesto nekoliko centralnih, nastaje mnoštvo malih udruženja.Tim pre što sticajem istorijskih okolnosti Srbija gubi pristup moru, nestaje potreba za okupljanjem ronilaca zbog lakše nabavke opreme. Ronilačke potrepštine i dalje nisu jeftine, ali su pristupačne, a jačanje sportskog ronjenja i ronilačkog turizma gotovo je otklonio potrebu za posedovanjem sve osim najličnije opreme. Dakle, razvoj ronjenja doveo je do toga da u svakoj mediteranskoj zemlji možete zaroniti čak iako nikada niste prošli obuku. Dovoljno je da platite jednodnevnu obuku i iznajmite opremu, ili ako ste uvežban ronilac sa svojom opremom, da platite troškove organizacije, odnosno vazduha, čamca, vođe ronjenja, i eto vas pod vodom. No, da je ronjenje i dalje uzbudljivo, te da može biti i te kako ekstremno, moći ćete da čitate u nastavku, koji vas očekuje za nekoliko dana.