Kao i u drugim zemljama zapadne hemisfere, i u Brazilu su šezdesete bile vrlo plodne i burne godine. Rio de Žaneiro više nije glavni grad, već to postaje moderno uređena Brazilija. Samo četiri godine kasnije, levičarski orijentisana vlada biva zamenjena vojnom diktaturom Artura Koste i Silve, koja će trajati narednih dvadeset godina. U zemlji vladaju dve struje. Jedna veliča i priznaje samo nacionalnu kulturu i vrednosti, dok druga prihvata sve što dolazi sa strane.
Pored represije, ili baš zbog toga, u vazduhu je počeo da se oseća duh hipi pokreta, koji se u Brazilu u punoj snazi razvio deset godina kasnije, a sve više je jačao i drugi talas feminizma. U ovoj „šarenoj“ prašumi, tropikalizam, koji se zbog svih zbivanja unutar, ali i van zemlje doživljava kao više od umetničkog pravca, bio je sasvim prirodna pojava.
Muzičari Kaetano Velozo i Žilberto Žil su, nezvanično proklamovani, tvorci pokreta, pa se zbog toga tropikalizam najsnažnije i razvio u muzici.
Ime je, pak, nastalo iz istoimenog umetničkog dela vizuelnog umetnika, Helia Otikike, „Tropikalija“. Videvši delo, Kaetano je napisao pesmu koju je nazvao istim imenom, a sve što sledi je istorija.
„Tropikalija za mene nije samo delo koje sam napravio, već nešto više od toga. To je bio svojevrstan stav, estetska percepcija aktuelnog stanja u društu“, Helio Otikika.
Za samo godinu dana, od 1967. do 1968. godine, tropikalizam je uspeo da stvori svojevrsnu fuziju popularne narodne brazilske muzike, psihodeličnog roka i stranih uticaja, koji će utemeljiti muzičke standarde za naredne generacije.
Iako je trajao samo godinu dana, tropikalizam je, prema rečima jednog od tvoraca, Kaetana Veloza, ispunio svoj cilj, a to je bilo širenje njihovih skromnih ideja u tom momentu.
„Sve što je nastalo posle '68. nije tropikalizam. Taj naziv je rezervisan samo za taj period“, rekao je Velozo prilikom gostovanja u televizijskom muzičkom programu u Lisabonu 1969. godine.
Možda je najbolji primer fuzije sambe, foroa, bosa nove i psihodeličnog roka, grupa „Os Mutantes“, koja je, poput njihovih severnih suseda, benda „Sly and the family stone“ pomerila muzičke barijere, pokrenuvši i mnoga sociološka pitanja.
„Za mene je to bilo neverovatno iskustvo. Imao sam utisak da ono o čemu pevamo pogađa, ne samo omladinu, već i stariju populaciju. Naša muzika je bila odraz vremena, ali i zajednički jezik svih nas koji smo stvarali u tom periodu“, rekao je Arnaldo Diaš Baptišta, tadašnji basista benda.
Danas se ovaj pravac definiše kao spoj brazilskih i afričkih ritmova, sa stranim i domaćim muzičkim uticajima i različitim stilovima - bosa novom, sambom, rokom, popom i bolerom.
Naravno, pravac se proširio i na druge umetnosti, pa je Rožerio Duarte, istaknuti pisac i slikar iz tog perioda, jednom prilikom rekao:
„Estetika tropikalizma je bila mešavina svega, sinteza potpuno kontradiktornih ideja.“
S druge strane, iako je pokret predstavljao reakciju na tadašnja društveno-politička zbivanja, glavni cilj nije bio da se umetnost iskoristi kao oružje protiv režima. Opet, neki su ga videli upravo takvim.
Svojevrstan primer je i ova očigledno antirežimska pesma koja opisuje tadašnje prilike.
„U svojim prvim danima, tropikalizam, muzika koju smo stvarali, nije bio baš najbolje prihvaćen od studenata i šire javnosti. Nazivali su ga američkom muzikom eskapizma“, Tom Ze.
Tropikalisti su, iako kritikovani, smatrali da je pravac kojem pripadaju revolucionaran sam po sebi i da predstavlja inovaciju u dotadašnjoj, prvenstveno muzičkoj, estetici.
„Nikada nisam bio previše naklonjen političkim ideologijama. Uvek sam nastojao da se držim po strani. Levičari previše veličaju domaću, a ja obožavam američku kulturu, filmove i muziku. Apsurdno je da se priklonim nečemu samo zbog zajedničke ideologije protiv vojne diktature“, Kaetano Velozo.
Popularizaciji Kaetana, Žila, benda „Os Mutantes“ i ostalih predstavnika tropikalizma značajno je doprinela i televizija. Bilo je mnogo muzičkih emisija i festivala koji su publici predstavljali mlade talentovane muzičare. Televizijska stanica „Record“ organizovala je jedan od najznačajnijih muzičko-televizijskih festivala tog vremena „III Festival de MPB“ .
Osvrćući se na bosa novu, muziku koja je i sama spojila tradiciju, tj. sambu i džez, mnogi tropikalizam nazivaju i bosa novom druge generacije. Njihovi uzori su bili Žoao Žilberto, Šiko Barke i mnogi drugi.
Nasuprot uverenju umetnika da tropikalizam nije samo pokret, nastao kao odraz protivljenja režimu i da njihova dela ne šalju takve poruke, mnogi su uhapšeni, a Velozo i Žil su bili prognani i potražili su utočište u drugim zemljama.
„Nismo želeli da se tropikalizam pretvori u nešto površno, u podelu na omiljene fudbalske klubove, što je oduvek bila tendencija mase“, Žilberto Žil.
Kao manifest pokreta, ostaje legendarni album „Tropicália ou Panis et Circencis“ koji je ujedinio Žilberta Žila, Kaetana Veloza, Toma Zea, članove benda „Os Mutantes“, Gal Koštu, Rožeria Dupra, Torkuata Neta.
Album je na drugom mestu liste sto najboljih brazilskih albuma svih vremena, prestižnog muzičkog mazagina „RollingStone“.
Iako odavno više ne postoji kao pravac, tropikalizam je ostao u srcima mnogih svetski poznatih muzičara. Dejvid Brn je na svojoj „Luaca bop“ etiketi reizdao albume benda „Os Mutantes“, i Toma Zea. Bek im je posvetio album po imenu „Mutations“ izdat 1998. godine koji je osvojio i Gremi nagradu za najbolji alternativni album.
