Za brazilski nacionalni tim odigrao je 53 meča postigavši osam golova, a sa legendarnom selekcijom svoje države osvojio je i Mundijal 1970. Bio je i trener, selektor mnogih brazilskih timova pa čak i reprezentacije Azerbejdžana. Vodio je i klubove širom latinske Amerike, kao i severnoamerički Majami.

Iako sedamdesetogodišnjak, Karlos Alberto se i dalje smatra jednim od najboljih defanzivaca koji su ikada šutnuli loptu. Zvanično je izabran u Svetski tim 20. veka, Pele ga je imenovao kao jednog od najboljih 125 živih fudbalera, dok je takođe član brazilske i američke Kuće slavnih.

Sve te epitete osvojio je prvenstveno jer je bio kapiten jedne od najboljih reprezentacija koje su ikada igrale fudbal, a to je ona brazilska iz 1970. koja je u ovogodišnjem "Odbrojavanju“ pominjana mnogo puta.

Takođe, ovaj majstor koji je plesao po desnoj aut liniji je jedan od šest ambasadora Mundijala 2014. zajedno sa Ronaldom, Bebetom, Mariom Zagalom, Amarildom i Martom.

Da bismo se uopšte osvrnuli na karijeru ovog desnog beka, moramo da se dotaknemo njegovog legendarnog pogotka u finalu Svetskog prvenstva te 1970. godine protiv Italije. Prvo, to je bila savršena akcija cele ekipe Brazila, drugo, Alberto se divno i sa puno osećaja ubacio sa svoje pozicije u napad, i treće, taj pogodak kapitena bio je pečat na pobedu Brazila i osvajanje trećeg Mundijala u njihovoj istoriji.



Klupsku karijeru započeo je u Fluminenseu sa 19 godina, i odmah se pokazao u dobrom svetlu, pošto pored defanzivnih svojstava koja je njegova igra imala, posedovao je i neverovatnu tehniku i kreativnost, što u to vreme za defanzivca nije bilo toliko često.

Posle tri godine u Fluminenseu prešao je u Santos gde je igrao sa Peleom, da bi se 1974. vratio u Fluminense sa kojima je osvojio dva uzastopna Karioka šampionata. Tri godine posle toga postao je jedan od nekolicine onih koji su igrali i za Fluminense i za njihovog najljućeg rivala Flamengo.

U Brazilu jeste osvojio dva šampionata, ali pare su razlog zbog kog su se brazilski majstori tog vremena odlučivali na epzode u SAD. 1977. godine prešao je u Nju Jork Kosmos, a zanimljivo je da na dan kada je doputovao u „Veliku jabuku“ i opet se na terenu upario sa drugarom i kolegom Peleom, Nju Jork je ostao bez struje. Te godine, a i naredne Kosmos je osvojio dve titulu. Posle te dve titule otišao je u Kaliforniju da zaigra i za „Surfere“, odakle se opet vratio u Kosmos sa kojima je uzeo još jedan nacionalni šampionat SAD.

Iako nije uspeo da uđe u nacionalni tim Brazila koji je išao na Mundijal 1966. četiri godine kasnije je postigao taj pogodak u finalu koji je protvrdio titulu moćnih „karioka“. Tada je igrao zajedno sa Žairzinjom, Peleom, Žersonom, Toštaom i Rivelinom, a bio je kapiten ovog tima, što dovoljno svedoči o njegovoj fudbalskoj veličini.

Iako je bio desni bek, pored toga što je bio kreativac, dobar snabdevač loptama i sjajan dribler, Albertu nije bilo strano ni da se ubaci u kazneni prostor protivnika, napravi višak i na taj način postigne pogodak, pa čak i glavom. Upravo takav je dao Romi kada je branio boje Njujorka u maju 1980. godine.



Nadamo se da će se i na ovom Mundijalu pojaviti neko ko će ovoliko oduševljavati publiku svojim potezima i borbenošću, a ne vidim da postoji razlog da to ne bude upravo neki bek.