Fudbal, kao, mogu vam reći, veoma komplikovan i na više nivoa složen sport, počeo sam, na moju sreću, relativno rano da razumem na pravi način. U to vreme nije bilo mnogo prenosa utakmica kojih se sećam, pa sam obično najviše „učio“ iz mečeva Serije A, popularnog Kalča.

Prvo Svetsko prvenstvo koje sam gledao je ono u Francuskoj '98 i ono je verovatno definisalo moje fudbalske afinitete. Tada je Zinedin Zidan razmontirao Brazil u finalu i izdvojio se kao čovek za koga i dan danas tvrdim da je najbolji fudbaler u istoriji ovog sporta. Tada sam imao samo šest.

Nekoliko godina kasnije, sada već najpoznatijim volej udarcem ikada (uz onaj Van Bastenov), Zizu je to potvrdio, kada je Realu doneo Ligu šampiona protiv Bajera iz Leverkuzena.

Sve se to dešavalo 2002, kao uvertira za Mundijal koji će biti odigran u Japanu i Južnoj Koreji. Svi smo mi tih dana tih dana jurcali za loptom nadajući se da će nam se od negde stvoriti nova 'Fivernova', Adidasov model za Svetsko prvenstvo.

Prvi deo šampionata ćemo preskočiti i baciti se odmah na finale u kom su se sastali Nemačka i Brazil. Zašto vam sve ovo pričam? Pa, već sam spomenuo svoje prve fudbalske korake, a nekako sam uspeo da stvari na terenu shvatam na pravi način od malih nogu. Da, tada sam imao deset.

Tu konačno dolazimo do poente. Sećate li se drugog gola Selesaa na toj utakmici, kada je Ronaldo savladao Olivera Kana posle lopte koju je preskočio njegov saigrač? Tada sam znao, fudbal nisu samo golovi, fudbal nije samo fizička aktivnost, fudbal nisu samo 22 igrača koja jurcaju za loptom, kako ga mnogi i danas zamišljaju. Fudbal je nešto mnogo više od zanata, za one koji ga znaju, to je umetnost i primenjeno razmišljanje.



Sećam se da je moj otac bio zavaljen u dvosedu (kao što obično gleda fudbal), dok sam ja sedeo bukvalno na ivici fotelje i treperio svih 90 minuta.

Pitao sam ga: „Tata, ko je ovaj što je preskočio loptu?“

„Rivaldo, veliki znalac“, odgovorio mi je nekako lenjo, ali sa takvom dozom sigurnosti.

„A što on nije šutirao?“, nastavio sam.

„Ne znam sine, verovatno nije hteo, ali je dobro ispalo na kraju“, smirio je moju znatiželju.

Sada, mnogo godina kasnije, znam – nije da nije hteo da šutira, a iako je to donekle očigledno, postoji mnogo razloga za njegovu odluku. Rivaldo je u tom trenutku napravio jedan od najinteligentnijih poteza koje je fudbal video, koji je Brazilu doneo nedostižnih 2:0. Desetka južnoameričke selekcije tačno je osetila trenutak (79. minut), stanje na terenu i odlično predvidela kretanje protivničkih defanzivaca. On je tada pokazao ono što velike odvaja od običnih, ono što pojedince definiše kao najbolje.

Rivaldo Vitor Borba Fereira igrao je na poziciji ofanzivnog veznog i u tom trenutku bio je jedan od najboljih aktivnih igrača, iako su Zidan i 'Il Fenomeno' polako preuzimali primat. Zaključno sa Svetskim prvenstvom 2002. godine i Ligom šampiona sledeće sezone, osvojio je sve što se može osvojiti, ali je, kao i mnogi Brazilci, počeo od dna.

Rođen je u gradu Paulista, koji se nalazi okrugu Resifea, a celo detinjstvo proveo je u favelama, gde se svakodnevno borio za goli život.

Čitao sam negde da je Luis Nazario de Lima, kada nije imao ništa da jede, pio vode toliko da mu se stomak naduje, i da ga je to držalo nekoliko dana. Rivaldo nije radio baš takve stvari, ali je i on imao velikih problema. Zbog slabe ishrane dobio je takozvanu bolest krivih nogu (noge se krive u O i izgledate kao da ste „jahali bure“), mišići mu se nisu razvili, a čak su mu i neki zubi ispali. I pored loših početnih pretpostavki, želeo je da se bavi fudbalom.

Fudbalsku karijeru počeo je sa 16 godina u lokalnom klubu Paulistano. Rivaldo je već tada najavio koliko će veliki postati, kada je 1989. godine sa Paulistanom potpisao prvi profesionalni ugovor, iako mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći iste godine. Čovek koji mu je bio najveći oslonac u životu.



U rodnom Brazilu vrlo brzo se dokazao i sa samo 20 godina izdvojio kao najbolji igrač prvenstva, a sa Palmeirasom je ’94 postao šampion. Pre toga, nosio je opremu Santa Kruza, Mogi Mirima i Korintijansa. Godinu dana ranije debitovao je i za nacionalni tim u prijateljskoj utakmici sa Meksikom, na kojoj je bio i strelac.

Preći ćemo nešto brže preko tog perioda i prebaciti se odmah u 1996. godinu i trenutak koji je možda i odredio dalji tok karijere ovog fenomenalnog Brazilca. Taj trenutak posebno je interesantan jer na jedan čudan i pomalo bizaran način povezuje klupsku i reprezentativnu karijeru ovog čoveka. Sa ove tačke gledišta meni nekako posebno drag, jer znam da je on samo jedan od onih koji su gradili istoriju kluba za koji navijam. Veoma uspešnu istoriju.

Pre Olimpijskih igara u Atlanti, fudbalski klub Parma objavio je da u njihove redove stižu Rivaldo i njegov saigrač Amaral. Ipak, posle Igara na kojima je sa Selesaom osvojio bronzu, došlo je do spora, a umesto u Parmi, karijeru je nastavio u Deportivo La Korunji. U Deporu je proveo samo godinu dana jer ga je 21 jedan gol na 41 utakmici preporučio slavnoj Barseloni. Barselonu za koju navijam. Znate da sam napisao da mi je Zidan favorit što se tiče bilo kakvog izbora, jeste i pored toga što je igrao za najvećeg Barsinog rivala.

Rivaldo Vitor Borba Fereira igrao je na poziciji ofanzivnog veznog i u tom trenutku bio je jedan od najboljih aktivnih igrača, iako su Zidan i 'Il Fenomeno' polako preuzimali primat. Zaključno sa Svetskim prvenstvom 2002. godine i Ligom šampiona sledeće sezone, osvojio je sve što se može osvojiti, ali je, kao i mnogi Brazilci, počeo od dna.

Rođen je u gradu Paulista, koji se nalazi okrugu Resifea, a celo detinjstvo proveo je u favelama, gde se svakodnevno borio za goli život.

Čitao sam negde da je Luis Nazario de Lima, kada nije imao ništa da jede, pio vode toliko da mu se stomak naduje, i da ga je to držalo nekoliko dana. Rivaldo nije radio baš takve stvari, ali je i on imao velikih problema. Zbog slabe ishrane dobio je takozvanu bolest krivih nogu (noge se krive u O i izgledate kao da ste „jahali bure“), mišići mu se nisu razvili, a čak su mu i neki zubi ispali. I pored loših početnih pretpostavki, želeo je da se bavi fudbalom.

Fudbalsku karijeru počeo je sa 16 godina u lokalnom klubu Paulistano. Rivaldo je već tada najavio koliko će veliki postati, kada je 1989. godine sa Paulistanom potpisao prvi profesionalni ugovor, iako mu je otac poginuo u saobraćajnoj nesreći iste godine. Čovek koji mu je bio najveći oslonac u životu.



U rodnom Brazilu vrlo brzo se dokazao i sa samo 20 godina izdvojio kao najbolji igrač prvenstva, a sa Palmeirasom je ’94 postao šampion. Pre toga, nosio je opremu Santa Kruza, Mogi Mirima i Korintijansa. Godinu dana ranije debitovao je i za nacionalni tim u prijateljskoj utakmici sa Meksikom, na kojoj je bio i strelac.

Preći ćemo nešto brže preko tog perioda i prebaciti se odmah u 1996. godinu i trenutak koji je možda i odredio dalji tok karijere ovog fenomenalnog Brazilca. Taj trenutak posebno je interesantan jer na jedan čudan i pomalo bizaran način povezuje klupsku i reprezentativnu karijeru ovog čoveka. Sa ove tačke gledišta meni nekako posebno drag, jer znam da je on samo jedan od onih koji su gradili istoriju kluba za koji navijam. Veoma uspešnu istoriju.

Pre Olimpijskih igara u Atlanti, fudbalski klub Parma objavio je da u njihove redove stižu Rivaldo i njegov saigrač Amaral. Ipak, posle Igara na kojima je sa Selesaom osvojio bronzu, došlo je do spora, a umesto u Parmi, karijeru je nastavio u Deportivo La Korunji. U Deporu je proveo samo godinu dana jer ga je 21 jedan gol na 41 utakmici preporučio slavnoj Barseloni. Barselonu za koju navijam. Znate da sam napisao da mi je Zidan favorit što se tiče bilo kakvog izbora, jeste i pored toga što je igrao za najvećeg Barsinog rivala.

Rasplinućemo se, zato se vraćamo na Rivalda. Preselio se na 'Nou Kamp' i od tog trenutka počeo da piše istoriju. Tri puta u četiri sezone bio je drugi na listi najboljih strelaca lige, a Katalonci su isto toliko puta bili šampioni. Taj period doneo mu je spomenuti bolan poraz od Francuske u finalu Mundijala, ali i osvajanje Kopa Amerike godinu dana kasnije. Svojoj selekciji bukvalno je sam doneo taj trofej, a iste godine dobio je Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta.

Kada kao klinac jurite za onom loptom sa početka teksta imate želju da kao šampion držite Boginju i da vas pamte kao besmtrnika. Rivaldo je uspeo. Želite da sa klubom osvojite Ligu šampiona. Rivaldo je uspeo. Doduše sa Milanom 2003, ali je uspeo. Želite da postižete golove koji će se pamtiti. Rivaldo je uspeo.

Beše to 17. juna 2001. u utakmici sa Valensijom. De Bur je sa loptom ušao na protivničku polovinu i poslao je na ivicu kaznenog prostora. Rivaldo, iako je bio opkoljen protivničkim igračima primio je grudima i sa 16 metara uhvatio makazice koje su oduševile čitav svet. Taj pogodak, koji je Blaugrani doneo trijumf, četvrto mesto i plasman u LŠ, i dan danas se smatra jednim od najlepših u istoriji fudbala.



Sećam se da sam mesecima gledao taj klip na „Ju Tjubu“, a i sada, dok sam birao klipove za ovaj tekst, nekoliko puta sam ga pustio da se ponovi. Sećam se da sam posle svakog gledanja izlazio u dvorište i pokušao da naučim taj udarac, nije mi baš išlo. I dok ovo pišem imam blagi osmeh na licu jer su mi u glavi brojne modrice i ogrebotine, kao vidni rezultat pokušaja.

Levonogi fudbaler se tako na najlepši mogući način oprostio od navijača Barselone i prešao u Milan, gde je osim Lige šampiona osvojio i Kup Italije. Nakon 'rosonera' nastupao je za Kruzeiro, Olimpijakos, Olimpijakos, AEK, Bunjodkor, Mogi Mirim ponovo, Sao Paulo, Kabuskorp, Sao Kaetano, da bi u trećem mandatu u Mogi Mirinu završio karijeru i postao predsednik kluba.

Tokom karijere duge 24 godine, ovaj legendarni fudbaler odigrao je za klubove 813 utakmica i postigao 380 golova. Žuti dres nosio je 74 puta, a sa postignuta 34 gola nalazi se na šestom mestu večne liste strelaca.

Pamtiću ga po solo prodorima kojima je bušio odbrane rivala, po pravim rešenjima, strašnim slobodnjacima i asistencijama. Pamtiću ga po i golovima, ali najviše po potezu iz finala 2002. Od tog trenuka Rivaldo je jedan mali deo mog fudbalskog odrastanja.

Poslednji put u srpskim medijima ozbiljno je spominjan krajem 2011. godine, kada je njegov menadžer poslao mejl fudbalskom klubu Partizan u kome nudi usluge svog klijenta. Iako navijački nisam opredeljen, to je verovatno bio poslednji put da sam želeo da se nešto desi srpskom fudbalu. Sigurno će ostati poslednji.

Sa Rivaldom sam imao prilike da se upoznam samo preko medija, interneta i dečije mašte, ali ako nekada budem dobio priliku za to, sigurno je neću propustiti.

Rasplinućemo se, zato se vraćamo na Rivalda. Preselio se na 'Nou Kamp' i od tog trenutka počeo da piše istoriju. Tri puta u četiri sezone bio je drugi na listi najboljih strelaca lige, a Katalonci su isto toliko puta bili šampioni. Taj period doneo mu je spomenuti bolan poraz od Francuske u finalu Mundijala, ali i osvajanje Kopa Amerike godinu dana kasnije. Svojoj selekciji bukvalno je sam doneo taj trofej, a iste godine dobio je Zlatnu loptu za najboljeg igrača sveta.

Kada kao klinac jurite za onom loptom sa početka teksta imate želju da kao šampion držite Boginju i da vas pamte kao besmtrnika. Rivaldo je uspeo. Želite da sa klubom osvojite Ligu šampiona. Rivaldo je uspeo. Doduše sa Milanom 2003, ali je uspeo. Želite da postižete golove koji će se pamtiti. Rivaldo je uspeo.

Beše to 17. juna 2001. u utakmici sa Valensijom. De Bur je sa loptom ušao na protivničku polovinu i poslao je na ivicu kaznenog prostora. Rivaldo, iako je bio opkoljen protivničkim igračima primio je grudima i sa 16 metara uhvatio makazice koje su oduševile čitav svet. Taj pogodak, koji je Blaugrani doneo trijumf, četvrto mesto i plasman u LŠ, i dan danas se smatra jednim od najlepših u istoriji fudbala.



Sećam se da sam mesecima gledao taj klip na „Ju Tjubu“, a i sada, dok sam birao klipove za ovaj tekst, nekoliko puta sam ga pustio da se ponovi. Sećam se da sam posle svakog gledanja izlazio u dvorište i pokušao da naučim taj udarac, nije mi baš išlo. I dok ovo pišem imam blagi osmeh na licu jer su mi u glavi brojne modrice i ogrebotine, kao vidni rezultat pokušaja.

Levonogi fudbaler se tako na najlepši mogući način oprostio od navijača Barselone i prešao u Milan, gde je osim Lige šampiona osvojio i Kup Italije. Nakon 'rosonera' nastupao je za Kruzeiro, Olimpijakos, Olimpijakos, AEK, Bunjodkor, Mogi Mirim ponovo, Sao Paulo, Kabuskorp, Sao Kaetano, da bi u trećem mandatu u Mogi Mirinu završio karijeru i postao predsednik kluba.

Tokom karijere duge 24 godine, ovaj legendarni fudbaler odigrao je za klubove 813 utakmica i postigao 380 golova. Žuti dres nosio je 74 puta, a sa postignuta 34 gola nalazi se na šestom mestu večne liste strelaca.

Pamtiću ga po solo prodorima kojima je bušio odbrane rivala, po pravim rešenjima, strašnim slobodnjacima i asistencijama. Pamtiću ga po i golovima, ali najviše po potezu iz finala 2002. Od tog trenuka Rivaldo je jedan mali deo mog fudbalskog odrastanja.

Poslednji put u srpskim medijima ozbiljno je spominjan krajem 2011. godine, kada je njegov menadžer poslao mejl fudbalskom klubu Partizan u kome nudi usluge svog klijenta. Iako navijački nisam opredeljen, to je verovatno bio poslednji put da sam želeo da se nešto desi srpskom fudbalu. Sigurno će ostati poslednji.

Sa Rivaldom sam imao prilike da se upoznam samo preko medija, interneta i dečije mašte, ali ako nekada budem dobio priliku za to, sigurno je neću propustiti.