- Vesti -

Diktatura iz spavaće sobe: Kako su se volele supruga i ljubavnica Vladimira Lenjina FOTO

Na fotografijama Vladimir Iljič Lenjin izgleda surovo i odlučno, što je i očekivano kada je reč o čoveku koji je po svojoj prirodi i životnom pozivu bio revolucionar, izgnanik i većim delom života nepoželjna osoba u domovini, ali i u inostranstvu.

Čak i najzagrižeiji pobornici revolucije će ga uvek doživljavati kao vođu velikog prevrata posle koga svet nikada neće izgledati isto. Ipak, možda jaču i upečatljiviju ulogu u njegovom životu imale su dve žene, jednako posvećene političkim idealima koje su zajednički sledili.

Nikola NedeljkovićIzvor: Istorijski zabavnik
Podeli
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Lenjina je čitavog života pratio glas “ženskaroša”. Ipak, zvanično, imao je samo jednu ženu. Zvanična supruga vođe svetskog proleterijata bila je Nadežda Krupskaja, istaknuta aktivistkinja revolucije i kasniji politički radnik u Sovjetkom Savezu.

Ona je bila dete plemića bez zemlje i još kao mala se isticala po odlučnosti i bistrini. U detinjstvu je više vremena provodila družeći se sa dečacima. Godine 1894. na sastanku marksističkog kružoka upoznaće svog budućeg supruga Vladimira Uljanova. U političkom delovanju tada zabranjene organizacije, pokazivala je jednaku, ako ne i veću srčanost od Lenjina, postavši mu verna podrška u njegovim beskompromisnim stavovima.

Samo godinu dana kasnije oboje su uhapšeni od strane carske policije. Osuđeni su na izgnanstvo, a prva destinacija je bio Sibir. Već 1898. godine venčali su se u sibriskom gradu Šušenskoje, u crkvi Petra i Pavla iako su već tada bili osvedočeni ateisti.

Krupskaja je u danima izgnanstva zadržala izgled mlade i lepe žene, ali u njenom ponašanju preovladavala je bezrezervna podrška Lenjinu i revoluciji. Paradoksalno svemu što će kasnije uslediti, upravo su godine izgnanstva bile period kada su njih dvoje bili najsrećniji u braku.

Tokom desetak turbulentnih godina u egzilu Nađa i Vladimir su promenili više destinacija u Engleskoj, Nemačkoj i Švajcarskoj. Na kraju su se skrasili u Parizu gde će kasniji vođa revolucije, u jednom kafeu, upoznati drugu fatalnu ženu u svom životu – šarmantnu Francuskinju Inesu Arman.

Supruga i ljubavnica kao najbolje prijateljice

Nadežda je brzo primetila da između Vladimira i Inese postoji fatalna privlačnost ali se tome nije protivila iako su bili u već poodmaklom braku. Pojedini istoričari tumače njenu ravnodušnost kao odraz lične posvećenosti revoluciji koja je, kako kažu, bila veća i od Lenjinove.

Drugo tumačenje se poziva na zdravstveno stanje Krupskaje koja je u tom periodu zbog velikih problema sa štitnom žlezdom doživela kolaps endokrinog sistema koji će ubrzo uticati na njenu fizičku privlačnost. Stoga je, sasvim neuobičajeno, podržala romansu Inese i Vladimira.

Tome je doprinela i činjenica da se Inesa već uveliko ostvarila kao majka. Sovjetskim Savezom su kolale glasine da je Francuskinja Lenjinu rodila naslednika. To je ipak malo verovatno, zbog Lenjinovih zdravstvenih problema, i famoznih spekulacija o sifilisu koga je navodno pokupio još u studentskim danima.

Slučaj je postao još neobičniji nakon što su Nađa i Inesa razvile blisko prijateljstvo. To što dele muškarca činilo se da im uopšte ne smeta, a činjenica da su obe bile zagrižene feministikinje samo ih je još više zbližila.

Nađa je jednom prilikom otvoreno priznala da “kuća postaje svetlija kada Inesa uđe u nju”.

Inesa je neraskidivo bila vezana za Rusiju jer se posle očeve smrti preselila u Moskvu, gde je odgajana na imanju jedne rusko-francuske porodice. Obrazovana i umetnički nastrojena, udala se za jednog od sinova bogate porodice u kojoj je živela. Iz tog braka se rodilo četvoro dece, ali komfor u kome je tih godina uživala nije nešto što joj se činilo primamljivim.

Političkim idejama boljševizma ju je, na sopstvenu nesreću, zarazio suprug Aleksandar Arman, zajedno sa sopstvenom braćom. Inesa je bila pod velikim utiskom i revolucionarnim žarom nakon čitanja Lenjinove knjige “Razvoj kapitalizma u Rusiji”.

Borbu za ostvarivanje ideala jednakosti, započela je kada je kao mlada učena žena osnovala školu za decu radnika i seljaka. Istovremeno, Inesa se zaljubila u brata svoga muža, Vladimira sa kojim će kasnije dobiti dete. Tada su je ruske carske vlasti primetile, uhapsile i prognale na daleki sever Rusije. Uspela je da pobegne u Zapadnu Evropu gde je otpočela novu epohu u svom životu.

Inesa Arman je prvi put je srela Vladimira Lenjina u Parizu ili Briselu. Nju je odmah privukla harizma i što je važnije - njegovi revolucionarni ideali. Definitivno se sa decom preselila u Pariz 1909. godine i to u stan nedaleko od onog u kome su Nađa i Lenjin živeli.

Trojka koja je izvela revoluciju

Mnogima je sada u glavi romantična slika zaljubljenog para (ili trojke) ali stvarnost je bila daleko od toga - Lenjin, Nađa i Inesa su zajedno živeli život izgrednika, prognanih radikalnih socijalista. Lenjin i Inesa (ili Lenjin i Nadežda) nisu vodili duge šetnje pod mesečinom pored Sene niti uživali u zagrljaju ispod Ajfelovog tornja.

Umesto toga, njihova romantična privlačnost je opstajala zbog činjenice da su bili ideološki saputnici. Čudna veza utroje je doživela vrhunac kada su se Nađa i Vladimir preselili u Krakov, a i Inesa zajedno sa njima.

Nekoliko godina docnije, Prvi svetski rat je besneo Evropom. Lenjin je verovao da Rusija mora da okonča svoju umešanost u rat bez obzira na cenu koju bi platila teritorijom. Shodno svojim patriotskim osećanjima, Inesa je priželjkivala veće rusko prisustvo u ratu kako bi njena domovina Francuska bila spašena od uništenja. Tada se prvi put žestoko usprotivila Lenjinu.

– Što se tiče odbrane tvoje zemlje, za mene je krajnje neprijatno što nam se mišljenja razilaze. Hajde da porazgovaramo oči u oči – pisao je Lenjin svojoj ljubavnici.

Prema svedočenju njihovih savremenika sintagma “oči u oči” bila je zapovest da dugogodišnja sledbenica popusti pred odlukom vođe, što se i desilo.

Tako je čitav njen život ostao posvećen Lenjinu, kao i život Nadežde Krupskaje. Nepokolebljivu odanost obe su dokazale i prateći ga u tajnom putovanju vozom koji je Nemačka obezbedila da bi vratila Lenjina kući.

Početak haosa i revolucije u Rusiji, značio je i vrhunac njihove zajedničke saradnje.

Lenjin je posle revolucije postao zaokupljen previranjima u ruskom društvu. Počevši od njegovog povratka pa do kraja života, on i njegova zvanična žena - Krupskaja, bili su praktično nerazdvojni.

Što se Inese tiče, ona je ostala verna revolucionarnim idealima, ali kao borac za ženska prava. Poslednje godine života je provela u neumornom organizovanju međunarodnih konferencija žena komunističkog pokreta. To ju je jako iscrpelo, pa se odlučila na preko potreban odmor koji je provela na Kavkazu.

Godine izgnanstva, putovanja, rada i neurednog života uništle su njeno zdravlje. Dobila je koleru i ubrzo preminula 1920. u svojoj 46. godini. Umrla je sama, daleko od čoveka koga je tako volela i koji joj je bio idol.

Lenjin je zahtevao da njeno telo bude vraćeno u Moskvu i bude sahranjeno u Kremlju, pored Crvenog trga. Kažu da je na njenoj sahrani jedini put javno viđen kako plače.

Samo tri i po godine kasnije umro je i Vladimir Iljič Lenjin. Zvanično, uzrok smrti bio je srčani udar, ali njegovo zdravlje ubrzano je propadalo nakon atentata iz 1918. koji je, i pored velikih napora, bio fatalan po njega.

Nađa je kao komunistički aktivista živela sve do 1939. i početka Drugog svetskog rata. Umrla je samo dan nakon svog 70. rođendana, a pričalo se i da ju je upravo na proslavi povodom jubileja otrovao Staljin sa kojim se nikada nije naročito dobro slagala.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 165 idi na stranu