- Vesti -

Pesnik koji je sanjao sopstvenu smrt

"Stajao sam na velikom jezeru, pokrivenom kamenim pločama. Izgledale su mi kao vrsta smrznute vode. Usudio sam se da učinim nekoliko koraka…". Ovaj san zapisao je Georg Hajm, dve i po godine pre smrti u zaleđenoj reci.

Izvor: DW
Podeli
Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Tog 16. januara – bio je utorak - mladići Georg i Ernst se sastaju na obali zamrznutog Hafela, u okolini Berlina. Poneli su klizaljke. Kao i mnogi drugi stanovnici velegrada želeli su da se izduvaju na ledu. U Berlinu je tog dana izmereno minus 13,7 stepeni celzijusa.

Georg, koji nije voleo stroga gramatička pravila, sledio je Ernsta, koji nije mario za obeleženu granicu do koje je građanstvu dozvoljenoi kretanje. Zamakli su zaleđenom površinom prema sredini široke reke, izvan vidokruga šumskih radnika, koji su slagali drva za ogrev.

Onda se začuo krik. Pa još jedan. Skoro pola sata je neko dozivao u pomoć. Onda je ledeni januar, nazvan po rimskom bogu Janusu, koji označava i početak i kraj, sve prekrio tišinom.

Georga su našli posle četiri dana. Ernst je pronađen mnogo kasnije. Georg je bio zgrčenog lica i s rukama punim rana, očito se borio da ponovo iz vode izađe na led. Pošto su na ivici rupe u ledu, koja je ostavljena za ptice koje love u vodi, pronašli njegove rukavice i kapu, veruje se da je pokušao da pomogne svom drugu koji je prvi propao kroz rupu u ledu, udarivši potiljkom o ivicu i izgubivši svest.

Sve ovo se zbilo pre tačno 110 godina. Postoji razlog zbog kojeg se se sećamo ovih mladića: Tog dana je u ledenoj vodi, zajedno sa svojim najboljim drugom Ernstom Balkeom, nestao dvadesetčetvorogodišnji Georg Hajm, najveći talenat nemačkog pesništva u prošlom veku.

Vidoviti pesnik

Za života je pesnik vodio i konvencionalni dnevnik ali, od 1907., i dnevnik snova. Jula 1910. on je u njega zapisao svoj san:

"Stajao sam ma velikom jezeru, koje je bilo pokriveno nekom vrstom kamenih ploča. Izgledale su mi kao neka vrsta smrznute vode. A katkad kao kožica koja sе hvata na mleku. Neki ljudi su prelazili preko, ljudi sa dnevnim prtljagom ili korpama, koji su valjda pošli na pijacu. Usudio sam se da učinim nekoliko koraka, ploče su ipak držale. Osećao sam da su veoma tanke; kada bih zakoračio na jednu od njih, ona bi se zaljuljala tamo-amo. Hodao sam tako neko vreme, a onda me je srela neka žena koja mi je rekla da se vratim, jer će ploče uskoro postati lomne. Ipak sam produžio. Odjednom sam osetio kako ploče ispod mene nestaju, ali nisam pao. Išao sam neko vreme dalje i po vodi. Onda mi je došla misao da bih želeo da mogu da propadnem. U istom trenutku propao sam u zelenu, mutnu vodu punu bršljenastog bilja. Ali nisam se predao, počeo sam da plivam. Kao čudom, daleka obala mi se sve više približavala. Za nekoliko zamaha dospeo sam u jedan peščani, sunačani zaliv".

Možda će poneko reći da san nije proročka vizija, jer se utopljenik izbavio. Ipak, možemo li biti sigurni da Hajm posle borbe sa ledenom vodom i utapanja nije pronašao konačno izbavljenje, otišavši negde, gde su peskoviti zalivi i večno letnje sunce?

Ko je bio Georg Teodor Franc Artur Hajm?

U porodici pravnika Hermana Hajma i njegove supruge Dženi oktobra 1887. rođen je sin kojem su dali ime Georg Teodor Franc Artur. Mesto u Šleziji, gde je Herman Hajm bio na službi, zvalo se tada Hiršberg – u prevodu sa nemačkog Jelenje brdo. Mesto je pomeranjem granica u svetskim ratovima danas u Poljskoj i zove se - Jelenia Góra.

Sa 12 godina Georg Hajm počinje da piše pesme. Njegov otac se često službeno seli, tako da Georg postaje gimnazijalac u Berlinu. Ali mu nije dozvoljeno da maturira u svojoj berlinskoj gimnaziji. Nanizao je loše ocene, a učestvuje i u učeničkim nestašlucima. Premeštaju ga u

gimnaziju u Nojrupinu, šezdesetak kilometara severozapadno od Berlina, gde sa zakašnjenjem maturira 1907.

Njegov drug Ernst Balke podržava ga u nameri da pokrene časopis "Kružeća sunca" u kojem 1906. objavljuje prve pesme. Njegov neoromantizam je bio specifičan – sablasne slike on ne koristi radi efekta već su one za njega simboli apsurdnosti čovekovog postojanja.

Rudolf Balke, brat Gergovog najboljeg druga Ernsta, zapisao je 1946 da je otac Georga Hajma bio veoma melanholičan i religiozan čovek, da je majka bila povučena, a sestra Gertruda takođe tugaljiva, stroga vernica koja je odbijala sve svetovne stvari i užitke. "U takvom okruženju se Georg Hajm, koji je odobravao život i njegove radosti, nikada nije dobro osećao".

Dok su pesnikovi rani dnevnički zapisi svedočili o bliskosti sa ocem, kasnije zabeleške pokazuju skoro neskriven prezir.Otac je postao simbol carske Nemačke koja je u svom građanskom ruhu bila ona zagušljiva odaja koju su toliki umovi poput Ničea, hteli provetriti, pa makar i ratom.

Od mačevalaštva do pesništva

Otac Georgu nameće studij prava – u Vircburgu, Jeni i Berlinu. U Vircburgu Georg Hajm pristupa studentskom udruženju "Rajnanija". Te vrste udruženja – studentske korporacije (Corps) – bile su na neki način državotvorne, jer su car Vilhelm II i Oto Bizmark svojedobno bili članovi sličnih studentskih udruženja. U njima se mačevanjem i diskusijama kalila buduća nemačka elita. Najpre je Georg Hajm, koji je bio dobar mačevalac, uživao u novom društvu. Posle godinu dana ga je napustio, svojom ili tuđom voljom, nije najjasnije. Pesnik je ostavio nekoliko teških reči o svom studentskom udruženju: "Strašno, za duh unuštavajuće, priglupo, smešno".

Kao berlinski student priključuje se "Novom klubu". Tu, među mladim, prevratnički raspoloženim književnicima, pronalazi sebe. U seriji javnih čitanja pod nazivom "Neopatetični kabare" Georg Hajm čita svoje pesme. Pronalazi i svoju veliku temu – velegrad – koja ga svrstava u rani ekspresionizam. Danas te pesme nemački gimnazijalci imaju u obaveznoj lektiri. Jedna od njih je i pesma "Grad":

Veoma široka je ova noć. I oblačne boje

Razdrte spram mesečevog potonuća.

I hiljade prozora duž noći ove stoje

I žmikaju crvenim, malim kapcima kuća.

Kao krvotok razgranate ulice grada,

Bezbrojno ljudstvo iz njih, u njih svraća.

Večno tup ton otupelog bića

Odatle dopire, u tišini strada.

Rođenje, smrt, plod istog delanja

Lelek trudova, jecaj umiranja,

U slepoj smeni šturog postojanja.

A plamen i oganj, baklje i požari,

Izdaleka prete rukom što drhturi

Obasjaće uvis zid oblaka suri.

"Kao krmača koju tove"

Godine 1911. Hajm polaže prvi državni pravosudni ispit, ali ga potom isključuju iz pravne pripremne službe jer uništava važne katastarske dokumente. Ne želi da se bavi očevim pozivom. Novembra 1910. on zapisuje: "Moja priroda je kao u ludačkoj košulji. Već mi

pucaju svi moždani šavovi…A sada moram da se kao stara krmača koju tove, nakljukam pravnim paragrafima, povraća mi se od toga".

Dvoumi se između oficirske i diplomatske službe. Prijavio se na više mesta da bi otpočeo vojnu karijeru. Istovremeno, na Orijentalnom seminaru u Berlinu uči kineski i engleski, baveći se mišlju da stupi u dilomatsku prevodilačku službu. Nije dočekao pozitivan odgovor iz nemačkog garnizona u Mecu, gradu koji je od 1870. do 1919. pripadao Nemačkom carstvu, a potom opet Francuskoj. Smrt je sprečila oficirsku karijeru pesnika Georga Hajma.

Rat kao čežnja

U uglednoj izdavačkoj kući "Rovolt" aprila 1911. pojavljuje se njegova prva zbirka pesama "Večni dan". Ostalo je zabeleženo da su lektori u "Rovoltu" imali muke da dešifruju Hajmov rukopis, ali i da standardizuju pesme u duhu nemačke gramatike.

Ta zbirka danas važi kao prvo svedočanstvo lirskog ekspresionizma. Inspiraciju pronalazi kod francuskih pesnika – Šarla Bodlera koji je drugom polovinom 19. veka knjigom "Cveće zla" promenio pesničku paradigmu Evrope, kao i revolucionarnog tinejdžerskog genija Artura Remboa. Rado se vraća i Helderlinu.

Smrt, jeza i velegrad postaju njegove stalne teme. Kasnije će mnogi u njegovim stihovima videti proročanstva sloma zapadne civilizacije u svetskim ratovima. Njegova poznata pesma "Rat I" od devet strofa počinje ovako:

Ustao je onaj koji dugo nije otvarao oka,

Ustao dole, iz podruma duboka.

U svitanje stoji, golemog neznanog lika

Dok mesec drobi njegova crna šaka.

Dosada i konzervativno licemerje sveta njegovog oca doveli su do priželjkivanja osvetničke apokalipse, do želje da "crna šaka" rata zdrobi taj svet kao mesec u pesmi. Jula 1910. napisao je: "Kada bi bar jednom opet podizali barikade. Bio bih prvi, koji bi stao na njih, hteo bih, makar sa metkom u srcu, osetiti opijenost oduševljenjem. Ili barem da povedu neki rat, neka bude i nepravedan. Ovaj mir je tako trulo mastan i ljigav, kao lepljiva politura na starom nameštaju".

Nikada nećemo saznati, da li bi iz Prvog svetskog rata Georg Hajm izašao kao uvereni pacifista, poput mnogih njegovih generacijskih drugova. Ili bi u ratu pronašao materijal za književnu glorifikaciju kao Ernst Jirgen.

Poslednji nastup Georg Hajm je imao deset dana pred smrt. 6. Januara 1912. u čuvenom minhenskom umetničkom kafeu Simpicisimus.

Ljubav dugih trepavica

U leto 1911. Georg Hajm u Vircburgu upoznaje Hildegard Kron, ćerku bogatog jevrejskog fabrikanta. Neke od njegovih poslednjih pesama su posvećene njoj. Ona je bila pet godina mlađa od Georga, ali mu je postala najprisnija veza do tada. Predstavio ju je svojim berlinskim prijateljima, nisu se razdvajali. Pesnik joj je posvetio brojne pesme, kao što je ona "Tvoje trepavice duge…". Njihovu sreću prekinula je smrt Georga Hajma, koju je Hildi, kako su je svi zvali, teško podnela. Udala se 1921. za nemačko-američkog sociologa Gotfrida Salomona. Par je ostao bez dece i brak je razveden 1930. Hildi se vratila u Berlin. Mada su njena sestra i zet kao Jevreji pobegli od nacističkog režima u Veliku Britaniju, ona je, verovatno zbog majke, ostala u Berlinu. Nacisti su najpre majku deportowali u Terezijenštat a onda januara 1943. Hildi u Aušvic gde je ubijena, najverovatnije iste godine.

Ubivši osobu koja je čuvala najlepše uspomene na Georga Hajma, nacisti su tako i njega usmrtili još jednom.

"On se odmara"

Posle pesnikove smrti, njegovi prijatelji iz "Novog kluba" izdaju 1912. još jednu knjigu stihova "Umbra vitae". U njoj se nalaze neke od najpoznatijih pesama – "Rat" i "Bog grada". Već 1913. pod nazivom "Lopov" izlaze njegove novele koje je pripremio za života, a 1914. je objavljena knjižica "Maraton" sa 12 soneta iz zaostavštine.

Georg Hajm je za sobom ostavio 500 pesama i lirskih skica. Da nije bilo njegovih knjižica iz poslednje dve godine života ne bi bilo onakvog nemačkog ekspresionizma kakav nam je poznat – onog koji je izvršio veliki uticaj na brojne književnosti, uključujući i književnu scenu novoosnovane južnoslovenske države – Kraljevine SHS. Tu se odjeci njegovog lirizma ogledaju u nekim stihovima Antuna Branka Šimića ili Miloša Crnjanskog. Što se tiče same nemačke kniževnosti, ne samo da direktna linija vodi od Georga Hajma do Bertolta Brehta već su se i docnije generacije penjale na njegova pesnička pleća da bi osvojile svoj prostor.

Georg Hajm je 30. oktobra 1910. zapisao: "Na mom nadgrobniku neka jednom ne stoji ništa osim KEITAI. Bez imena, ništa. KEITAI. On spava, on se odmara". Njegov grob u Berlinu je godine 1942., posle tridesetogodišnjeg roka, prekopan i predat na dalju upotrebu. Januara 2009. poštovaoci su na tom mestu podigli obelisk sa ispisanim starogrčkim izrazom KEITAI.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 175 idi na stranu