"I ja sam bila ružno pače": Razgovor Marine Abramović i Elene Ferante
U svom vikend-izdanju Fajnenšel tajms (Financial Times) objavio je konverzaciju dve velike umetnice – Elene Ferante i Marine Abramović koja se odvijala putem elektronske pošte.
Izvor: Večernji
Teško se mogu zamisliti umetnice koje su više udaljene jedna od druge, gotovo na dva različita pola – Marina Abramović je umetnica performansa čiji su život, telo i osećanja tema i oruđe njene umetnosti, dok je Elena Ferante književnica koja se skriva iza pseudonima, čije su knjige globalni fenomen, ali o čijem se identitetu ništa ne zna.
"U našem slučaju najveća razlika je sledeća: više od 30 godina ja se pojavljujem samo kroz ono što pišem, a Vi se, 50 godina, celim svojim telom, celom svojom ličnošću hrabro stavljate u središte pozornice”, ovim je rečima Elena Ferante počela razgovor s Marinom Abramović.
"Ja sam uvek u središtu svog rada"; "Svet slavnih me je privlačio"
S tim se Marina Abramović i saglasila.”U pravu ste, ja sam uvek u središtu svog rada. Moje telo je moj univerzum i ono je početak svega. Umetnost performansa može biti radikalna, ako se otvorite prema hrabrim izborima. No, i Vaš izbor da se zatvorite u svoje pisanje i ne pojavljujete u javnosti podjednako je hrabar. Mogu li Vas pitati zašto?”
Elena Ferante na to odgovara da se kao devojka osećala poput zapetljanog čvora, gotovo nevidljiva te objašnjava kako se stidela svega, a posebno želje za pisanjem. No, s vremenom je izvežbala taj podvojeni život: s jedne strane je bila plahovita u privatnom životu i sasvim drugačija dok je pisala.
„Što je ovo razdvajanje bilo oštrije, osećala sam se slobodnijom. Uspeh je malo zakomplikovao stvari. Bila sam znatiželjna i svet slavnih me privlačio, ali na kraju se moje uverenje učvrstilo. Kad bih se izložila javnosti i sama bih postala lik, što bi sigurno uticalo na moje pisanje", piše Elena Ferante, a Marina Abramović joj odgovara.
"I ja sam bila ružno pače"
"Znate, jednom su me zamolili da ilustrujem dečju knjigu i ja sam bez mnogo razmišljanja odabrala Ružno pače. Kao malo dete i odrastajući potpuno sam se identifikovala s tom pričom. I ja sam bila ružno pače. Moje tinejdžerske godine bile su nesrećne. Imala sam mršave noge, nosila ortopedske cipele i ružne naočale. Majka mi je šišala kosu iznad uha i oblačila u teške vunene haljine. I imala sam to dečje lice s nemoguće velikim nosom. Bila sam najružnije dete u školi. No, kada sam se pronašala u performansu sve se promenilo. Kada sam se prvi put našla pred publikom odmah sam doživela transformaciju, kao da sam se izlegla iz jajeta. Kad nastupam, osećam se lepo, blistavo i moćno. Sve je moguće, a svet oko mene postaje sjajan. To je ujedno i razlog zašto je u mom slučaju razdvajanje javnog i privatnog života uvek bilo teško. No, vrlo sam često u životu iskusila usamljenost i, ispravite me ako grešim, mislim da ste i Vi.”
Marina Abramović o pretnjama smrću: "Ja sam umetnica, ne satanista"
"Zašto umetnike smatrate posebnim"
"Nekada sam živela intenzivan život, ali danas me ne treba mnogo ljudi i vreme uglavnom provodim pišući. Pisanje je posao koji radite u apsolutnoj, opasnoj samoći. A ja sam još odlučila da se ne srećem sa čitaocima, da nemam književne angažmane ili da budem deo književnog sveta, sve čvršćeg uverenja da knjige treba da budu dovoljne same po sebi. Tako da sad gotovo da živim život apsolutne samoće”, odgovara Ferante i ponovno se obraća Abramović:
„Uvek me kod vas iznenađivalo kako s ponosom izjavljujete da ste umetnica. Nikad ne bih s istim ponosom upotrebila izraz pisac, čini mi se to preteranim. Zašto umetnike smatrate posebnim ljudskim bićem, onima koji ne poznaje granice? Takođe sam fascinirana činjenicom da o umetnicima govorite apstrahujući da li su muškarci ili žene. No, još uvek živimo u svetu kojim dominiraju muškarci, gde muškarci definišu estetske kanone, tražeći od nas da im se podredimo u svakoj manifestaciji svojih života. Ne mislite li da smo još uvek jako daleko od mogućnosti da se autonomno izrazimo, pobegnemo od moćne, dominantne muške tradicije?”
Životna priča Marine Abramović u izložbi "kratkog daha" u Londonu
Umetnik kao sluga društva
"Uvek sam osećala da je umetnik sluga društva. Ako imate dar kreativnosti, morate ga podeliti jer ne pripada samo vama. A kreativnost nije ni muška ni ženska. Za mene postoje samo dve vrste umetnosti: dobra umetnost i loša umetnost. Svet u kojem dominiraju muškarci struktura je kojoj svi pridonosimo”, odgovara Marina Abramović te navodi primer virdžina, žena iz Crne Gore i Albanije, koje bi nakon što su izgubile muževe u ratu, počele da nose mušku odeću, koriste oružje, zaustave menstruaciju i puste bradu.
Elena Ferante: Da biste napisali dobru knjigu ne morate biti muškarac
"I mi smo krive što smo na kraju dale toliko moći muškarcima. Često spominjem primer Luiza Buržoa, jedne od najistaknutijih umetnica našeg doba koja se tek nakon smrti supruga potpuno usredsredila na svoju umetnost i karijeru.”
U razgovoru je Elena Ferante otkrila i kako se dugo bavila mišlju da napiše roman u čijem je središtu trebalo da bude performans koji je Abramović izvela u Napulju 1974. godine u Studiju Morra.
„To je trebalo da bude priča o mladoj napuljskoj ženi koju stariji muškarac odvuče u tu galeriju, u Vašu publiku”, otkrila je književnica.
Taj performans Marine Abramović bio je poznat pod imenom "Rhythm 0" i u njemu je ona šest sati mirno stajala u galeriji, okružena sa 72 različita objekta. Publika je bila pozvana da joj tokom tog razdoblja radi šta god želi.
Na njeno otkriće da je inspirisana tim performansom htela da napiše roman Marina Abramović se setila kako je jedino čega se bojala tokom tog performansa u Napulju bio stariji muškarac koji je sve vreme stajao u njenoj blizini.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
