Večan
Ovo nije istrgnuto iz rečnika, a moglo bi da bude. Čini mi se da je nekima posle nedeljnog, finalnog Novakovog čina u vimbldonskom teatru, potrebno pojašnjenje.
Zoran Kecman
“Perpetual”. Engleska reč koja se može prevesti kao večit, doživotan, neprekidan, stalan.
Za neke, naročito u nekim reklamama koje su počele da se valjaju internetom ovih dana, poput one Roleksove u vezi Rodžera Federera, kažu da će "legat jednog igrača biti večniji od bilo kog broja".
Ne zamerite, teko se teše. Šta da se radi, drugo im nije preostalo.
Deceniju i po uspevali su da vrdaju, izvrdavaju, izbegavaju, izobličuju, prekrajaju, modifikuju kriterijume prema sebi i svojim parametrima, ali nemaju više kud.
Jedan čovek sa svojim nestvarnim dostignućem, priterao ih je sve zajedno u ćošak i slobodno može da stavi prst na usta i doda ono:
“Psssssssssssst!”
Tako je često tokom meča utišavao i podivljale grupice fanatika na tribinama, još jednom im pokazujući da što su oni bučniji i drskiji, to je on moćniji na terenu.
Kako neki ljudi, neke proste i jednostavne lekcije nikad ne nauče…
Jedan američki kolega, shvatio je trenutak jako dobro, pa je u vezi ovog (lošeg) marketinškog poteza iz tabora Rodžera Federera, sjajno parafrazirao kako je to u pravnoj struci:
“Postoji stara fraza iz prava: ‘Ako su činjenice protiv tebe, dovedi u pitanje zakon. Ako je zakon protiv tebe, raspravljaj o činjenicama. Ako su i zakon i činjenice protiv tebe, prevrni sto i deri se koliko možeš”!
Da li je stvarno nekima preostalo još samo to? Moguće je, ali se plašim da sebi to neće dozvoliti. Ne bi trebalo!
Nisu problem Rodžer Federer i Rafael Nadal, jer su oni imali dovoljno šampionskog dostojanstva da još iste večeri, nedugo posle šampionske ceremonije, kako i dolikuje istinskim šampionima, čestitaju Đokoviću ulazak u njihov “Klub 20”.
Oni bi trebalo da znaju šta to znači doći do broja 20 i koliko je napora potrebno za tako nešto. Čisto jer sa Novakom dele i pogaču i sto za kojim su.
I Novak im je gospodski odgovorio, kako je uvek i činio, da mu je čast što je sada izjednačen i po ovom dostignuću sa njima.
Problem su oni drugi, koji stoje u pozadini, iza kulisa. Oni nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da Novak Đoković “perpetualno” prkosi zakonima logike, tenisa, da je spreman da “perpetualno” dobija velike teniske bitke, ruši rekorde, menja sistem koji su teniski moćnici decenijama uspostavljali kako bi ga učinio pravičnijim za sve, a boli ih najviše to što su svesni da je i dalje u punoj brzini i da nema nameru da se zaustavi.
Budite bez brige, Novakovi rezultati su najbolja i jedina prava reklama!
|
Znate, nekako onaj časovnik na kraju istog pomenutog reklamnog spota, zaista može da simboliše trenutak teniske večnosti u kom se sada svi nalazimo.
Za neke je stao, nekima otkucava vreme za uzbunu, a za neke je pet do 12 odavno prošlo, samo što to ne shvataju, ne mire se sa time.
Pitanje je kako ko čita vreme sa tih časovnika. Ne znam kako to rade u Švajcarskoj, ali i pored fanatične preciznosti, čini mi se da pogrešno očitavaju koliko je teniskih sati, pre svega čika Rodžeru.
Onda, taj isti sat može da pokazuje prelazak iz jednog vremena u drugo, jer ovo što vidimo sa Novakove, i ono što nam se prikazuje sa druge strane su dve krajnosti.
Vremenske dimenzije koje se u nekim tačkama još prepliću, ko će ga znati. Ni Ajnštajn ne bi prokljuvio tu Novakovu igru sa vremenom.
Pogotovo kada ga vidimo sve mlađeg, svežijeg, dok neki tonu u tenisku jesen, on se opire i uživa u svom bujnom letu.
Ipak, još jedno pitanje je tu ostalo da se razjasni, ‘kako se meri veličina’?
Broj nedelja na vrhu? U redu, može. Broj slemova? Može. I šta onda kažu na kraju, ‘postoje izvesne stvari koje brojevi ne mogu da izraze’?
Saglasan sam, i ne mogu.
Ako su gracioznost i lepota igre ispred uspeha, broja najvećih titula, međusobnog skora, broja nedelja provedenih na vrhu, broja mastersa…Onda čemu sva ta računanja? Čemu te statistike, ATP lista, ATP trka? Čemu sve?
|
Mogli smo mirne duše iz one svečane lože na Central kortu na teren izvesti i Stefana Edberga, i on je igrao graciozno, zvali su ga “teniska Grejs Keli”, voleji prelepi za oko…Reći mu, ti igraš najgraciozniji, najlepši tenis, ti si najbolji! Mnogo ga volim, zaista… Ali Edberg nije najbolji, nije najveći svih vremena, jer to naprosto po svemu ne može biti.
Mogli smo skinuti reporterske slušalice Džonu Mekinrou ili Borisu Bekeru, šutnuti ih u tur i reći im, ‘izlazite na teren, vi i dalje možete da igrate prelepo, graciozno’, ali šta bismo dobili? Opet isto, kao sa Edbergom.
Svi su oni odavno ostali daleko, daleko iza Novaka, po svim relevantnim šampionskim parametrima, a ovi koji su do juče bili, više nisu. U ovom fotofinišu trke za večnost nemaju više prednost ni za dužinu nosa!
Nema tu dileme, stvarno – Rodžer Federer zaista igra prelepo za oko i priznajem da volim i uživam da ga gledam kako igra, ali više ni po čemu, osim možda u toj gracioznosti i popularnosti, koju nesporno u svetu sporta uživa, ne može biti ispred Novaka Đokovića.
I tu je kraj svim tim lukavim “perpetualnostima” koje su samo obične digresije, tematske krivine, da bi se okrnjio trenutak slave jednog momka koji je u bitku krenuo pod neravnopravnim uslovima. I prevazišao sve to i uspeo se na sam vrh. Kakvo veličanstveno dostignuće!
To vam je kao da recimo Mark Kavendiš krene u trku na Tur D’Fransu probušene gume na startu, i na kraju stigne na cilj pre svih.
Ili da Majkl Džordan uđe u utakmicu povređenog članka, nadskače sve i postigne tripl-dabl.
Ili kad Crvena zvezda uđe u Ligu šampiona sa drastično skromnijim budžetom od Liverpula, a onda ga pobedi.
|
Ali, gde je sada Novak? U kom oblaku sedmog teniskog raja?
Sedi na svom divanu, glanca šesti pehar sa Vimbldona, gleda sa ogromne visine, ne plaši se pada. Gleda još dalje od ovoga, sa horizonta vimbldonskog letnjeg sutona, okreće durbin možda i ka Tokiju, ali sasvim sigurno ka Njujorku.
Igra, igra se uskoro nastavlja. Srce mu je mašina, perpetum mobile, radi na čudesan kosmički pogon. Ipak, ne mogu da se ne pitam, odakle mu, ljudi moji, takva gigantska, mentalna i fizička snaga? Priznajem, ne umem da objasnim.
“Verujem da sam najbolji, ali da li sam najveći svih vremena, to nije na meni da procenim”.
Pazite, to je rečenica Novaka Đokovića posle 20. grend slema i šestog na Vimbldonu.
Zato što je svestan da su u pitanju drugačije ere, drugačiji tenis, rekviziti, uslovi, generacije, konkurencija…Svestan sebe, ali beskrajno dostojanstven. Uvek sa najvišim stepenom poštovanja igre i protivnika. I baš to ga čini većim od svih.
Ali, nema svaka zemlja takvog šampiona.
Znam da je negde u svojim mislima, svaki Englez u onoj burnoj fudbalskoj Euro večeri, poželeo da u svom timu ima jednog Novaka Đokovića, kadrog poput Starine Novaka iz narodne pesme “stići i uteći i na strašnom mestu postojati”, sposobnog za het-trik vimbldonskih titula, nego jednog Harija Kejna ili koga drugog koji su kad je bilo najvažnije, zatajili.
Ali to je privilegija malobrojnih srećnika, među kojim smo mi kao narod, i ponosni smo zbog toga.
Poruka koju je Novak poslao pobedom nad trećim drastično mlađim takmacem od sebe u ovogodišnjim grend slem finalima, jasno odzvanja vimbldonskim koridorima, i njen eho čuje se od Melburna, preko Pariza, Londona, tamo do Njujorka.
“Momci, stvarno se ne šalim…”
Za Matea Beretinija, još ima vremena, za Denisa Šapovalova još ima vremena, Cicipas, Medvedev, ređajte ih do mile volje.
Novak igra neku svoju igricu. Prešao ju je još jedan put.
Posle spuštanja zelenih kulisa na vimbldonskom Ozu, može već sada da se oseti kako od uzbuđenja gusne vazduh nad Kvinsom, u Njujorku, iako je kraj avgusta i početak septembra još podaleko.
Njujork je ostao dužnik i to je Novakov super motiv.
On uvek ima jasan cilj i motiv.
Pogledajte, prebrojte, zaključite. Zaboravite reklame i časovnike.
Ne dozvolite da vas zavaraju, zna se ko je posle ovoga večan!
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
