Hod po vodi
Posle krunisanja kraljice Vimbldona u subotu, stigli smo i do poslednjeg čina večite vimbldonske drame – ko će biti kralj turnira.
Zoran Kecman
Super nedelja. Valjda nema spektakularnijeg i posebnijeg trenutka u svetu tenisa od te krunidbene vimbldonske nedelje kada su oči celog sveta usmerene na to parče zelenog tepiha u jugozapadu Londona.
Jedan momak, koji od 2018. godine nosi tu krunu na glavi, ni ne pomišlja da je preda, posebno nekome ko se za nju prvi put bori u svom životu.
Kraljevi su takvi, kruna im prija, svako novo glancanje, svako novo dodavanje dijamanta u nju znači im sve. I oni znaju sve o njoj, njenoj težini, kako se nosi. Onaj drugi o tome može samo da nagađa.
Dotle, svet tenisa dobija jednu jedinstvenu kraljicu, devojku koja je i posle jednogodišnje pauze zbog pandemije, tokom kojih nije kročila nogom preko granica Australije, uspela da sačuva fokus i taj šampionski unutrašnji plam.
Jer pazite, ona je sada cementirala svoju prvu poziciju kao neko ko u svojoj kolekciji ima Rolan Garos i Vimbldon, sušte suprotnosti u svetu tenisa, što valja govori o univerzalnosti njene igre.
Ne sumnjam da će doći i ta Australija, gde je već bila nadomak cilja, ali je tamo valjda lomi taj trenutak igranja na svom.
O tome kako je sa povredom koju ima, uošte i igrala u Londonu, može se napisati posebna priča, ali da je Ešli ponovo na mapu teniskog sveta, na Vimbldonu, posle 41 godine vratila Australiju, velika je stvar.
Ivon Gulagong, njen uzor, uradila je to prvi put pre tačno pola veka, a drugi 1980. godine.
Barti je sjajno je sumirala značaj tog trenutka kada se finalni meč završi i kada shvatite da ste uradili nešto veličanstveno.
„Osećam da je Vimbldon prirodno mesto rođenja tenisa. To je mesto gde su mnoge nade i snovi rođeni“, poručila je nova vimbldonska šampionka, rodom iz Brizbejna.
Da, Ešli, tu su mnogi snovi ostvareni, kao i ovaj tvoj, ali ih je zato mnogo više sagorelo, pretvorilo se u prah i pepeo i utonulo u tu finu, englesku travu.
Čiji će se snovi danas vinuti u etar, u tu svetlosnu dimenziju, a čiji će biti pokopani na tom svetom mestu tenisa?
Uvak kažem da pravo da to znaju imaju isključivo samo bogovi tenisa. Samo oni znaju kako će se odmotati traka dešavanja u ovom vimbldonskom filmu.
Bar jednu stvar znam – Novak Đoković, uspravan kao toranj stoji naspram ostvarenja novog velikog izazova, 20. grend slem titule u karijeri, šeste vimbldonske.
Ni kiša, ni vetar, ni vlažna trava, ni pobeda gladni protivnici nisu uspeli da ga spreče da dođe na tu poslednju liniju izazova, finalni meč sa Mateom Beretinijem.
Taj streč pobeda, koji su vuče u Vimbldonu tri godine, ili ovaj grend slem niz još od Melburna ove godine, 20 u jednom i 20 u drugom smislu, jasno navodi da bi bilo logično da bude upisana i 20. zvezdica u toj koloni slemova.
No u tenisu je uvek važeće pravilo, „pobedi, pa pričaj“. I to važi i za danas.
A u Mateu Beretiniji imaće sve samo ne jednostavnog protivnika, jer svi parametri pokazuju da će ovaj momak iz Rima predstavljati dostojnog takmaca za najvažniju krunu u svetu tenisa.
Meteo je kao raketa, u svakom pogledu. Možda na onoj marsovski crvenoj šljaci Pariza, u onoj sablasnoj večeri bez prisustva publike, njegovi udarci nisu imali tu ubitačnost, ali preseljenje na travnate londonske terene leglo mu je kao gladnom rimskom turisti pasta amatričana!
I serija pobeda na travi od 11-0 ipak dovoljno govori da je našao recept kako da izvuče maksimum iz svojih kvaliteta.
Jedna jaka vimbldonska tradicija ipak kaže da su šampioni Kvinsa počesto i šampioni Vimbldona, ali ne bih smeo da se zakunem da to može da važi kada vam je sa druge strane terena Novak Đoković, petostruki šampion turnira.
Uostalom, Novak godinama preskače Kvins i ko zna da li bi Mateo bio šampion Kvinsa da je Đoković tamo igrao.
Dakle, ima nešto i do toga ko gde igra i pre svega kako igra.
Sa Italijanima je tako, od njih uvek možete očekivati nekakvo lukavstvo, naročito u svetu sporta, pa se otuda često prisetim one sjajne izjave legendarnog menadžera Mančester junajteda, Aleksa Fergusona, posle njegovih brojnih suočavanja sa Italijanima.
„Kada mi Italijan kaže da je na tanjiru pasta, ja proverim šta je ispod sosa, da se sam uverim“.
Vispreni Škot je znao kako da se nadmudruje sa Latinima, a to svakako dobro zna i Novak Đoković, koji je dan pre finala vrlo inteligentno verbalno tuširao sve na Apeninima, rekavši za Skaj Italija kako će u finalu Euro 2020. protiv Engleza, navijati za njih.
Šmrkom na italijansku vatru, i to je Novak!
On je iskren i budite sigurni da je tako, ali zato Mateo Beretini verujte da ne ume da napravi takvu pastu, a da u njoj ne znate šta je.
Momak nosi srce na dlanu, ništa ne ume da sakrije, pa iako u svom arsenalu ima ozbiljna oružja, to nije ništa sa čim se as kalibra Đokovića, već nije suočavao.
Glavni sastojci Mateove „paste“ koji mu donose toliko uspeha ove godine su servis i forhend, i jedan i drugi lete poput tanadi, prosto guli onaj žuti sloj sa loptice od siline udaraca.
Taj forhend nekako čudesno podseća na onaj od Huana Martina del Potra, momka sa kojim je Novak počesto imao žestoke okršaje na terenu, pa je sasvim logično očekivati šta će biti u težištu Novakove strategije kako bi se suzbila ta ubitačnost početnog i udaraca Italijana sa forhend strane.
Forsiranje igre na bekhend stranu, svakako, ali ne samo to - budite uvereni da je Novak do najmanjeg detalja prostudirao igru protivnika i da ima spremno i neko iznenađenje.
Hrabri njegova izjava od pre dva dana kada je posle pobede nad Šapovalovim rekao:
„Gledao sam Matea, znam kako igra i tačno znam šta treba da radim, ali ne bi imalo smisla da otkrivam unapred svoju taktiku, sačuvaću to za nedelju“, rekao je samouvereno.
Dve komponente će Novaku danas biti preko potrebne – servis na nivou iz meča sa početka turnira kada je imao 25 as servisa i ritern koji će morati, kako je i sam rekao, da bude daleko bolji nego protiv Šapovalova, kada je počesto zakazivao.
Jer Beretini je do sada ispalio 101 naspram Novakovih 63 as servisa, a samo je protiv Hurkača u polufinalu imao 22 as servisa i 60 vinera, uz prvi servis brzine od 220 do 225 kilometara na čas.
Stručnjaci veruju da će uz strahovitu ofanzivu i poene ne duže od četiri ili pet udaraca, Italijan biti u stanju da naudi Novaku, a da će kralj Vimbldona u svakoj dužoj razmeni biti taj koji će vladati sistuacijom.
Ipak, mislim da zaboravljaju da je i Novak, koji nema servis te jačine (najjači je išao 201 na sat), imao obilje lakih poena u prethodnim mečevima i da ni Beretiniju neće biti jednostavno da dođe do brejka.
A ako dođe do mentalnog aspekta, kada bude svaki damar titrao od uzbuđenja, ako budu odlučivala dva-tri poena, znamo ko je glavni na tom terenu.
Šta god da Novak uradi u ovom meču, ostaje Novak Đoković.
Ostaje najveći mogući šampion i neko ko je na sasvim jasnom putu da bude najbolji svih vremena.
Matematika je egzaktna, parametri su parametri, a ako je nekom po volji, neka traži izgovore zašto neki drugi neće biti ispred njega.
Godinama unazad je važila ta fama da je u tenisu najteže pobediti Rafaela Nadala na Rolan Garosu. I zaista i jeste, ali neko im je dokazao da je to moguće. I to ne jednom, već dva puta.
Sada neki kažu da je najsloženiji mogući zadatak pobediti Novaka Đokovića u ovoj fazi njegove karijere na grend slemu. Ova 2021. od svog početka daje im za pravo.
Na to pitanje, kako pobediti Novaka Đokovića, čuo sam u poslednja 24 sata razne odgovore, ali onaj od Saše Bajina, sada trenera Karoline Pliškove, činio mi se najimpresivnijim.
„Čoveče, pa to je kao da pitate kako da se hoda po vodi! Teško je“.
Beretini će, dakle, morati da proba da hoda po površini Temze, a kakav je to zadatak, procenite sami.
Legenda kaže da je samo jedan to mogao. I ime mu nije Beretini.
Pa neka tako i ostane.
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
