"Handclap" za Serenu

Njujork je neverovatan grad. Živi se brzinom 200 na sat. Nemoguće je ne osetiti puls ovog grada čak i onim najuspavanijima. Pogotovo kad ste na US Openu.Avenije, žile kucavice Kvinsa i Menhetna, zakrčene ljudima i vozilima. Gužva je nesnosna, haos je opšti, ne zna se ni kad da se pređe ulica, ni kad da se pritisne gas, ta interakcija ljudi i vozila je neverovatna. I svu nekud žure. Trube. Jure.Saleću vas prodavci diskova, momci iz agencija za turističko razgledanje grada, mole u stilu, &rsquo;bro uzmi ovo, uzmi ono&ldquo;, hvataju vas za ruku da vam pokažu šta imaju, morate biti odlučni i otresiti da ih se otarasite. Ne znam da li sam vam pisao o njujorškim metroima sa velikim brojem ulaza i izlaza, pravi mali podzemni lavirint gotovo na svakoj većoj stanici poput Tajms Skvera ili Pete avenije. Ukoliko sledite znake, to je to, nema teorije da se izgubite. Jedino što mi je nejasno je kada ulazite u metro, gotovo na bilo kojoj liniji u Njujorku, imate osećaj kao da ulazite u neku podzemnu rernu! Toliko je vrelo, isijava iz poda i gornjeg nivoa, a onda kada uđete u sam metro, šok &ndash; da se smrznete! Neverovatno je koliko se tu ne štedi na klimi, toliko je neprijatno hladno i udara pravo u glavu da jednostavno tražite mesto gde manje &bdquo;udara&ldquo; da se ne biste prehladili dok ne dođete recimo &bdquo;sedmicom&ldquo; od Kvinsa do Menhetna. A na ulicama, od uličnih svirača, žonglera, devojaka bukvalno bez i grama odeće, samo oslikanih u raznim bojama, do proroka kraja sveta, boraca za prava svega i svačega, zagovornika da je 11. septembar bio čista prevara, religioznih fanatika svih fela, sekti, nema toga na šta ne možete naleteti u tim najprometnijim gradskim avenijama. Amerika, zemlja koja je otvorena potpuno, možete pričati javno šta hoćete, pitanje je samo ko će da vas u toj opštoj gunguli slušati. Mnogo je onih koji prose, sjaj i beda Amerike uočljivi su odmah, na istom mestu &ndash; neko traži dolar da preživi, neko da bi kupio marihuanu! &bdquo;Need a weed&ldquo;, da, naleteo sam na momka koji je bez imalo griže savesti napisao tu poruku na kartonu, pa sad, ko mu se smiluje! I nikom ništa! A što se tiče US Opena, tu je završnica na vidiku. Sve se iskristalisalo polagano, kod devojaka su igrana polufinala, Serena Vilijams, po svemu što pokazuje u ove dve nedelje u Njujorku, konačno je na pragu onoga što čeka više od dve godine. Da sustugne rekord Margaret Kort. Od 2017. godine, kada je osvojila Australijan Open, Serena je bezuspešno pokušavala da osvoji tu 24 titulu. Izmicala joj je konstantno, četiri Grend slema zaredom je propustila, potom kada se vratila, imala je je u 2018. četvrto kolo Rolan Garosa, finale Wimbldona i US Opena, ove sezone četvrtfinale u Melburnu, treće kolo u Parizu i opet priliku, finale Vimbldona. Da li se stari šampionski mozaik velike šampionke konačno složio u Njujorku? Sačekajmo subotu. Slično sam se pitao i na Vimbldonu, ali Serena kaže da tada još nije bila dovoljno spremna. Sada deluje da je ušla u onaj nekadašnji, prepoznatljiv ritam, ali opet, igra sa mlađom od sebe, punom energije, pitanje je kakve su joj rezerve.Uvek sam govorio, ako se Sereni igra, protivnice nemaju šta da traže. Tako je bilo i sa Svitolinom, kada je njena igra pukla u prvom setu, bilo je gotovo. Serena ne prašta takve stvari, kad vas &bdquo;uhvati pod svoje&ldquo; nema tu mrdanja. &bdquo;Verujte mi, pripremala sam se za Kanadu kao ni za jedan drugi turnir, kao da se tamo igra Grend slem&ldquo;, smejala se Serena po završetku meča. To govori koliko je nišanila Njujork, da baš tu konačno prekine taj niz izgubljenih finala. Prethodna tri puta je poklekla, čeka je četvrto, opet na domaćem terenu. Tamo ovog puta neće biti Naomi Osake kao prošle sezone, dobro je za Serenu što neće biti ni sudije Karlosa Ramosa, dakle ni razloga da opet pravi nepotrebne scene. Ko zna, možda je shvatila da nije na Brodveju, a i sve joj se i otvara. Samo da postigne gol, fudbalskim žargonom rečeno. Da šutne loptu preko crte. Jedna od stvari koja mi se ovde na US Openu posebno dopala je odabir muzike. Znam da živimo u vremenima kada sa radio stanica trešte kojekavi hitići sterilnog tipa, sve na sve liči i ništa originalno, ali ko god je birao muziku koja se pušta u pauzi između gemova i setova napravio je pun pogodak! Kakav bingo! Pisao sam već kako US Open smatram &bdquo;rokenrol turnirom&ldquo;, delom i zbog toga, a delom i zbog te opuštenosti, anarhičnosti, buntovnosti, željom da se bude drugačiji, nesputan teniskom tradicijom. US Openu to uspeva. Kada slušate &bdquo;Kvin&ldquo;, Džordža Majkla, Bouvija, ili Džoan Džet i Blekharts i &bdquo;I love rock&rsquo;n&rsquo;roll&ldquo;, ili Džastina Timberlejka, od ovih novih starova, kako trešte sa razglasa, ali i ponešto od ovih novijih hitova, prepunih plesnih ritmova, zaista uhvatite taj vedri duh turnira u Njujorku. Kamera konstantno na velikom ekranu zumira lica iz publike koji skaču od sreće kada dođe red baš na njih, ali pravi hit je pokazivanje plesnih sposobnosti, đuskanje u ritmu pesme koja ide sa razglasa. Ovde niko ne beži od kamere, naprotiv, svi je vole. Od 7 do 77. Od tih silnih hitova koji prate svaki meč, posebno mi se u podsvest urezala jedna pesma koju nisam do sada slušao, a stara je otprilike tri godine i izvode je meni do sada nepoznati &bdquo;Fitz and the tantrums&ldquo; i zove se &bdquo;Handclap&ldquo;. Stvar je toliko zarazna da je kolega Ćezare Novaci sa &bdquo;Ubi tenisa&ldquo; i ja stalno slušamo dok kucamo u medija centru (evo i sada, dok pišem!). Cupkamo, gledamo da neko sa strane ne gleda, da se ne upita da li smo.. OK, ovakve stvari me vraćaju u tinejdžerske dane, ali dobro... Jedno je sigurno, Serena je zaslužila veliki &bdquo;handclap&ldquo; za ovo što je uradila već do sada. U četvrtoj deceniji života, sa ćerkicom koju neguje. Stvarno joj treba čestitati. Kad smo već kod tinejdžera, eto jedne u finalu, ni manje ni više nego Bjanke Andreesku. Zasližila je svojim odličnim igrama ovde na Flašingu poslednju tenisku žurku sa Serenom Vilijams. Vidim da će to biti još jedna &bdquo;Groznica subotnje večeri&ldquo; ovde u Njujorku, sa publikom koja će Serenu gurati ka dostizanju rekorda, ali biće i Kanađana. Šta ih košta da strče malo dole, južnije i poguraju Bjanku u finalu snova. Jer ovaj turnir je za nju ostvarenje sna. Sa 19 u velikom finalu, pod blještavim svetlima Njujorka. Devojko, bravo! Za kraj eto ga duel komšija, pa će se na pobedničkom jarbolu vijoriti poznata zastava sa zvezdicama ili ona sa javorovim listom.