Pokvareni metronom
Navikao je Rodžer Federer tenisku planetu na simfoniju od tenisa. Kada su sve žice naštimane kako treba, to je teniska poezija.
Z. KecmanIzvor: B92
Ipak, ima dana kada se ritmički instrument, metronom, iz kog zna kojih razloga pokvari.
Očekivao se trećinski takt (pobeda u tri seta), potom tri četvrtine, na kraju je metronom pukao, publika ostala u čudu, ništa od pesme i simfonije za Švajcarca. Imao je ovog puta i debeo razlog, povredu gornjeg dela leđa koju je nekim čudom zadobio tokom popodneva, verovatno na zagrevanju.
Definitivno još jednom se pokazalo koliko samo jedan dan pravi razliku na Grend slemu. Tačnije, šta sve može da se dogodi u perodu od jednog do drugog meča.
Pre samo dva dana, Federer je bukvalno rašrafio Belgijanca Davida Gofana, ostavio ga u čudu, osramotio, četiri utešna gema sve su što je Gofan “zaradio“ u meču sa rekorderom po broju Grend slem titula.
Kada se očekivala šetnja ka novom velikom finalu i dugo čekani, epski obračun sa Rafaelom Nadalom pod svodovima “Artur Eš“ stadiona, kada su čak i iskusni teniski vukovi ovde u Njujorku klimali glavom i konstatovali da je odustajanjem Novaka Đokovića to sada “neminovno“, dogodio se – tenis!
Da, gospodo tenis, ona igra koja kaže da nikada ništa unapred nije poznato, ili nije gotovo dok se ne završi, dok na semaforu ne bude upisan i poslednji poen.
Razmišljam, bezmalo dve decenije Rafael Nadal i Rodžer Federer dolaze u Korona park, u ovaj prelepi kompleks Nacionalnog teniskog centra na Flašing medozu, i nikada, ama baš nikada nisu ukrstili rekete ovde!
Čime su se Njujorčani toliko zamerili “teniskim bogovima“ da im ni ovog puta, kada se čini da im se žreb otvorio, to neće dogoditi, ako se ikada bude i dogodilo, a obzirom na njihove godine. Rafi je 33, Rodžeru 38. Kada će ako nisu mogli sada, kada im je viša sila sklonila glavnu nemezu s puta?
Rodžer je tako i 11 godinu zaredom ostao bez trofeja u Njujorku. Vezao je pet od 2004. do 2008. godine, onda je neočekivano stigla oseka. Njujork je bio pozornica u kojoj su se na ovom teniskom Brodveju smenjivali glavni akteri, mnogo više nego na nekim drugim Grend slemovima i izgleda da će tako biti ponovo.
Ovo definitvno nije bio dan za Švajcarce. Nije samo Rodžer Federer završio svoju njujoršku priču, već i njegov kolega iz Dejvis kup tima, Stan Vavrinka. I opet se vraćam na ono, kakvu razliku može da donese jedan dan na turniru.
Od Vavrinke koji je u meč sa rovitim Novakom Đokovićem ušao kao zver, raspoložen, spreman, od igrača koji je udarao besprekorno i pogađao šta je hteo, samo dan dva kasnije videli smo senku. Izduvan balon! Je li Stanimal, kako ga zovu pojedine kolege, pregoreo u meču sa Đokovićem? Jesu li mu svi rezervoari sa gorivom presušili posle meča u koji je uneo celog sebe, pa za Danila Medvedeva nije ostalo ništa?
Ne bih rekao, pre bih bio sklon da tvrdim da se radi o lukavstvu mladog ruskog tenisera koji ne kao svojevremeno Kolumbo, ali na svoj, pomalo piratski način, osvaja obale Hadsona i etoga već u prvom Grend slem polufinalu.
Možda u svemu tome ima i neke kosmičke pravde, da publika koja mu je tako žestoko zviždala iz samo njima znanih razloga, dobije što je zaslužila – još Medvedeva, i još. I još. I ko zna dokle, možda eto i do finala, pa vi sad vidite da li ćete da mu zviždite!
Ima u tom momku nešto drčno, nešto inadžijski, ali istovremeno simpatično naivno. Nije dao na sebe, jeste pomalo nepromišljeno ušao u sukob sa njima, ali im je barem onako iskreno, kako samo jedna slovenska duša može da prizna rekao, “samo sam pokušao da budem ono što jesam“.
Još jedna plus zaslužuje mladi Moskovljanin, pre svega zbog tog “never say die“ pristupa. U grčevima, umotan kojekakvim trakama, vidno ograničenih kretnji, oprezan kao da trči po trnju, Medvedev je uspeo da pobedi i Vavrinku. Ovo je njegovo američko leto, putešetvije jednog Rusa po američkom tlu, prosto za nezaboravan. Da priča unucima o tome, jednog dana.
U danu kada je toliko skupocenog i kvalitetnog švajcarskog mleka proliveno na terenu Artur Eš stadiona, koji me neodoljivo podseća na kakav vasionski brod koji se tu iznenada spustio i samo čekate da poleti, Jelina Svitolina je pobedila Džoanu Kontu, otišla korak dalje od svog dečka Gaela Monfisa koji svoju šansu čeka danas.
Jelina mu je, ustvari, bacila rukavicu: Evo me Gael, ja sam u polufinalu, “catch me if you can“. Ili, stigni me ako možeš! Kao u onom sjajnom filmu sa Tomom Henksom i Leonardom Di Kaprijom. Ja se tu, dragi prijatelji ne bih šalio – njih dvoje su najbolji primer da ljubav zaista čini čuda. Ova njihova zaljubljena američka igra, u periodu kada u razmaku od desetak dana slave svoje rođendane, jedna je od najlepših njujorških priča. I ko zna šta sve još mogu, verujte mi.
Na kraju, konačno je vreme i za osmeh na licu mama Serene Vilijams. “Big mama“ svetskog tenisa oduševljava sve, pa i jednu lejdi, koja nam svaki dan proverava torbe na ulazu u kompleks, koja me neodoljivo podseća na glumicu Vupi Goldberg.
“Ha, jesi video šta naša Serena radi, uzeće titulu“ nasmejala se dok smo ćaskali na brzinu na jednom od izlaza.
Serena se stvarnio ne šali, čini mi se da je spremnija nego što je bila na Vimbldonu i da sada stvarno nišani opasno rekord Margaret Kort kojem bi se “lažna Vupi“, svakako vrlo obradovala.
Ali da ne idemo tako daleko, jedan dan, pa da vidimo. Kao što bi čuveni Niki Pilić rekao, “dnevna forma momče“. Zavisi jesi li ustao na levu ili desnu nogu.
Mudri čika Niko! Ja znam ko je danas ustao na levu, vidi se po rezultatima, ali koga će sve njujorški sumrak pojesti do kraja, to ćemo tek da vidimo. A i ne bi bilo zanimljivo kada bismo sve znali unapred, zar ne?
Zoran Kecman
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
