Stefan Nikolić 15

Gospodar prstenova

U nedelju 31. jula preminuo je legendarni Bil Rasel, čovek koji je 11 puta bio NBA šampion.

Stefan Nikolić ponedeljak, 1.08.2022. | 09:30 -> 09:00

Tweet

Podeli

EPA/LARRY W. SMITH

Kada neki košarkaš odigra 13 sezona u NBA ligi i samo dva puta ne bude šampion (11 titula) nekako deluje slabo nazvati ga legendom, to je već posebna kategorija košarkaških velikana.

Njegovi Boston Seltiksi će zauvek ostati zapamćeni kao jedna od najboljih ekipa svih vremena, a posebno će se pamtiti njegovo veliko rivalstvo sa Viltom Čemberlejnom.

Setimo se samo situacije kada je Vilt dobio najveći ugovor ikada, 100.000 dolara, a Bil Rasel potpisao novi ugovor vredan 100.001 dolar samo da bude plaćeniji od Vilta, e to je najljuće rivalstvo.

Ono što će meni zauvek ostati u glavi jeste informacija da je legendarna sezona Vilta Čemberlejna u kojoj je prosečno imao 50 poena i 25 skokova uz rekord NBA lige od 100 poena po meču bila sezona u kojoj su igrači izglasali Bila Rasela kao MVP-a šampionata.

Svojevremeno je (1975. godine) odbio da uđe u Kuću slavnih kao prvi tamnoputi košarkaš kome je pripala ta čast i deo elite u Springfildu nije bio sve do 2019. godine kada je napokon prihvatio poziv.

Zvali su ga "Ministar odbrane", "Gospodar prstenova", "Gospodin 11" ili jednostavno Bil.

Bil Rasel potiče sa juga Sjedinjenih Američkih Država, pošto je rođen u Luizijani 12. februara 1934. godine u doba kada je rasizam tamo bio najnormalnija stvar, pa je porodica morala da se preseli u San Francisko.

Kaže da je u gradiću Monro u Luizijani bila najnormalnija pojava da njegovom ocu upere pištolj u lice zato što je crnac ili da njegovoj majci pocepaju haljinu pošto je za crnkinju previše lepa i trebalo bi da je nosi bela osoba.

Jednom prilikom su satima čekali na benzinskoj pumpi dok sve bele mušterije ne sipaju gorivo, pa će tek onda oni biti usluženi, da su napustili pumpu neko bi ih ubio.

Postoji priča koja kaže da je Bil Rasel sa tri godine jedva ostao živ jer mu se kora hleba zaglavila u ždrelu, ali se njegove muke tu ne zaustavljaju. Izbio je Drugi svetski rat i Bilov otac (Čarls) je morao da ide u Kaliforniju na novi posao.

Njegov posao je bio slabo plaćen pa su živeli u bedi. Keti je često bila sa svojom decom kod kuće, dok je Čarls nakon posla u fabrici počeo da vozi kamion i često bio na putu.

Keti je još tada govorila da će Bil postati veliki čovek jednog dana i verovala u njega više nego iko, da bi 1946. godine Keti iznenada preminula i to je Bil jako teško podneo.

Bilov stariji brat Čak je bio bolji košarkaš, veći atleta, ali je sudbina nekako bila naklonjenija mlađem od braće Rasel.

Čarli je svojim sinovima zadao zadatak da im škola bude broj 1 i sve što bi zaradio uložio bi u njihovo školovanje, pa su dečaci dane provodili na terenu ili u biblioteci....

Ubrzo se zainteresovao za istoriju afričkih robova u Americi, a ličnost koju je zavoleo bio je heroj Haitija, Henri Kristof, čovek koji je od perača sudova postao ambiciozni lider pokreta otpora u toj zemlji.

Bil se priključio košarkaškom timu kao 16. igrač i zanimljivo je da su imali samo 15 dresova pa je morao da se presvlači svaki put kada bi ulazio,odnosno izlazio iz igre.

"Teren je jedino mesto gde možete poniziti belce", trener Pauels je govorio Raselu i njegovim saigračima i motivacioni govor je uspevao svaki put.

Ma koliko Bil bio dobar, nikada se nije našao među najboljim srednjoškolcima, što ga je "zapalilo" i trenirao je više nego ikada što mu je pomoglo toilko da se ustaio u startnoj petorci.

Bio je opsednut košarkom i željom da pobedi, a slučajno je primećen od stranek sakuta Univerziteta San Francisko gde je i otišao na studije. Ipak, nije dobio školarinu, već se na teži način izborio za mesto.

Tada je bio saigrač i cimer sa budućim kolegom iz Boston Seltiksa, Kej Sijem Džonsom, a tu je bio i Hol Peri koji je sa pomenutom dvojicom činio strašan trio i oni su postali dvostruki NCAA šampioni.

Generalni menadžer Boston Seltiksa, legendarni Red Oerbah, sve je to posmatrao sa tompusom u ustima i maštao o tome da Bil Rasel zaigra za njegovu ekipu, pa je napravio presedan.

Trejdovao je dva belca za jednog crnog Bila Rasela, budućeg rukija koji je imao 21 poen i 20 skokova u proseku i gotovo sigurno ga je čekala velika karijera.

Ipak, umesto na draft, Bil Rasel umalo nije završio u Harlem Globtrotersima, čiju je ponudu odbio zato što je smatrao da ga je vlasnik Ejb Saperstin video kao "glupana" i ponižavao ga na razgovoru.

U međuvremenu, okitio se i olimpijskim zlatom u Melburnu 1956. Bio je i odličan skakač uvis i trkač na 400 metara, ali je odavno doneo odluku da se profesionalno bavi košarkom.

Kada je dolazio u NBA, Rasel je imao uslov od 25.000 dolara bonusa za potpis ugovora i Ročester Rojalsi koji su imali prvog pika na draftu nisu bili spremni da to plate pošto su na njegovoj poziciji imali Morisa Stouksa.

Sent Luis Hoksi su birali Bila Rasela i poslali ga Bostonu u zamenu za Eda Mekolija i Klifa Hegana, a Boston je birao i Kej Sija Džonsa koji je Bila jako dobro poznavao iz San Franciska.

Zaboravio sam da kažem da je Oerbah već birao Toma Hajnzona i verovali ili ne, sva trojica će biti članovi Kuće slavnih...

Nije bilo mnogo tamnoputih ljudi u Bostonu, tačnije sem Džonsa i njega svi su bili belci, ali su ih jako lepo prihvatili što se ne može reći za navijače Seltiksa koji su mu pravili mnogo problema.

Već na prvoj utakmici su mu vikali: "Crn***o, majmune, vrati se u Afriku, babunu...", što je on koristio kao gorivo, ali je bilo sve teže i teže igrati u takvim uslovima.

Na fasadi njegove zgrade su bile oznake "KKK", skice majmuna, kao i preteća pisma koja su stizala na adresu, a kada god bi otišao na gostovanje besni narod bi napravio neku štetu na njihovom posedu i obavezno prosuo đubre oko kuće.

Kada god bi slučaj prijavili policiji, rečeno bi da su u pitanju rakuni ili tinejdžeri delikventi koji su samo malo više popili, pa bi se sve na tome završilo.

Recimo, 1961. godine, Bil Rasel je zajedno sa afroameričkim saigračima napustio teren u egzibicionoj utakmici protiv Sent Luis Hoksa u Kentakiju.

To je bio njihov vid protesta jer čitavog dana nisu mogli da dobiju ni čašu vode pošto su crnci, a setimo se da je i legendarni Muhamed Ali posle rasističkih incidenata baš u Kentakiju odlučio da zlatnu medalju sa Olimpijskih igara baci u reku i odrekne se iste.

"Stekao sam utisak da nas gledaju samo kao zabavljače, ali da u velikom broju sredina nismo prihvaćeni kao ljudi, što je mnogo bitnije od zabave", rekao je Rasel.

Sve to ga je vraćalo u najranije dane detinjstva kada je grupa "arijevaca" pred njim i starijim bratom pretukla njegovog oca samo zato što su crnci. On je tada obećao svojoj supruzi da njegova deca neće živeti tako i da će ih poslati na fakultet.

Kada se Bilov otac Čarls rodio u Luizijani nije bilo škola za tamnoputu decu, pa je njegov deda sa ostalim meštanima sakupio novac i od drveta sagradio malu školu i uz donaciju od 53 dolara pronašao učitelja za prvih godinu dana.

"Toj deci ne treba škola, ne moraju da znaju da čitaju da bi mogli da beru pamuk", rekao je čovek koji je odbio da im proda drvo za izgradnju škole, nakon teških reči je potezano i oružje pa je na kraju sve završeno i škola je izgrađena.

Od malena je shvatio da je život veoma težak, a pošto je bio nadaren za košarku mogao je kroz isti da korača nešto lakše, da bi ga u Bostonu sačekali već pomenuti problemi koji ga jure otkako se rodio.

Navijači Seltiksa su pokrenuli peticiju da se smanji broj crnaca u NBA ligi, a posebno u njihovom timu, dok na mnogim gostovanjima Bil Rasel nije smeo da spava u istom hotelu kao i njegovi beli saigrači.

Stvari su bile toliko loše, da u Masačusetsu nije mogao da kupi kuću. Ne zato što nije imao novca, već zato što niko nije želeo da mu je proda. Rasel se baš u tom periodu priključio Muhamedu Aliju i njegovoj organizaciji koja je protestovala širom Amerike.

U to vreme je Rasel bio sumnjiv i kada bi vozio automobil, pošto ga je policija često zaustavljala pod sumnjom da je isti ukraden i da je prijavljeno da je tamnoputi muškarac lopov, ali bi uglavnom sve prošlo kako treba.

Ako bismo hronološki išli i pratili svih 11 šampionskih titula Bila Rasela, ovaj tekst bi se pisao tamo negde do septembra. Kao što sam već napomenuo, za 13 godina igranja košarkom osvojio je 11 titula. Jedanaest.

Poslednje dve je osvojio kao trener/igrač, a ljudima oko sebe i te kako umeo da usadi taj šampionski mentalitet koji je oduvek gajio.

"On je mislio da možemo da pobedimo apsolutno sve i na svakom meču. To je jednostavno taj dar koji je od Boga dobio Bil Rasel", rekao je Tom Senders jednom prilikom.

Bil Rasel nije bio manja zvezda od Vilta Čemberlejna, Oskara Robertsona ili Eldžina Bejlora, jednostavno je bio drugačija zvezda iz drugačijeg košarkaškog okruženja.

Njegov raspon ruku je bio 225cm, pa je bio najbolji zaštitnik obruča u ligi, a mnogi će reći i najbolji defanzivac koji je ikada igrao na poziciji centra. Bio je majstor za hvatanje skokova, ali i za otvaranje kontre jer kao što piše gore bavio se i atletikom.

Kada u karijeri imate prosek od 15 poena i 22,5 skokova uz 5 MVP titula, jasno je da ste bili zver na parketu. Tada blokada nije postojala, a uz Džordža Majkana i Vilta Čemberlejna, upravo je Rasel bio taj lik zbog koga je uvedeno pravilo silazne putanje.

"Ja sam bio inovator. Blokirao sam šuteve, iako to tada niko nije radio i to tada nije imalo značenje. Čak su trenerli znali da se ljute na mene jer dobar defanzivac nikada ne bi odskočio od parketa već bi gledao da brani koš", ispričao je Bil.

Za kratko ćemo se vratiti u 1959. godinu i sezonu u kojoj se "Stilt Vilt" Čemberlejn pojavio u NBA ligi i kao zvezda u usponu tog 7. novembra u Boston Gardenu zajedno sa Bilom Raselom priredio nesvakidašnji spektakl.

Vilt je meč završio sa 30 poena i 28 skokova, dok je Bil Rasel imao 22 uz čak 35 skokova, a Boston je pobedio rezultatom 115:106.

"Rat" najbolji centara na svetu je postao glavna tema košarkaških novinara u to doba, ali...

Priča je malo drugačija. Bil Rasel i Vilt Čemberlejn uopšte nisu bili u lošim odnosima i često su ručali zajedno pre velikih utakmica njihovih timova.

Van parketa su bili prijatelji, a na parketu ljuti neprijatelji. Postojalo je mišljenje nekih ljudi u NBA ligi da Rasel maksimalno koristi njihovo prijateljstvo kako bi mu na terenu "zabio nož u srce".

Od te 1959. do 1969. godine su odigrali 142 zajedničkih duela, a 85 je dobio Bil Rasel. Interesantna je anegdota da je Bil Rasel bio gost Vilta Čemberlejna u njegovom domu za "Dan zahvalnosti".

"Dođe u moju kuću, jede moju hranu, spava u mom krevetu i onda me na terenu potpuno ispraši. Moja majka se jednom našalila i rekla da ne bi trebalo da ga nahranimo toliko dobro sledeći put"

Boston Seltiksi su plej-of te 1966. godine počeli pobedom nad Sinsinatijem, da bi u finalu konferencije igrali protiv Vilta Čemberlejna i Filadelfija Seventisiksersa.

Momci iz Masačusetsa su bili veliki favoriti i to su preneli na teren, što je u prvoj utakmici viđeno kada je Boston lako pobedio u Filadelfiji i naterao Sikserse da izgube 19 lopti.

Sistem je tada bio takav da se meč broj dva igrao u Boston Gardenu, nakon nekoliko intenzivnih napada i faulova nad Bilom Kaninghemom tadašnji ruki je pobesneo i potukao se sa igračem Bostona Lerijem Zigfridom.

Klupe su se ispraznile i nastala je opšta tuča, tokom koje je Vudi Soldsberi upozoravao Vilta da ne udara Bila Rasela, jer će ga u suprotnom ovaj "na mestu ubiti, jer je baš toliko ljut".

Vilta to nije zanimalo i ušao je u tuču koju možete videti i sami:

Po "milioniti" put su Boston Seltiksi porazili Los Anđeles Lejkerse u NBA finalu 1966. godine i Bil Rasel je po deveti put postao šampion, došlo je vreme da se Red Oerbah povuče sa pozicije trenera.

To je značilo da će Bil Rasel postati prvi tamnoputi trener, iako je dobio ulogu igrača/trenera, nakon dugog razgovora sa gospodinom Redom.

On ga je podsetio na čuveno finale 1958. godine kada su ih savladali Sent Luis Hoksi i Bob Petit, nakon što je Rasel zaradiao povredu skočnog zgloba u utakmici broj tri i propustio ostatak finala.

Nakon toga, Boston je osvojio 10 od 11 šampionskih titula i postao sila u NBA ligi, a glavna tačka je bio u pravo Rasel, pa je Oerbah želeo njegovo mišljenje povodom toga ko bi mogao da bude novi trener.

"Bobi Kuzi bi bio dobar, je li Bile? Tom Hajzon ili Bil Šarman?", upitao je Oerbah, a Rasel odgovorio da su to sve dobre opcije da bi usledio odgovor koji ovaj nije očekivao:

"Zašto ti ne bi bio trener?", nakon kratkog premišljanja i priče da je to u NBA ligi tada bilo ludo Rasel je prihvatio i Red nije krio oduševljenje.

Bil Rasel je tada imao 33 godine i mnogi su mislili da je njegova karijera već završena, ali je on spremio ne samo poslednji ples već dva.

"Kada sam postao trener i to saopšteno ekipi, prihvatili su me bez ikakve ljutnje ili ljubomore. Poštovali su me kao igrača, kapitena i čoveka koji je postigao mnogo toga tokom saradnje sa Redom Oerbahom", prisetio se Rasel.

U naredne tri sezone, osvojili su još dve šampionske titule i to je bio znak da se Bil Rasel povuče. Boston Seltiksi su mu povukli dres, a on je bio jedini igrač koji je tražio posebnu ceremoniju.

Nije imao ni pres konferenciju, ni suzne oči na poslednjem meču, apsolutno ništa. Samo nekolicina bitnih ljudi u košarkaškoj hali u kojoj je ispisano toliko mnogo istorije.

Nakon svega što je preživeo nije želeo da taj momenat deli sa ljudima koji su ga vređali, nazivali majmunom, uništavali kuću i želeli da ne doživi sledeće jutro.

Neka počiva u miru.

Stefan Nikolić

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.