Duh iz boce u ratu fudbalskih titana
Šta god mislili o projektu Superlige i Ligi šampiona, poslednja dešavanja u evropskim fudbalskim forumima navode nas na jednu pomisao – promene su neminovne.
Zoran Kecman
Da li kroz reformu evropskih klupskih takmičenja u okviru UEFA, što je rukovodeće telo evropskog fudbala već proklomovalo kroz budući format Lige šampiona, ili kroz nešto novo, ostaje da se vidi.
Tek, odluka Evropskog suda pravde koja je stigla u decembru posle dugog očekivanja, učinila je da i jedna i druga sukobljena strana posle nepune dve godine u vakuumu, proglase delimično svoje pobede.
A suština je sledeća - duh je (možda i svesno) pušten iz boce.
S jedne strane UEFA i FIFA, a s druge čelnici idejnog programa pod imenom ELS - Evropska Superliga koju zastupa menadžerska agencija A 22 Sports menadžment.
Za običnog i svakodnevnim dešavanjima u svetu sluđenog ljubitelja fudbala, dovoljno je da čuje kako obe strane trube kako "to čine da bi spasli fudbal".
Mada, ako se sve pravilno percipira, jasno da tu nema nimalo interesa da se zaista spasi fudbal i njegova suština, već ono što ga je proteklih decenija ophrvalo poput najstrašnije bolesti - želja za stalno većim i većim profitom.
Superliga: Od ideje do sudskog foruma
Ideja o Superligi proklamovana 21. aprila 2021. godine bila je ravna tome kao da je meteor pao u sedište evropske kuće fudbala u Nionu.
UEFA, nepripremljena za inicijalnu pobunu 12 velikih klubova, našla se u vrlo neprijatnoj situaciji koja je pretila da se decenijama dugo i pažljivo građen ekosistem funkcionisanja, sruši do temelja.
Jer pobuna nije došla sa periferije carstva, od uslovno rečeno malih, već od velikih, trofejnih i bogatih.
I zato je buka i bila tako zaglušujuća.
Uostalom, Barselona, Real Madrid i Juventus, kao idejni nosioci projekta, uz klubove iz Engleske i Italije (Arsenal, Čelsi, Totenhem, Mančester junajted, Mančester siti, Atletiko Madrid, Inter i Milan), želeli su da stupe na novo, obećano tlo.
Ono na šta niko od tih "12 veličanstvenih" nije računao bila je "pobuna na borodu Baunti", kod kuće, od strane navijača, domaćih liga i čak i vlada u tim državama.
I u roku od 48 sati od objavljivanja, sve je krahiralo neverovatnom brzinom, od projekta je odustalo devet klubova, a na dnu cedila ostali samo Real, Barselona i Juventus, koji se nedavno i zvanično povukao, ostavljajući idejnu kosku u istima ljutih španskih rivala koje je u ovom slučaju ujedinio faktor kapitala i želja za brzom zaradom.
UEFA je povuka nekoliko brzih, šahovskih poteza - pretnje o izbacivanju iz evropskih kupova uz drastične finansijske kazne za kršenje sporazuma koje klubovi imaju sa njom. I batina u njenoj ruci imala je efekta, ali će to ostaviti i posledice.
Sa tačke Barselone i Reala i pozicija u kojoj se i sami nalaze, insistiranje na novom takmičenju nije neočekivano, jer bi da im je ideja glatko prošla, već sada prešli na polje sigurnog poslovanja.
Ovako im ostaje da i dalje refinansiraju dugove, nose se sa ogromnim gubicima i gledaju kako da ispune kriterijume Finansijskog fer-pleja koje su nastojali da zaobiđu i nadmudre na sve moguće načine.
U jednom im se mora odati priznanje - od ideje nisu odustali, a da su i dalje čvrsto uvereni da mogu da prodaju ideju o Superligi, jasno svedoči i to što su čitav projekat digli na drugi nivo i bitku sa UEFA i FIFA prebacili hitro u sudske forume, dajući ovom trvenju i političku notu, direktno se obraćajući Evropskom sudu pravde.
Jer ovde su Real, Barselona (i tada sa njima Juventus), torpedom ciljali direktno u dno broda UEFA i FIFA, optužujući ih za monopol na tržištu fudbala i za kršenje pravila o konkurenciji koja važe na tlu Evropske unije.
Kada je iz Lozane u decembru stigla presuda da su FIFA i UEFA "iskoristili dominantnu poziciju" da klubovima zaprete sankcijama i da su sprečavali nezakonito konkurenciju, bilo je jasno da ulazimo u novo poglavlje bitke, za koje smo sigurni da će potrajati barem još neko vreme.
Sudeći po tome da će uslovno rečeno borba prebacila na sudske forume, možemo da zaključimo da će u pravnim sistemima biti korišćeni svi mogući trikovi kako bi se ona druga strana osporila, a takve bitke, kao što znamo, mogu baš da potraju.
To obaranje ruku dve strane, ima kontinuirani efekat, koji bi na kraju mogao da rezultira nesagledivim posledicama ako se zaista ne bude obratila pažnja na ono što je esencijalno - klubove i nacionalne lige iz kojih dolaze.
Superliga - prepakovana u novi celofan
Istoga dana, kada je iz Lozane stigla presuda, stigle su i različite reakcije.
Suština je da ni jedni ni drugi nisu pobedili, mada je pozicija UEFA donekle uzdrmana, ali svakako ne toliko da bi njen centralni status u evro fudbalu bio doveden u pitanje.
Jer u pitanju je telo koje funkcioniše više od sedam decenija i koje se utemeljilo kroz sistem odnosa sa klubovima i ligama iz kojih dolaze.
S druge strane, Superliga je shvatila da je dobila prostor za delovanje i nema sumnje da će nastaviti da traži slabe tačke UEFA kako bi konačno nametnula svoju ideju promene osnivanjem novog takmičenja.
Ono što A22 i čelnici idejnog projekta Superlige sada nemaju, a imali su na startu su veliki klubovi i lige iz kojih dolaze - svi su listom sada stali na stranu UEFA i njenog reformisanog takmičenja u Ligi šampiona, tako da se postavlja pitanje ko bi, pod uslovom da i zaživi, igrao tu Superligu?
Zamislite - Superliga bez Intera, Milana, Liverpula, Mančester junajteda, Arsenala, Bajerna, Borusije Dortmund, Atletika, Čelsija, Mančester sitija... Sa nepreglednom listom manje atraktivnih klubova koji bi možda i ušli u takmičenje.
"Neka krenu u to takmičenje sa dva kluba, nećemo im smetati", rekao je prvi čovek UEFA, Aleksandar Čeferin.
Ali, takva liga bi neminovno naišla na nezainteresovanost navijača i fudbalskog tržišta u ionako pretrpanom kalendaru takmičenja.
Čak ni poslednja ponuda Superlige o novom, reformisanom načinu delovanja, u kojem bi se takmičila 64 kluba u tri lige u muškom i 32 u ženskom fudbalu, podeljenja u dve grupe, nije nešto što preterano uzbuđuje. To je ista stvar u drugom celofanu.
Jedno je sigurno - oni neće odustati.
Budućnost, šta nosi?
Problem savremenog fudbala je u tome što on vidi razvoj u pogrešnom smeru.
Ako je sve postalo samo gola borba za prevlast moćnika i ideju da se zaradi što je više moguće novca, nauštrb kvaliteta i razvoja igre, onda nas takve namere neće dovesti daleko.
Sve smo dalje od dana kada je fudbal bio igra "širokih narodnih masa i siromašnih", a već smo svesni toga da je postao obična igračka u rukama globalnih igrača koji bi da nam ga otmu i uzmu mu dušu, u čemu su donekle već i uspeli.
Superliga - to je projekat globalne prirode, koji se uklapa u globalne političke procese i koji nastoji da napravi ionako već duboke podele među bogatima i onima koji to nisu, a koje veže ista ideja, želja da se takmiče na koliko-toliko ravnopravnim principima, gde i David može da obori Golijata, mada je u praksi i to sve ređe.
One koji su je zamislili, treba pitati gde tu vide interese domaćih liga, ako se pravi jedan hermetični, globalni sistem takmičenja, koji bi domaće lige gurnuo u debelu senku u kojoj bi samo nastavile da trule i propadaju.
UEFA je tu u prednosti samo zato što ima već ima oformljen sistem u kojem funkcioniše u sadejstvu sa svojim zemljama članicama i njihovim nacionalnim takmičenjima.
Otuda, nije teško predvideti gde će oni koji ne odustaju od Superlige buduće gađati, kako bi potkopali UEFA.
Influks novca ići će na slabe tačke sistema i ko zna gde će nas sve to dovesti.
Asocijacija klubova - tajna moć?
Drugi faktor je nešto što se zove Evropska asocijacija klubova, na čijem čelu je moćni Naser Al-Kelaifi iz Pari Sen Žermena, a koja je sada uz UEFA i FIFA, u budućnosti bi moglo da postane samostalniji igrač nego što se trenutno sada vidi da jeste.
Posebno ako oni koji imaju interese da oforme nova takmičenja, budu imali sluha za potrebe klubova članica asocijacije.
To bi u perspektivi mogao da bude veći problem za UEFA, posebno ako Evropska asocijacija klubova shvati da ona može da inicira Superligu po svom!
Jer UEFA je svoje temlje proteklih decenija branila uglavnom tako što je maksimalno izlazila u susret željama velikih i bogatih, na štetu onih manje moćnih i sa samog ivica sistema.
Njen štit koji se zobe Finansijski fer-plej pao je u vodu onog trenutka kada je UEFA izgubila spor sa Mančester sitijem, a odavno je svima jasno da je sistem pun rupa i da ga pojedini vešto zaobilaze.
Sve reforme, sve promene, sva nova takmičenja, pravljeni su po tom principu, da vuk bude sit i sve ovce na broju.
Pritom, ono što ni FIFA ni UEFA nisu radili jeste da zaštite one od kojih žive - igrače i navijače.
Broj utakmica u sezoni i broj takmičenja toliko su se multiplikovali da gotovo nema dana bez nekog fudbala.
Prostora za nešto novo ne da nema, već i postojeće treba radukovati, iako ne postoji spremnost za to.
Dok god bude tako, imaćemo porast gladi za novcem, a sve drastičniji pad kvaliteta fudbala.
Jer kvalitet igre i zarada nisu srazmerni jedno drugom.
Kranje je vreme da se prestane sa besomučnim ubijanjem fudbala kroz povećanje broja utakmica i takmičenja u trci za profitom.
Vreme je da se misli na dobro onih koji igraju, koji ako su već plaćeni višemilionskim ciframa, onda treba to da opravdavaju kroz kvalitetan sadržaj na terenu. Što u ovakvim okvirima postaje gotovo nemoguće. Plaćeni mnogo, a prikazuju tako malo.
Zato bi planerima novih i budućih projekata trebalo da bude jasno da u ovoj skučenoj evropskoj sobi nema mesta za još jedno takmičenje. Otuda će UEFA i Superliga morati nekako da okončaju rat.
Jer u utorak i sredu nema prostora za igranje dva paralelna takmičenja.
Takvo ludilo bi, uz sve što sada imamo, bilo zaista previše.
Na kraju, ako Superlige i ne bude, biće to jer su klubovi dobili od UEFA ono što su tražili.
Autor: Zoran Kecman
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
