Prvi dokument koji reguliše oblast naturalizovanja sportista donet je 1995. godine, čuveno Bosmanovo pravilo je Evropski sud pravde doneo u svrhu regulisanja slobode kretanja i udruživanja.

Najvažniji dokument je ipak Kolpakovo pravilo, takođe doneto na Evropskom sudu pravde 2003. godine, u slučaju slovačkog rukometaša Maroša Kolpaka, koji je odrastao u Nemačkoj, ali kao državljanin Slovačke nije mogao da bude smatran domaćim igračem, s obzirom da njegova matična država nije bila član EU.

Ono u sebi sadrži odredbe koje izjednačavaju status zemalja koje imaju potpisane sporazume sa Evropskom unijom da imaju jednaka prava kao i države članice Evropske unije, što je značajno proširilo sportsko tržište na Starom kontinentu.

Rezultat ova dva pravila su Bosman A i Bosman B liste zemalja. Punopravnim članicama EU, uključujući Švajcarsku i Norvešku, na taj način su pridružene, između ostalih, Srbija, Slovenija, Turska, Ukrajina, Rusija, čime su sportisti koji nastupaju u njima smatrani domaćim igračima u okviru zemalja članica EU.

Bez obzira na to, pojedine države su, u želji da sačuvaju nacionalne sportove od priliva stranaca, uvele određena pravila koja se odnose na broj originalno domaćih igrača, a pojedine lige u svojim pravilnicima imaju definisan broj stranih igrača koji mogu da nastupaju u jednom timu.

Jedan od načina za izigravanje pravila je uzimanje državljanstava evropskih zemalja, igrači uz veće mogućnosti za pronalaženje angažmana mogu dobiti i značajna finansijska sredstva, a zauzvrat određene nacionalne selekcije poboljšavaju svoje šanse za dobar plasman na kontinentalnim, ali i svetskim takmičenjima.

Pored toga, iza priče o naturalizaciji košarkaša postoji mnogo dublja geopolitička pozadina, naročito u državama bivše Jugoslavije i bivšeg Sovjetskog saveza.

Novo crtanje granica je od dve velike košarkaške sile stvorilo 21 državu, samim tim i toliko košarkaških saveza i reprezentacija, a istovremeno broj stanovnika, tj. populacija koja je mogla da pruži igrače za mnogo više nacionalnih timova . Ipak, o tome nešto kasnije...

Jedan od prvih američkih košarkaša koji se odlučio na promenu pasoša je Majkl Plouden, u ranim dvadesetim godinama života je stigao u Portugal, sa Benfikom je osvojio nekoliko titula šampiona države, te postavio državu sa oboda Atlantika na evropsku košarkašku mapu.

U poslednjim godinama igračke karijere uključio se u promovisanje igre između obruča, za reprezentaciju je odigrao 61 utakmicu, a iznenada je preminuo u 50. godini, 2008, kada je obavljao funkciju trenera Kintažense.

Kada se govori o naturalizovanju igrača iz SAD, svakako je lider reprezentacija Izraela, s tim da tu postoji jedno zlatno pravilo, odnosno uslov, igranje za Makabi iz Tel Aviva.

“Ponos Izraela“ je u svojoj istoriji imao 13 igrača sa dvojnim državljanstvom SAD i Izraela. Iako verovatno među tim imenima ima kvalitetnijih košarkaša, slučaj Derika Šarpa je otvorio novu stranu u istoriji izraelske košarke.

Aktuelni pomoćni trener Makabija je nosio dres reprezentacije Izraela na Evropskim prvenstvima 2001. i 2003. godine, a potom su njegovim koracima krenuli i Džeron Roberts, Dejvid Blu, D'or Fišer, Aleks Tajus, zaključno sa 24-godišnjim Džejkom Koenom.

Ako se vratimo u nešto dalju prošlost, prvi američki košarkaš koji je uzeo izraelsko državljanstvo je Olsi Peri, kasnije poznat kao Eliša ben Avraham.Nikada nije nastupao za reprezentaciju, međutim stekao je toliku popularnost da je često bio gost najviših državnih zvaničnika jevrejske države.

Čak ni hapšenje zbog posedovanja heroina i zatvorska kazna od deset godina nisu uticali na njegovu reputaciju, te je trenutno jedan od trenera mlađih kategorija Makabi Tel Aviva.

Problem kod dolaženja stranaca u nacionalne timove Izraela predstavlja to izraženi nacionalni duh u toj zemlji, te se sportisti koji nemaju direktnu konekciju sa Izraelom gledaju kroz debelu lupu.

Iako je Šarp nesumnjivo važan deo u napretku izraelske košarke, nikada do kraja nije upotpunosti prihvaćen, a poput Blua, i njemu se kao zamerka stavlja nedovoljan osećaj nacionalne pripadnosti.

Ipak, postavljanje izraelske košarke na mapu Evrope povezuje se sa Talom Brodijem, kapitenom legendarne generacije Makabija iz Tel Aviva koja je osvojila Kup šampiona 1978. godine, u finalu odigranom u Beogradu. On je postao prvi sportista kome je dodeljena nagrada "Ponos Izraela".

Uvozni ponos Izraela

Kada se govori o naturalizovanju igrača iz SAD, svakako je lider reprezentacija Izraela, s tim da tu postoji jedno zlatno pravilo, odnosno uslov, igranje za Makabi iz Tel Aviva.

“Ponos Izraela“ je u svojoj istoriji imao 13 igrača sa dvojnim državljanstvom SAD i Izraela. Iako verovatno među tim imenima ima kvalitetnijih košarkaša, slučaj Derika Šarpa je otvorio novu stranu u istoriji izraelske košarke.

Aktuelni pomoćni trener Makabija je nosio dres reprezentacije Izraela na Evropskim prvenstvima 2001. i 2003. godine, a potom su njegovim koracima krenuli i Džeron Roberts, Dejvid Blu, D'or Fišer, Aleks Tajus, zaključno sa 24-godišnjim Džejkom Koenom.

Ako se vratimo u nešto dalju prošlost, prvi američki košarkaš koji je uzeo izraelsko državljanstvo je Olsi Peri, kasnije poznat kao Eliša ben Avraham.Nikada nije nastupao za reprezentaciju, međutim stekao je toliku popularnost da je često bio gost najviših državnih zvaničnika jevrejske države.

Čak ni hapšenje zbog posedovanja heroina i zatvorska kazna od deset godina nisu uticali na njegovu reputaciju, te je trenutno jedan od trenera mlađih kategorija Makabi Tel Aviva.

Problem kod dolaženja stranaca u nacionalne timove Izraela predstavlja to izraženi nacionalni duh u toj zemlji, te se sportisti koji nemaju direktnu konekciju sa Izraelom gledaju kroz debelu lupu.

Iako je Šarp nesumnjivo važan deo u napretku izraelske košarke, nikada do kraja nije upotpunosti prihvaćen, a poput Blua, i njemu se kao zamerka stavlja nedovoljan osećaj nacionalne pripadnosti.

Ipak, postavljanje izraelske košarke na mapu Evrope povezuje se sa Talom Brodijem, kapitenom legendarne generacije Makabija iz Tel Aviva koja je osvojila Kup šampiona 1978. godine, u finalu odigranom u Beogradu. On je postao prvi sportista kome je dodeljena nagrada "Ponos Izraela".

Situacijom da iz kvantiteta izvlači kvalitet nakon toga mogla je da se pohvali samo Ruska federacija, ona to koristi u gotovo svim sportovima, a do naturalizacije dolazi samo u ekstremnim slučajevima.

Jedan od njih je Džej Ar Holden, ali se on za to pravo izborio višegodišnjom vernošću ekipi CSKA iz Moskve, a da ruski zvaničnici nisu zažalili njegovim naturalizovanjem svedoči i Evrobasket 2007. godine, kada je doneo trofej šampiona Evrope Zbornaji komandi pogotkom u poslednjim sekundama.

Takvu praksu je sledila i Ukrajina, Stiven Burt je bio prvi Amerikanac u istoriji reprezentacije Ukrajine, a sada je najbolji igrač sastava Judžin Džeter, koji je debitovao na Evropskom prvenstvu u Sloveniji prošle godine.

Problem sa zemljama bivše SFRJ je postao daleko izraženiji, brojni ratovi povezani sa ekonomskim problemima i razvojem nekih drugih sportova, ostavili su košarci premalo ljudstva.

Sistem koji je proklamovao legendarni Krešimir Ćosić, “uzmeš dva centra iz Hercegovine, dva beka iz Čačka i onaj peti ti nije bitan“ nije više mogao da se koristi, centri su ostali u BiH, šuteri u Srbiji, a onaj peti, nebitni, postao je šraf koji je promenio sistem za 180 stepeni.

Napredak košarke je plejmejkersku poziciju isturio u prvi plan, nekadašnji “prenositelji lopte i asistenti košgeterima“ su stekli status najvažnijeg dela tima, a zaista i realno kvalitetnih je u SFRJ bilo malo.

Među desetinama zvezda svetske košarke koje su potekle sa teritorija ex-Yu, jedini plejmejker koji spada u tu kategoriju je Zoran Slavnić, ’80. i ’90. godina 20. veka su poziciju organizatora igre pokrivali bez sumnje dobri igrači Aco Petrović, Jure Zdovc, Željko Obradović, ali su oni bili dobri i ništa više od toga.

Ako je bio problem pronaći dva ili tri za popunjavanje jednog tima koji je trebalo da ode na neko veliko takmičenje onda je tek postao problem naći toliki broj igrača za šest reprezentacija, u ovu grupu uključujemo i Crnu Goru, kao poslednju ex-Yu državu.

Kad se raspadnu dve sile...

Situacijom da iz kvantiteta izvlači kvalitet nakon toga mogla je da se pohvali samo Ruska federacija, ona to koristi u gotovo svim sportovima, a do naturalizacije dolazi samo u ekstremnim slučajevima.

Jedan od njih je Džej Ar Holden, ali se on za to pravo izborio višegodišnjom vernošću ekipi CSKA iz Moskve, a da ruski zvaničnici nisu zažalili njegovim naturalizovanjem svedoči i Evrobasket 2007. godine, kada je doneo trofej šampiona Evrope Zbornaji komandi pogotkom u poslednjim sekundama.

Takvu praksu je sledila i Ukrajina, Stiven Burt je bio prvi Amerikanac u istoriji reprezentacije Ukrajine, a sada je najbolji igrač sastava Judžin Džeter, koji je debitovao na Evropskom prvenstvu u Sloveniji prošle godine.

Problem sa zemljama bivše SFRJ je postao daleko izraženiji, brojni ratovi povezani sa ekonomskim problemima i razvojem nekih drugih sportova, ostavili su košarci premalo ljudstva.

Sistem koji je proklamovao legendarni Krešimir Ćosić, “uzmeš dva centra iz Hercegovine, dva beka iz Čačka i onaj peti ti nije bitan“ nije više mogao da se koristi, centri su ostali u BiH, šuteri u Srbiji, a onaj peti, nebitni, postao je šraf koji je promenio sistem za 180 stepeni.

Napredak košarke je plejmejkersku poziciju isturio u prvi plan, nekadašnji “prenositelji lopte i asistenti košgeterima“ su stekli status najvažnijeg dela tima, a zaista i realno kvalitetnih je u SFRJ bilo malo.

Među desetinama zvezda svetske košarke koje su potekle sa teritorija ex-Yu, jedini plejmejker koji spada u tu kategoriju je Zoran Slavnić, ’80. i ’90. godina 20. veka su poziciju organizatora igre pokrivali bez sumnje dobri igrači Aco Petrović, Jure Zdovc, Željko Obradović, ali su oni bili dobri i ništa više od toga.

Ako je bio problem pronaći dva ili tri za popunjavanje jednog tima koji je trebalo da ode na neko veliko takmičenje onda je tek postao problem naći toliki broj igrača za šest reprezentacija, u ovu grupu uključujemo i Crnu Goru, kao poslednju ex-Yu državu.

Talenti su dolazili i prolazili, sa manje-više uspeha, ali uglavnom novi problem koji se pojavio su otkazi, odbijanja da se zaigra za reprezentacije, lige su drastično oslabile, prelazak iz juniorskog u seniorski pogon je rađen bez plana i programa, tako da je morao da se nađe način za njihovo prevazilaženje.

Klubovi su to rešili dovođenjem stranaca, uglavnom Amerikanaca, to se pokazalo kao dobar sistem, pa su tim putem krenule i reprezentacije. Pikovi nacionalnih timova su bili u neku ruku dokazani, ali ne toliko afirmisani igrači, koji su tom prilikom dobijali ono što je pomenuto u uvodu teksta, novu priliku za dokazivanje i još jedan način za skretanje pažnje na sebe.

Raspad “velike“ Jugoslavije je od nekadašnje svetske sile stvorio pet nacionalnih timova od kojih su “mala“ Jugoslavija i tek u naznakama Hrvatska uspevale da održe kontinuitet uspeha.

Okolnosti su dovodile i do toga da veliki broj košarkaša bude u situaciji da može da bira između reprezentacija, a uglavnom su u tom smislu najviše profitirale Srbija, Hrvatska i Slovenija.

Dres “vatrenih“ je bio interesantniji od uniforme BiH za većinu igrača rođenih u Hercegovini, naročito u Mostaru, a najočigledniji je primer Bojana Bogdanovića. “Čerupanje“ BiH upotpunila je i Slovenija, već pomenuti Emir Preldžić je bio viđen kao seniorski reprezentativac Slovenije, a to su pre njega već učinili Mirza Begić i Hasan Rizvić. Stvari oko Marka Milića, braće Dragić, Raše Nesterovića, Saše Vujačića su prilično jasne, svi oni su etnički Srbi, ali su rođeni u Sloveniji.

Rešenje za problem manjka kvalitetnih igrača BiH je rešila naturalizacijom stranaca, ali i pozivanjem u tim košarkaša za koje nije bilo mesta u selekciji SRJ.

Pionirski poduhvat učinjen je 2003. godine, Terel Kasl se našao u timu za Eurobasket 2003, a kulminacija se dogodila kada je na opšte iznenađenje, u tom trenutku jedan od najboljih šutera u Evropi, igrač Efes Pilsena Henri Domerkant odlučio da stane pod zastavu sa tri ljiljana.

Talenti su dolazili i prolazili, sa manje-više uspeha, ali uglavnom novi problem koji se pojavio su otkazi, odbijanja da se zaigra za reprezentacije, lige su drastično oslabile, prelazak iz juniorskog u seniorski pogon je rađen bez plana i programa, tako da je morao da se nađe način za njihovo prevazilaženje.

Klubovi su to rešili dovođenjem stranaca, uglavnom Amerikanaca, to se pokazalo kao dobar sistem, pa su tim putem krenule i reprezentacije. Pikovi nacionalnih timova su bili u neku ruku dokazani, ali ne toliko afirmisani igrači, koji su tom prilikom dobijali ono što je pomenuto u uvodu teksta, novu priliku za dokazivanje i još jedan način za skretanje pažnje na sebe.

Raspad “velike“ Jugoslavije je od nekadašnje svetske sile stvorio pet nacionalnih timova od kojih su “mala“ Jugoslavija i tek u naznakama Hrvatska uspevale da održe kontinuitet uspeha.

Okolnosti su dovodile i do toga da veliki broj košarkaša bude u situaciji da može da bira između reprezentacija, a uglavnom su u tom smislu najviše profitirale Srbija, Hrvatska i Slovenija.

Dres “vatrenih“ je bio interesantniji od uniforme BiH za većinu igrača rođenih u Hercegovini, naročito u Mostaru, a najočigledniji je primer Bojana Bogdanovića. “Čerupanje“ BiH upotpunila je i Slovenija, već pomenuti Emir Preldžić je bio viđen kao seniorski reprezentativac Slovenije, a to su pre njega već učinili Mirza Begić i Hasan Rizvić. Stvari oko Marka Milića, braće Dragić, Raše Nesterovića, Saše Vujačića su prilično jasne, svi oni su etnički Srbi, ali su rođeni u Sloveniji.

Rešenje za problem manjka kvalitetnih igrača BiH je rešila naturalizacijom stranaca, ali i pozivanjem u tim košarkaša za koje nije bilo mesta u selekciji SRJ.

Pionirski poduhvat učinjen je 2003. godine, Terel Kasl se našao u timu za Eurobasket 2003, a kulminacija se dogodila kada je na opšte iznenađenje, u tom trenutku jedan od najboljih šutera u Evropi, igrač Efes Pilsena Henri Domerkant odlučio da stane pod zastavu sa tri ljiljana.

Ljubiteljima košarke nešto mlađih generacija se čini kao da Domerkant igra na visokom nivou čitavu večnost, nešto kao Šola Ameobi u svetu fudbala, ali je ipak nastupio na svega dva velika takmičenja kao reprezentativac BiH, na Eurobasketima 2005. i 2011. godine.

Kada je procenjeno da se on dovoljno odužio novoj državi, 2012.godine je pasoš BiH dobio Zek Rajt, prošle sezone član Panatinaikosa, međutim nije se proslavio na EP 2013. Paradoksalno, kao plejmejker je imao u proseku više skokova (7,6) nego poena i asistencija zajedno (3,4p, 1,6as).

Na značajnim takmičenjima nije nastupio, ali je svakako najzvučnije ime u selekciji BiH Džej Ar Bremer, svojevremeno jedan od najplaćenijih plejmejkera u Evropi.

Kada se govori o pozivanju igrača sa prostora bivše Jugoslavije, u selekciji BiH su se našli, između ostalih, Saša Vasiljević (bivši plejmejker Hemofarma, rođen u Osijeku), Marko Šutalo (nekadašnji igrač Hemofarma i Vojvodine, rođen u Bačkoj Topoli).

Najviše problema sa odlukom da zaigra za reprezentaciju koja nije srpska imao je Ratko Varda, pošto je prošle sezone u domaćoj Superligi smatran stranim igračem. U suštini, on to i jeste, rođen je u Bosanskoj Gradiški.

Posle ere Dražena Petrovića, Tonija Kukoča, Dina Rađe, Hrvatska je uletela u generacijski jaz iz koga ni dan danas nije uspela da se izvuče.

Nalet talentovanih igrača u poslednjih nekoliko godina naveo je vodeće ljude hrvatske košarke da ozbiljnije pristupe problemu, a on se, od osamostaljenja, zove plejmejkerska pozicija.

Naturalizacija Amerikanaca se pojavila kao logično rešenje, Dontej Drejper se posle nekoliko godina lutanja po Australiji, Francuskoj, Italiji, konačno afirmisao u Cedeviti, dobio je državljanstvo 2011. godine, te kod selektora Josipa Vrankovića stekao više poverenja u odnosu na Zorana Planinića ili Davora Kusa.

Ono što je za Drejpera bilo daleko važnije, skrenuo je pažnju na sebe i, pomalo iznenađujuće, prešao u Real Madrid, a novac za sigurnu egzistenciju u narednom periodu zarađivaće u Anadolu Efesu.

Ljubiteljima košarke nešto mlađih generacija se čini kao da Domerkant igra na visokom nivou čitavu večnost, nešto kao Šola Ameobi u svetu fudbala, ali je ipak nastupio na svega dva velika takmičenja kao reprezentativac BiH, na Eurobasketima 2005. i 2011. godine.

Kada je procenjeno da se on dovoljno odužio novoj državi, 2012.godine je pasoš BiH dobio Zek Rajt, prošle sezone član Panatinaikosa, međutim nije se proslavio na EP 2013. Paradoksalno, kao plejmejker je imao u proseku više skokova (7,6) nego poena i asistencija zajedno (3,4p, 1,6as).

Na značajnim takmičenjima nije nastupio, ali je svakako najzvučnije ime u selekciji BiH Džej Ar Bremer, svojevremeno jedan od najplaćenijih plejmejkera u Evropi.

Kada se govori o pozivanju igrača sa prostora bivše Jugoslavije, u selekciji BiH su se našli, između ostalih, Saša Vasiljević (bivši plejmejker Hemofarma, rođen u Osijeku), Marko Šutalo (nekadašnji igrač Hemofarma i Vojvodine, rođen u Bačkoj Topoli).

Najviše problema sa odlukom da zaigra za reprezentaciju koja nije srpska imao je Ratko Varda, pošto je prošle sezone u domaćoj Superligi smatran stranim igračem. U suštini, on to i jeste, rođen je u Bosanskoj Gradiški.

Posle ere Dražena Petrovića, Tonija Kukoča, Dina Rađe, Hrvatska je uletela u generacijski jaz iz koga ni dan danas nije uspela da se izvuče.

Nalet talentovanih igrača u poslednjih nekoliko godina naveo je vodeće ljude hrvatske košarke da ozbiljnije pristupe problemu, a on se, od osamostaljenja, zove plejmejkerska pozicija.

Naturalizacija Amerikanaca se pojavila kao logično rešenje, Dontej Drejper se posle nekoliko godina lutanja po Australiji, Francuskoj, Italiji, konačno afirmisao u Cedeviti, dobio je državljanstvo 2011. godine, te kod selektora Josipa Vrankovića stekao više poverenja u odnosu na Zorana Planinića ili Davora Kusa.

Ono što je za Drejpera bilo daleko važnije, skrenuo je pažnju na sebe i, pomalo iznenađujuće, prešao u Real Madrid, a novac za sigurnu egzistenciju u narednom periodu zarađivaće u Anadolu Efesu.

Takav sled okolnosti doveo je do toga da Drejperu više nije bilo interesantno da posle klupske sezone provede leto u Evropi, otkazao je poslušnost novom selektoru Jasminu Repeši, ali je iskusni stručnjak našao rešenje.

Košarkaška javnost na ovim prostorima za Olivera Lafajeta čula je po njegovom dolasku u Partizan, ali se igrač sa iskustvom od jedne utakmice u NBA ligi nije najbolje snašao u sistemu igre tadašnjeg trenera Vlade Jovanovića.

Proleće ove godine ga je svrstalo u red kandidata za dres Hrvatske, Repeša je dugo vagao, ali je doneo odluku, tako da će Drejpera u selekciji za Mundobasket zameniti njegov vršnjak, kome je potom usledio i poziv Olimpijakosa.

Plejmejkerska pozicija je kritična i u drugim državama nekadašnje Jugoslavije, a jedan od prvih koraka u pojačavanju svog tima strancima uradila je Crna Gora.
Najmlađa međunarodno priznata Ex-Yu zemlja uzdala se u potencijal Nenada Mijatovića, međutim nekadašnji omladinski reprezentativac SCG je netragom nestao sa velike košarkaške pozornice, Ivan Koljević je ušao u godine, Nikoli Ivanoviću su one nedostajale, tako da je Crnogorac postao Omar Kuk.

U konkurenciji ekstravagantnih momaka poput Džeroda Hendersona i Antonija Burksa, Kuk je verovatno uz Skunija Pena najkompletniji američki plejmejker ikada u Crvenoj zvezdi, što mu je 2008.godine donelo i poziv među “Sokolove”.

Nekada velika nada njujorške košarke, rame uz rame sa Tajnijem Arčibaldom i Stefonom Marberijem, je u karijeri pokazao tek delić talenta koji mu je pripisivan, a dobijanje evropskog pasoša provelo ga je kroz Unikahu, Valensiju, Armani, Kahu i Lijetuvos.

Poput Drejpera, samo nešto ranije, i Kuk se odlučio za ekspresno penzionisanje iz nacionalne selekcije, što je Crna Gora uspešno rešila, angažovanjem dvojice plejmejkera, Tejlora Ročestija i Tajrisa Rajsa.

Takav sled okolnosti doveo je do toga da Drejperu više nije bilo interesantno da posle klupske sezone provede leto u Evropi, otkazao je poslušnost novom selektoru Jasminu Repeši, ali je iskusni stručnjak našao rešenje.

Košarkaška javnost na ovim prostorima za Olivera Lafajeta čula je po njegovom dolasku u Partizan, ali se igrač sa iskustvom od jedne utakmice u NBA ligi nije najbolje snašao u sistemu igre tadašnjeg trenera Vlade Jovanovića.

Proleće ove godine ga je svrstalo u red kandidata za dres Hrvatske, Repeša je dugo vagao, ali je doneo odluku, tako da će Drejpera u selekciji za Mundobasket zameniti njegov vršnjak, kome je potom usledio i poziv Olimpijakosa.

Plejmejkerska pozicija je kritična i u drugim državama nekadašnje Jugoslavije, a jedan od prvih koraka u pojačavanju svog tima strancima uradila je Crna Gora.
Najmlađa međunarodno priznata Ex-Yu zemlja uzdala se u potencijal Nenada Mijatovića, međutim nekadašnji omladinski reprezentativac SCG je netragom nestao sa velike košarkaške pozornice, Ivan Koljević je ušao u godine, Nikoli Ivanoviću su one nedostajale, tako da je Crnogorac postao Omar Kuk.

U konkurenciji ekstravagantnih momaka poput Džeroda Hendersona i Antonija Burksa, Kuk je verovatno uz Skunija Pena najkompletniji američki plejmejker ikada u Crvenoj zvezdi, što mu je 2008.godine donelo i poziv među “Sokolove”.

Nekada velika nada njujorške košarke, rame uz rame sa Tajnijem Arčibaldom i Stefonom Marberijem, je u karijeri pokazao tek delić talenta koji mu je pripisivan, a dobijanje evropskog pasoša provelo ga je kroz Unikahu, Valensiju, Armani, Kahu i Lijetuvos.

Poput Drejpera, samo nešto ranije, i Kuk se odlučio za ekspresno penzionisanje iz nacionalne selekcije, što je Crna Gora uspešno rešila, angažovanjem dvojice plejmejkera, Tejlora Ročestija i Tajrisa Rajsa.

Posebno je zanimljiv Rajsov slučaj, prilično neočekivana je bila njegova odluka da uzme pasoš baš Crne Gore, a da je Podgorica imala dobru viziju pri tom potezu svedoči i prošlosezonski F4 Evrolige, koji je Rajs završio kao šampion sa Makabijem i kao MVP čitavog turnira.

Velike ambicije po pitanju stranaca koje ima Crna Gora potvrđuje i želja za dovođenjem Džejsija Kerola, ali je on u tandemu sa Nikom Kaner-Medlijem stao pod zastavu Azerbejdžana.

Niko od pomenute trojice “Crnogoraca” nikada nije zaigrao ni u jednom timu svoje nove države, a takav slučaj je i sa Lesterom Mekejlebom, predvodnikom Partizana u plasmanu na F4 Evrolige u Parizu.

Boško Mekejlebovski, kako ga od milošte nazivaju naše južne komšije, je bio kreator najvećeg uspeha u istoriji makedonske košarke, na EP2011 bio je najbolji strelac turnira, ali mu je za dlaku izmakla bronzana medalja.

Ipak, Mekejleb nije prvi američki Makedonac, to poglavlje je otvorio Džeremaja Mesi, svojevremeno jedan od najboljih krilnih centara Evrolige. Sa njim kao liderom, Makedonija je prekinula desetogodišnji post što se tiče pojavljivanja na Eurobasketima i 2009. se pojavila na takmičenju u Poljskoj.

Plejmejkerska pozicija je predstavljala problem i reprezentacijama Gruzije, Češke, Poljske, Ukrajine, a u poslednjih deset godina kroz rostere tih nacionalnih timova prošao je bar identičan broj Amerikanaca.

Selidba na novu destinaciju bila je uvod u naturalizovanje dvojice košarkaša koji su se kasnije vratili svojim korenima. Vasko Evtimov, 2001. član reprezentacije Francuske, nekoliko godina potom obukao je dres matične države, Bugarske.

Daleko poznatiji slučaj u vezi je sa Ermalom Kućom, Albancem koji je kao 15-godišnjak stigao u Tursku.

Novo državljanstvo, zajedno sa novim prezimenom, Kurtoglu, dobio je 2004. godine, nastupio je na dva Evrobasketa i jednom Mundobasketu, međutim ubrzo potom zahtevao je od FIBA da mu dozvoli vraćanje pod zastavu Albanije, što mu je i omogućeno.

Posebno je zanimljiv Rajsov slučaj, prilično neočekivana je bila njegova odluka da uzme pasoš baš Crne Gore, a da je Podgorica imala dobru viziju pri tom potezu svedoči i prošlosezonski F4 Evrolige, koji je Rajs završio kao šampion sa Makabijem i kao MVP čitavog turnira.

Velike ambicije po pitanju stranaca koje ima Crna Gora potvrđuje i želja za dovođenjem Džejsija Kerola, ali je on u tandemu sa Nikom Kaner-Medlijem stao pod zastavu Azerbejdžana.

Niko od pomenute trojice “Crnogoraca” nikada nije zaigrao ni u jednom timu svoje nove države, a takav slučaj je i sa Lesterom Mekejlebom, predvodnikom Partizana u plasmanu na F4 Evrolige u Parizu.

Boško Mekejlebovski, kako ga od milošte nazivaju naše južne komšije, je bio kreator najvećeg uspeha u istoriji makedonske košarke, na EP2011 bio je najbolji strelac turnira, ali mu je za dlaku izmakla bronzana medalja.

Ipak, Mekejleb nije prvi američki Makedonac, to poglavlje je otvorio Džeremaja Mesi, svojevremeno jedan od najboljih krilnih centara Evrolige. Sa njim kao liderom, Makedonija je prekinula desetogodišnji post što se tiče pojavljivanja na Eurobasketima i 2009. se pojavila na takmičenju u Poljskoj.

Plejmejkerska pozicija je predstavljala problem i reprezentacijama Gruzije, Češke, Poljske, Ukrajine, a u poslednjih deset godina kroz rostere tih nacionalnih timova prošao je bar identičan broj Amerikanaca.

Selidba na novu destinaciju bila je uvod u naturalizovanje dvojice košarkaša koji su se kasnije vratili svojim korenima. Vasko Evtimov, 2001. član reprezentacije Francuske, nekoliko godina potom obukao je dres matične države, Bugarske.

Daleko poznatiji slučaj u vezi je sa Ermalom Kućom, Albancem koji je kao 15-godišnjak stigao u Tursku.

Novo državljanstvo, zajedno sa novim prezimenom, Kurtoglu, dobio je 2004. godine, nastupio je na dva Evrobasketa i jednom Mundobasketu, međutim ubrzo potom zahtevao je od FIBA da mu dozvoli vraćanje pod zastavu Albanije, što mu je i omogućeno.

Turska je u država koja izaziva najviše kontroverzi, kada se govori o državljanstvima i dovođenja pod svoje okrilje košarkaša koji baš i nisu u direktnoj vezi sa njom.
Svakako je najdramatičniji slučaj Ersana Iljasove, koji je, navodno, tek sa 15 godina upisan u matičnu knjigu rođenih u Eskišehiru, pošto je prethodno prebegao iz Kazahstana gde je živeo pod imenom Irsan Iljasov. U pitanje je tada dovedeno i njegovo godište, veruje se da je rođen 1982, a u zvaničnim dokumentima ima pet leta manje.

Da Turci umeju pošteno da se zaigraju kada su u pitanju propisi svedoči i situacija sa Dušanom Gavrilovićem i Nikolom Janjuševićem, momci iz Kragujevca su se u tandemu preselili u Tursku, Janjuševiću je potpuno promenjen identitet, dobio je ima Orhan Demir, dok je Dušanov slučaj verovatno jedan od najbizarnijih ikada.

Prvobitno “tursko” ime Dogušan Čandan Kurtoglu promenjeno je u Dušan Čantekin, a uz to je stigla i izmena godine rođenja, 224 centimetara visoki centar je administrativnom bravurom postao dve godine mlađi, te je pripao generaciji ’92.

Versko opredeljenje je pod tursku zastavu dovelo Mirsada Jahovića, poznatijeg pod prezimenom Turkdžan, Asima Paščanovića (Asm Pars), Edina Delića (Nedim Dal), dok je najsvežiji primer Emir Preldžić.

Jahovićev slučaj je posebno bolan za Jugoslaviju, ju je nesumnjivo oslabila ovođenjem momka rođenog u Novom Pazaru, iako je za vreme njegove aktivne igračke karijere naša reprezentacija beležila sjajne rezultate i imala košarkaše vrhunskog kalibra.

Polivalentni košarkaš rođen u Zenici je odrastao u Sloveniji, za koju je i nastupao u mlađim kategorijama, da bi 2011.selektor BiH Sabit Hadžić samouvereno izjavio da će Preldžić nastupiti za njegovu selekciju na Eurobasketu te godine u Litvaniji.

Između Slovenije i BiH Preldžić je odabrao Tursku, usledio je i angažman u Fenerbahčeu, gde je nešto ranije nastupao i njegov “dvostruki” zemljak, u BiH poznat kao Damir Mršić, a u Turskoj kao Demir Kan.

Turci nisu ostali imuni ni na američke košarkaše, a ljubiteljima košarke sa naših prostora svakako su najpoznatiji Džejms Gist (to pravo stekao rođenjem), te Tarenz Kinzi, koji je tom prilikom dobio i novo ime, Kerem.

Tursko-grčka otimačina

Turska je u država koja izaziva najviše kontroverzi, kada se govori o državljanstvima i dovođenja pod svoje okrilje košarkaša koji baš i nisu u direktnoj vezi sa njom.
Svakako je najdramatičniji slučaj Ersana Iljasove, koji je, navodno, tek sa 15 godina upisan u matičnu knjigu rođenih u Eskišehiru, pošto je prethodno prebegao iz Kazahstana gde je živeo pod imenom Irsan Iljasov. U pitanje je tada dovedeno i njegovo godište, veruje se da je rođen 1982, a u zvaničnim dokumentima ima pet leta manje.

Da Turci umeju pošteno da se zaigraju kada su u pitanju propisi svedoči i situacija sa Dušanom Gavrilovićem i Nikolom Janjuševićem, momci iz Kragujevca su se u tandemu preselili u Tursku, Janjuševiću je potpuno promenjen identitet, dobio je ima Orhan Demir, dok je Dušanov slučaj verovatno jedan od najbizarnijih ikada.

Prvobitno “tursko” ime Dogušan Čandan Kurtoglu promenjeno je u Dušan Čantekin, a uz to je stigla i izmena godine rođenja, 224 centimetara visoki centar je administrativnom bravurom postao dve godine mlađi, te je pripao generaciji ’92.

Versko opredeljenje je pod tursku zastavu dovelo Mirsada Jahovića, poznatijeg pod prezimenom Turkdžan, Asima Paščanovića (Asm Pars), Edina Delića (Nedim Dal), dok je najsvežiji primer Emir Preldžić.

Jahovićev slučaj je posebno bolan za Jugoslaviju, ju je nesumnjivo oslabila ovođenjem momka rođenog u Novom Pazaru, iako je za vreme njegove aktivne igračke karijere naša reprezentacija beležila sjajne rezultate i imala košarkaše vrhunskog kalibra.

Polivalentni košarkaš rođen u Zenici je odrastao u Sloveniji, za koju je i nastupao u mlađim kategorijama, da bi 2011.selektor BiH Sabit Hadžić samouvereno izjavio da će Preldžić nastupiti za njegovu selekciju na Eurobasketu te godine u Litvaniji.

Između Slovenije i BiH Preldžić je odabrao Tursku, usledio je i angažman u Fenerbahčeu, gde je nešto ranije nastupao i njegov “dvostruki” zemljak, u BiH poznat kao Damir Mršić, a u Turskoj kao Demir Kan.

Turci nisu ostali imuni ni na američke košarkaše, a ljubiteljima košarke sa naših prostora svakako su najpoznatiji Džejms Gist (to pravo stekao rođenjem), te Tarenz Kinzi, koji je tom prilikom dobio i novo ime, Kerem.

Turska i Grčka se u mnogim stvarima razlikuju, daleko su od prijateljskih odnosa, ali ih definitivno povezuje želja za “nacionalizovanjem” pripadnika drugih, teritorijalno bliskih, naroda.

Najveće pokušaje Grčka je imala ’90.godina, kada je bila voljna da izvrši bukvalnu otimačinu košarkaša Jugoslavije, koji su pošto-poto želeli da napuste državu zahvaćenu ratom, sankcijama i besparicom.

Ponude za miran život uz obezbeđene uslove za razvoj karijere sa sobom su vukle i grčki pasoš, promenu imena, a neretko i zahtev za prihvatanje igranja u nacionalnom timu Grčke.

Kolaps u državi je Marka Jarića, Milana Gurovića, Peđu Stojakovića, Dragana Tarlaća, Milana Tomića i Dušana Jelića uhvatio u ranim dvadesetim godinama, u prvim sezonama seniorskih karijera i tački u kojoj se čovek opredeljuje o životnom putu.

Grčki zvaničnici su žarko želeli da njihova nova prezimena, Lacis, Malatras, Kinis, Kostantinidis, Janakopulos i Kostopulos vide u na dresovima svoje reprezentacije, ali se niko od njih nije odlučio na taj korak.

Danas je takva situacija drugačija, za razliku od Turaka Grčka se oslanja na sopstvene snage, Džejk Cakalidis, Nik Kalates i Sofoklis Skorcanitis se mogu gledati iz dva ugla, ali je svakako van svake rasprave to da li su ili nisu “originalni“ Grci.

Ipak, da sve nije baš tako jednostavno, primer su braća Adetokumbo, kao i etnički Srbi, Dušan Šakota i Vladimir Janković, ali svi oni odrasli u Grčkoj i stekli legitimno pravo nastupanja za tu reprezentaciju.

Turska i Grčka se u mnogim stvarima razlikuju, daleko su od prijateljskih odnosa, ali ih definitivno povezuje želja za “nacionalizovanjem” pripadnika drugih, teritorijalno bliskih, naroda.

Najveće pokušaje Grčka je imala ’90.godina, kada je bila voljna da izvrši bukvalnu otimačinu košarkaša Jugoslavije, koji su pošto-poto želeli da napuste državu zahvaćenu ratom, sankcijama i besparicom.

Ponude za miran život uz obezbeđene uslove za razvoj karijere sa sobom su vukle i grčki pasoš, promenu imena, a neretko i zahtev za prihvatanje igranja u nacionalnom timu Grčke.

Kolaps u državi je Marka Jarića, Milana Gurovića, Peđu Stojakovića, Dragana Tarlaća, Milana Tomića i Dušana Jelića uhvatio u ranim dvadesetim godinama, u prvim sezonama seniorskih karijera i tački u kojoj se čovek opredeljuje o životnom putu.

Grčki zvaničnici su žarko želeli da njihova nova prezimena, Lacis, Malatras, Kinis, Kostantinidis, Janakopulos i Kostopulos vide u na dresovima svoje reprezentacije, ali se niko od njih nije odlučio na taj korak.

Danas je takva situacija drugačija, za razliku od Turaka Grčka se oslanja na sopstvene snage, Džejk Cakalidis, Nik Kalates i Sofoklis Skorcanitis se mogu gledati iz dva ugla, ali je svakako van svake rasprave to da li su ili nisu “originalni“ Grci.

Ipak, da sve nije baš tako jednostavno, primer su braća Adetokumbo, kao i etnički Srbi, Dušan Šakota i Vladimir Janković, ali svi oni odrasli u Grčkoj i stekli legitimno pravo nastupanja za tu reprezentaciju.

Odlukom da postane deo “Crvene furije” Serž Ibaka je postao tek treći aktivni NBA igrač koji u svoju biografiju može da upiše da je igrao za dve reprezentacije.

Rođeni Kongoanac je igrao u mlađim kategorijama tog nacionalnog tima, kao što su Roj Hibert i Čarli Vilanueva uradili (bili juniori SAD, potom nastupali za Jamajku, odnosno Dominikansku Republiku), da bi selidbom u Španiju stekao pasoš te države i pravo da se stavi na raspolaganje selektoru.

Ipak, to nije prvi primer da za Španiju igra košarkaš koji maltene nema gotovo nikakve dodirne tačke sa njom, a postaje gotovo pravilo da krilne centre “Crvena furija” nalazi van svojih granica.

Prvi je nogu povukao Majk Smit, 1995. i 1997. je nastupao na Evropskim prvenstvima, a potom je Džoni Rodžers, 2000. zaigrao na Olimpijskim igrama, pratio ga je Čarls Kornigej, a drama oko sudbine Nikole Mirotića tek treba da dobije svoju kulminaciju.

Dok je Italija u SAD uglavnom izvozila pripadnike mafije, na drugu stranu su išla uglavnom vojna lica, ali i košarkaši, vodeći sa sobom kompletne porodice. Najpoznatiji primer ovakve prakse je Džo Brajant, koji je sina Kobija dobio u vreme igranja basketa na “čizmi”.

Uprkos pasošu i dobrom poznavanju italijanskog jezika, verovatno drugi najbolji košarkaš svih vremena nije imao nameru da zaigra za evropsku selekciju, ali je i bez njega spisak italijanizovanih stranaca zaista veliki.

Među njima se izdvaja ime Karltona Majersa, godinama jednog od najboljih bekova Evrope i najveći rival Predraga Danilovića, dok je igrao za Fortitudo, a sadašnji predsednik KK Partizan u Kinderu. Rođeni Britanac je zlatni trenutak reprezentativne karijere doživeo na otvaranju Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine, kada mu je pripala čast da nosi zastavu Italije.

U spisku penzionisanih reprezentativaca nedavno mu se pridružio Trevis Diner, sada je tu Danijel Heket, a neka relativno skorija vremena pamte Nikolu Radulovića, rođenog Hrvata i Gregora Fučku, originalnog Slovenca u dresu “Azura” na poziciji krilnog centra.

Kada se priča o igranje stranih igrača za reprezentaciju prva asocijacija je svakako Nemačka i to gotovo u svakom sportu. Priča o fudbalu sa raznim Poljacima, Turcima i tamnoputim fudbalerima je veoma poznata, a ni u košarci situacija nije drugačija.

Na pomen igre između dva obruča u Nemačkoj prva asocijacija je Svetislav Pešić, čovek koji je svojim trenerskim umećem podigao košarku na viši nivo sredinom '90. godina, a to i danas čini. Dinastiju je nastavio njegov sin, Marko, svojevremeno reprezentativac Nemačke, a isti status imao je i Vladimir Bogojević od 1996. do 2001. godine.

Ipak, vremena u kojima je bilo teško naći “pravog“ Nemca u nacionalnom timu su iza, u tu kategoriju trenutno ne spada samo Elijas Heris, bar po poreklu, ne po mestu rođenja, što je značajan pomak u napredovanju nemačke košarke.

Sećamo se situacija kada su se na u rosteru nalazila imena Stefana Arigbabua, Misana Nikagbatsea, Ademole Okuladže, pa Šona Bredlija, Roberta Gareta, Dejmonda Grina, Krisa Kejmana, Mithata Demirela...

Šta rade ostali?

Odlukom da postane deo “Crvene furije” Serž Ibaka je postao tek treći aktivni NBA igrač koji u svoju biografiju može da upiše da je igrao za dve reprezentacije.

Rođeni Kongoanac je igrao u mlađim kategorijama tog nacionalnog tima, kao što su Roj Hibert i Čarli Vilanueva uradili (bili juniori SAD, potom nastupali za Jamajku, odnosno Dominikansku Republiku), da bi selidbom u Španiju stekao pasoš te države i pravo da se stavi na raspolaganje selektoru.

Ipak, to nije prvi primer da za Španiju igra košarkaš koji maltene nema gotovo nikakve dodirne tačke sa njom, a postaje gotovo pravilo da krilne centre “Crvena furija” nalazi van svojih granica.

Prvi je nogu povukao Majk Smit, 1995. i 1997. je nastupao na Evropskim prvenstvima, a potom je Džoni Rodžers, 2000. zaigrao na Olimpijskim igrama, pratio ga je Čarls Kornigej, a drama oko sudbine Nikole Mirotića tek treba da dobije svoju kulminaciju.

Dok je Italija u SAD uglavnom izvozila pripadnike mafije, na drugu stranu su išla uglavnom vojna lica, ali i košarkaši, vodeći sa sobom kompletne porodice. Najpoznatiji primer ovakve prakse je Džo Brajant, koji je sina Kobija dobio u vreme igranja basketa na “čizmi”.

Uprkos pasošu i dobrom poznavanju italijanskog jezika, verovatno drugi najbolji košarkaš svih vremena nije imao nameru da zaigra za evropsku selekciju, ali je i bez njega spisak italijanizovanih stranaca zaista veliki.

Među njima se izdvaja ime Karltona Majersa, godinama jednog od najboljih bekova Evrope i najveći rival Predraga Danilovića, dok je igrao za Fortitudo, a sadašnji predsednik KK Partizan u Kinderu. Rođeni Britanac je zlatni trenutak reprezentativne karijere doživeo na otvaranju Olimpijskih igara u Sidneju 2000. godine, kada mu je pripala čast da nosi zastavu Italije.

U spisku penzionisanih reprezentativaca nedavno mu se pridružio Trevis Diner, sada je tu Danijel Heket, a neka relativno skorija vremena pamte Nikolu Radulovića, rođenog Hrvata i Gregora Fučku, originalnog Slovenca u dresu “Azura” na poziciji krilnog centra.

Kada se priča o igranje stranih igrača za reprezentaciju prva asocijacija je svakako Nemačka i to gotovo u svakom sportu. Priča o fudbalu sa raznim Poljacima, Turcima i tamnoputim fudbalerima je veoma poznata, a ni u košarci situacija nije drugačija.

Na pomen igre između dva obruča u Nemačkoj prva asocijacija je Svetislav Pešić, čovek koji je svojim trenerskim umećem podigao košarku na viši nivo sredinom '90. godina, a to i danas čini. Dinastiju je nastavio njegov sin, Marko, svojevremeno reprezentativac Nemačke, a isti status imao je i Vladimir Bogojević od 1996. do 2001. godine.

Ipak, vremena u kojima je bilo teško naći “pravog“ Nemca u nacionalnom timu su iza, u tu kategoriju trenutno ne spada samo Elijas Heris, bar po poreklu, ne po mestu rođenja, što je značajan pomak u napredovanju nemačke košarke.

Sećamo se situacija kada su se na u rosteru nalazila imena Stefana Arigbabua, Misana Nikagbatsea, Ademole Okuladže, pa Šona Bredlija, Roberta Gareta, Dejmonda Grina, Krisa Kejmana, Mithata Demirela...

Reprezentacija Srbije je po svemu sudeći još daleko od angažovanja nekog američkog košarkaša, bez obzira na činjenicu da je bivši plejmejker Crvene zvezde Telekom Demarkus Nelson stekao pasoš Republike Srbije.

Događalo se to i u fudbalu, Kleo i Evandro su zvanično Srbi, ali je malo verovatno da će u svoju biografiju ikada moći da upišu nastup u dresu “Orlova“.

Takav stav preovladava i u zemljama Baltika, naročito Litvaniji, koja se drži striktno sopstvenih snaga.

Opširnije o tome da li treba reprezentacija Srbije da posegne za “transferom“ reprezentativaca čitaćete narednih dana, u posebnoj temi, a u okviru specijala B92 posvećenog Svetskom prvenstvu koje uskoro počinje u Španiji.

A Srbija?

Reprezentacija Srbije je po svemu sudeći još daleko od angažovanja nekog američkog košarkaša, bez obzira na činjenicu da je bivši plejmejker Crvene zvezde Telekom Demarkus Nelson stekao pasoš Republike Srbije.

Događalo se to i u fudbalu, Kleo i Evandro su zvanično Srbi, ali je malo verovatno da će u svoju biografiju ikada moći da upišu nastup u dresu “Orlova“.

Takav stav preovladava i u zemljama Baltika, naročito Litvaniji, koja se drži striktno sopstvenih snaga.

Opširnije o tome da li treba reprezentacija Srbije da posegne za “transferom“ reprezentativaca čitaćete narednih dana, u posebnoj temi, a u okviru specijala B92 posvećenog Svetskom prvenstvu koje uskoro počinje u Španiji.