Miloš Jovanović

Filipini za početnike: Prava zemlja košarke

Kada se čovek u Evropi upozna sa igrom košarke, vrlo brzo se i upozna i sa svim njenim finesama. NBA liga je najbolja na svetu.

Komentari: 19

Evroliga je dobra, ali, samo najbolji idu u NBA. Veliki postaju veliki samo kada ostvare nešto u internacionalnim okvirima.

Sve je to vrlo logično. A onda, saznate da negde na svetu postoji mesto gde se košarka razvijala skoro nezavisno od ostatka planete.

Mesto gde postoje heroji bez da su otišli dalje od poslednjeg azijskog kupa u Kini. Mesto gde vam nekoliko domaćih titula obezbeđuje status legende. Stara izreka kaže da veliki pisci stvaraju svoje svetove, ne koriste ove naše. Jedan od takvih svetova, sa svojim košarkaškim mikrokosmosom, svojim pravila i sistemom vrednosti, su Filipini.

Košarka na Filipinima je sport sa izuzetno dugom tradicijom. Ustanovljena u toku američkog kolonijalnog perioda, najverovatnije prvih godina 20. veka, igra pod obručima od tada dominira ostrvskim životima. Nije dugo trajalo do formiranja prve nacionalne selekcije – 1913. odigran je prvi šampionat Dalekog Istoka (danas je taj turnir poznatiji pod imenom Azijske Igre), a jedan od učesnika bio je i novonastali košarkaški tim Filipina. U prvom meču poražena je Kina, i na kraju turnira zlato je otišlo upravo Filipincima. Naredna tri učešća završavala su se takođe uz najviša odličja, a prvi poraz u finalu „Gilasi“ su osetili tek 1921, kada je Kina bila bolja. Tri godine kasnije odigran je i prvi nacionalni šampionat univerziteta – od 1936, Filipinci su i zvanično članovi FIBA organizacije.

Nova era filipinske košarke počinje zvanično u aprilu 1975, kada je grupa od devet klubova, nezadovoljna amaterskim statusom, napustila sportski savez Manile i osnovala filipinsku košarkašku federaciju (u daljem tekstu PBA). PBA takmičenje je postalo drugo najstarije profesionalno takmičenje na svetu, a prvo podbacivanje dogodilo se 9. aprila 1975, kada su koplja ukrstili danas nepostojeći Marivasa-Noritake i Konsepsion Kerijer. Prvih deset godina lige obeležio je veliki rivalitet ekipa Krispe i Tojote, koji su podelili gotovo sve trofeje među sobom osim par izuzetaka. Rodile su se tada i prve PBA legende – najveći među njima svakako je bio Robert „Soni“ Džavorski, plejmejker Tojote, koji je bio aktivan kao igrač sve do svoje 42. godine, da bi se kasnije otisnuo u političke vode. Ramon Fernandez, „Bogz“ Adornado, Filip Cezar i trener Virhilio „Bejbi“ Dalupan bili su još neki od čuvenijih zvezda tog perioda. Ni Tojota, ni Krispa danas ne postoje, ali to je prilično standardna stvar u PBA – klubovi, čak i oni najtrofejniji, dolaze i odlaze i menjaju imena kako sponzor odluči.

Osamdesete su nam donele neke nove ekipe koje su i danas aktuelne. Među tim timovima svakako se izdvajaju San Migel Birmen, vlasništvo popularne San Migel pivare. „Pivari“ su svoj prvi trofej osvojili 1979. pod imenom „Rojal Tru Orindž“, što bila prva od ukupno 19 titula u njihovim vitrinama (malo više o filipinskom shvatanju pojma „titula“ kasnije). Tim sa najviše navijača na ostrvima, Hinebra, takođe prvi put stiže u novinske naslove sredinom osamdesetih, zajedno sa Alaska Ejsezima, timom koji je dvadeset i dve godine sa uspehom (13 titula) vodio američki stručnjak Tim Kon.

Danas, PBA je moderno organizovano košarkaško takmičenje sa deset timova, koji se nadmeću u trodelnoj sezoni. Sada je i vreme da malo pojasnimo značenje reči „trofej“ u kontekstu filipinske košarke. Filipinska sezona podeljena je na tri „konferencije“, pri čemu ova reč ne označava geografski ili bilo kakav odeljak lige, već mini-sezonu unutar celokupne. Upotreba reči „konferencija“ u ovakvom smislu još jedna je unikatna osobina filipinske košarke. Svaka konferencija ima regularni deo i doigravanje, i samim tim svog šampiona – ergo, u toku jedne sezone moguće je osvojiti tri titule, i svaka ima svoju težinu (sličan sistem postoji u dosta južnoameričkih fudbalskih takmičenja). Od postanka lige, pet puta je viđen fenomen da jedan tim osvoji sve tri konferencije, i zasluži nešto što se zove „gren slem“. „Gren slem“ je poslednji put viđen minule sezone, kada su San Mig Kofi Miksersi, pod vođstvom gorespomenutog Tima Kona, trijumfovali u sve tri konferencije. Konu je ovo inače drugi „gren slem“ u karijeri – prvi je osvojio pre 18 godina kao trener Alaske.

Konferencije, inače, nisu sve jednake. Turnir koji otvara sezonu zove se Kup Filipina, i on se razlikuje od ostalih konferencija po tome što je u okviru ovog takmičenja moguće igrati samo sa domaćim igračima. Uvreženo tradicionalno mišljenje je da je ovaj turnir najprestižniji za osvojiti, te je samim time i najpopularniji među navijačima i medijima. Druge dve konferencije su Komesarev i Guvernerov Kup, i tokom njih timovi stiču pravo uzimanja po jednog stranog igrača u najam. Naravno, i tu postoje specifična pravila, a ovaj put tiču se visine. Svaki stranac koji gostuje na Filipinima mora zadovoljiti visinsko ograničenje, koji se menja iz sezone u sezonu. Drastičan primer je bio recimo 2011, kada su u dva najbolja tima iz prve dve konferencije smeli igrati stranci isključivo niži od 186cm – dva najgora su imali pravo da dovedu gorostase do 202cm, dok su se ostali morali zadovoljiti sa košarkašima čija visina ne prelazi 196cm. Pošto Filipinci genetski nisu baš izrazito visoka nacija (centar sa 204cm je ozbiljna sila u reketu), ovo pravilo ograničava uticaj stranaca na domaći stil igre. Strancima, ipak, nije lako na Ostrvima – često se od njih očekuje da dominiraju u košgeterskom segmentu, i pritisak na njih je uopšte velik.

Još jedna unikatna stavka u svetu filipinskog basketa je nedostatak klasičnog domaćeg terena. Sve utakmice igraju se u neutralnim dvoranama – najpopularnije borilište je Araneta Koloseum u Kezon Sitiju, dok se povremeno za te svrhe koristi i Mol of Ejža Arena u Pasaju (oba mesta pripadaju širem području Manile). Ol-star mečevi se igraju na ostrvu Borakaj, popularnom odmaralištu za kako domaće, tako i regionalne turiste, a u cilju promocije liga je nekoliko puta slala timove diljem Azije. Tako je, na primer, 2012. sezona otvorena u Dubaiju.

Da PBA bude zaista jedinstveno iskustvo pobrinuo se i pravilnik, koji je nekakav miks FIBA i NBA. Za početak, da kažemo da filipinci igraju četiri puta po dvanaest minuta (iskusni kladioničari su već ionako primetili da su „lajnovi“ za ukupan broj poena u PBA drastično viši nego evropski). Postoji takođe gradacija nesportskih ličnih (na osnovu sudijske procene), a usporeni snimak pri spornim situacijama i mogućnost izmene prvobitne odluke su već standardna praksa. Linija za tri poena se nalazi na FIBA standardu od 6.75m, i zonske odbrane su dozvoljene. Ukoliko ste zapitali odakle stižu mladi igrači, odgovor je – putem drafta. Koledž ligu smo već spomenuli, a ona je i dan danas aktuelna, i draft se održava po NBA uzoru. Pored univerzitetskog takmičenja, na Filipinima odnedavno postoji i razvojna liga, gde se lokalni talenti dodatno kale ukoliko ne prođu odmah PBA selekciju. Kupovina i prodaja igrača po evropskom modelu ne postoje, već se transakcije vrše „trejdovima“, ponovo po NBA kalupu.

Stil košarke koji se gaji na Filipinima je dosta neobičan za naše standarde. Uzevši u obzir prosečnu visinu u ligi – aktuelni „gren slem“ šampion, tek da spomenemo, u sastavu ima svega četiri igrača viša od dva metra – akcenat je na uglavnom na brzini i tehnici. Filipinski bekovi odlikuju se odličnom kontrolom lopte i izuzetnom pokretljivošću, dok se od svakog iole višeg igrača očekuje da bude faktor u post-up igri. Kada na sve to dodamo činjenicu da je pravih setova odveć premalo, i da većina aktivnog toka otpadne na munjevite kontranapade i koševe iz tranzicije, netreniranom oku prosečni PBA meč izgleda kao nešto masovnija partija ping-ponga. Ipak, vremenom se čovek navikne i na frenetični tempo ovakve košarke, pa počne i da otkriva druge detalje. Da su Filipincima barem evropske fizikalije, i nekoliko kvalitetnih trenera, za deset godina bi se o njima raspravljalo kao solidnom kandidatu za neko olimpijsko odličje. Fundamentalne veštine kojima njihovi košarkaši barataju, danas ipak nisu dovoljno naoružanje za ozbiljnije priče.

Nacionalni tim Filipina je veliko ime u azijskim okvirima. Sa pet zlatnih medalja na kontinentalnom prvenstvu, ispred njih je na večitoj listi samo neprikosnovena Kina. Situacija je nešto drugačija na planetarnom nivou. Svoju jedinu medalju van Azije Filipinci su osvojili pre ravno 60 godina na drugom ikada SP odigranom u Brazilu – u meču za bronzano odličje pala je Francuska. Usledio je slabiji period, i Gilasi su poslednji put učestvovali na SP davne 1978, kada su ujedno bili i domaćini. Njihov plasman na svetsko prvenstvo u Španiji, posle odličnih partija u Azijskom kupu gde su se posle dvadesetdevetogodišnje pauze ponovo dokopali podijuma (osvojeno srebro uz poraz od Irana u finalu), dočekan je kao veliki trijumf.

Nekoliko stranica njihove istorije ispisali su i naši sunarodnici. Led je probio iskusni trener Rajko Toroman, koji je, posle uspešne epizode u Iranu gde je kao selektor nacionalnog tima uspeo da prekine kinesku hegemoniju na kontinentalnim prvenstvima, postavljen za prvog stratega filipinske reprezentacije. Rajko se na ostrvima zadržao sve do 2013, ali je njegov uticaj nemerljiv. Njegov reprezentativni mandat ustoličio je evropski način rada i novu radnu etiku među reprezentativcima, što je donelo svoje plodove prošle godine i već pomenutim plasmanom u finale azijskog prvenstva. Trener reprezentacije tada je bio Čot Rejes, jedan od najboljih filipinskih trenera moderne ere, ali je on u svakom intervjuu tokom i nakon turnira uvek spominjao Toromana kao veliki uticaj na njegove igrače i koristio svaku priliku da mu se zahvali na radu sa nacionalnom selekcijom. Toroman je danas selektor Jordana, ali se njegovo ime na Filipinima i dan danas izgovara sa velikom dozom poštovanja.

Rajku je, jedno kratko vreme, društvo na ostrvima pravio još jedan Srbin. Pre pet godina, reprezentaciji Filipina pridružio se i tada dvadesetpetogodišnji Milan Vučićević, 208cm visoki centar, koji je čelnicima košarkaškog saveza zapao za oko dok je nastupao za iranski Širaz. Vučićević, koga mnogi inače bolje znaju kao čoveka koji stoji iza Facebook/Twitter naloga NICHIM IZAZVAN, odigrao je pet utakmica u azijskom klupskom kupu šampiona (PBA je poslala kombinovan nacionalni tim sastavljen od mladih igraca kao svog predstvnika) održanom u Dohi. Zahvaljujući njegovom pogotku u poslednjem napadu protiv iračkog Duhoka, „Gilasi“ su obezbedili učešće u četvrtfinalu, gde je bolji rival bio libanski Al-Rijadi. Iako je ostavio sasvim solidan utisak u nacionalnom dresu, KS Filipina je procenio da je za njih ipak bolje rešenje američki centar Markus Dauthit, pa je Vučićević nastavio svoju azijsku avanturu u Siriji i Libanu.

„Košarka je na Filipinima kao religija“, otkriva Vučićević u razgovoru sa B92. „Svi su prosto zaluđeni košarkom, i to je za njih tamo jedini sport. Ljudi vas zaustavljaju na ulici, žele vam dobro, hoće da se slikaju sa vama, osećate se kao velika zvezda. To je nešto zaista neverovatno, taj odnos prema sportistima. Svi PBA košarkaši su jako cenjeni i popularni.“ Vučićević je dodao da se „Gilasi“ nikako ne smeju potceniti. „Apsolutno je moguće da oni iznenade nekoga na turniru. Sve su to iskusni profesionalci, sa dugo godina PBA iskustva. Sigurno ću navijati za njih u Španiji“, dodaje nekadašnji igrač Mašinca i Mega Vizure.

Šta zaista mogu košarkaši Filipina na svetskom prvenstvu u Španiji ? Pozabavimo se malo time...za početak, veliku ulogu igraće naturalizovani Amerikanac Endrej Bleč. Bleč, koji ima zamašno NBA iskustvo kao član Bruklin Netsa i Vašington Vizards, će biti primarni košgeter, ali će i poslužiti kao mamac za otvaranje prostora filipinskim šuterima, koji mogu biti prilično nemilosrdni sa distance. Gari David, Pol Li, Džefri Čen, El Ej Tenorio i kapiten Džimi Alapag su sasvim solidan kostur spoljne linije, kojima se pridružuju atletski nešto kvalitetniji Gejb Norvud i Ranidel de Okampo. Posebnu pažnju treba posvetiti plejmejkeru Džejsonu Kastru, koga filipinski komentatori zovu „the blur“ zbog izuzetne brzine. Pod košem, već spomenutom Bleču društvo će praviti Džapet Agilar (208cm) i Hunmar Fahardo (211cm) – trenutno najviši mogući igrači na ostrvima.

Na svetskom prvenstvu u Španiji, Filipinci će se u grupi sastati sa Senegalom, Portorikom, Argentinom, Grčkom i Hrvatskom. Na papiru, azijski tim je autsajder, ali na terenu je sve moguće. Veliki faktor biće potencijalno potcenjivanje od strane jačih selekcija. Par minuta nepažnje su dovoljni da vam „Gilasi“ do vrha napune koš, a onda treba smoći snage za preokret. Puleni Čota Rejesa će upravo tu tražiti svoju šansu, nadajući se da će im neko dozvoliti toliki luksuz. Po svemu sudeći, mečevi sa Portorikom i Senegalom će odlučiti pitanje plasmana u drugi krug, što bi se samo po sebi okarakterisalo kao enormni uspeh.

Rejf Bartolomju, novinar ESPN-a, kolumnista na prestižnom američkom sportskom portalu Grantland i autor knjige o filipinskoj košarci, smatra da „Gilasi“ nisu bez šansi. „Država je puno investirala u nacionalni tim – jedan deo priprema je recimo odrađen u Majamiju, uz vrhunske uslove treninga. Svi su svesni da nemaju previše šansi, ali ipak, atmosfera je odlična. Bleč se odlično uklopio u ekipu. Jeste da on ima izvesnu reputaciju u NBA krugovima, ali ostatak igrača ga je odlično prihvatio, i njegovo iskustvo na najvišem nivou će biti od velike koristi. Sudbina Filipina se rešava u poslednje dve utakmice sa Portorikom i Senegalom, ali utisak koji će ostaviti u prvim mečevima je izuzetno bitan. Ukoliko tim pokaže borbeni duh i želju za pobedom, sve je moguće“, ocenjuje Bartolomju u ekskluzivnoj izjavi za B92.

Svetsko prvenstvo u Španiji će doći i proći, ali nezavisno od rezultata filipinskog tima, košarka će ostati jedina vera za 97 miliona stanovnika arhipelaga u zapadnom Pacifiku. Mitovi i legende o Samboju Limu, Alvinu Patrimoniju, Soniju Džavorskom, Alanu Kejdiku i drugima će se i dalje raspredati.