Tri godine posle šampionata Evrope Atina je ugostila najbolje svetske ekipe.Posle dramatičnog i emotivnog kontinentalnog turnira koji je stavio trajnu mrlju na srpsko-grčke odnose posle ponašanja atinske publike u finalu i tokom ceremonije, Mundobasket je prošao prilično tiho, zbog okolnosti u kojima se igrao.Pobednik je bio isti – Jugoslavija.Odnosi NBA i igrača kvarili su se tokom devedesetih, sve do lokauta tog leta, koji će skratiti sezonu u ligi na samo 50 mečeva. Lokaut je bio u punom zamahu kada su poslednjih julskih dana počele borbe za svetsku titulu, pa po ugovoru sa sindikatom igrača niko iz NBA nije mogao da pomogne svojim nacionalnim timovima. Prirodno, to je najviše uticalio na američki tim, koji je stigao u Grčku sa dva olimpijska i jednim svetskim zlatom, ali je na kraju završio i bez finala, na početku šestogodišnje agonije. Slične probleme imali su i drugi timovi sa NBA igračima, uključujući i naš zbog Divca. Rudi Tomljanović je na turnir doveo igrače iz evropskih liga, od Lengdona do Aleksisa, kao i nekoliko igrača iz NCAA i budućeg All Star NBA centra Breda Milera, nedraftovanog te godine. Jugoslavija je stigla u Atinu sa dve vezane evropske titule i statusom olimpijskog finaliste, ali i mnogo problema, jer pored Divca u timu nije bio ni Danilović, Paspalj i Savić su se povukli, a Đorđevićevo učešće bilo je ograničeno zbog povrede. Ispostavilo se da su problemi otvorili prostor za Dejana Bodirogu i posebno Željka Rebraču, koji je iskoristio prostor koji mu se otvorio. U grupnom delu tim Željka Obradovića rutinski je preslišao Portoriko, Kanadu i Japan, kroz produžetke prošao pored Rusa i ubedljivo dobio domaćine.Pobednički mentalitet i neverovatna borbenost doneli su mu dodatnu čvrstinu u eliminacionoj fazi, a poraz od Italije u drugoj fazi više je pomogao nego odmogao. U svakoj od utakmica na putu ka zlata naš tim je imao velike probleme, jureći veliki minus protiv Argentine i igrajući produžetak sa Grcima u polufinalu. Posle domaćina red je došao na Ruse da posle polufinalne pobede nad Amerikancima odigraju drugi duel sa našim timom. Ponovo je bilo dramatično kao i u grupi, a Rebrača je sprečio nove produžetke rampom na jednom i bacanjima na drugom kraju. Ravnopravan i bolji od prethodnog turnira u Torontu, šampionat u Atini nije bio ni nagoveštaj spektakla koji nas čeka u Indijanapolisu, ali je nama važan zbog četvrtog zlata za naše selekcije u istoriji. Za SRJ je sledilo doba tranzicije, tri godine bez zlata, ali će Kari Pešić i herojska dvanaestorka u Indijani ispisati verovatno najsvetliju stranu i inače veoma svetle istorije naše košarke.
