Šta se dogodilo u Kini?
Deset uzastopnih pobeda, od kojih većina protiv nimalo naivnih rivala tokom priprema nije moglo ni da nagovesti šta će se dogoditi sa Srbijom u Kini.
A. KovačevićIzvor: B92
|
Sjajni rezultati protiv Litvanije, Grčke, Italije i Francuske dodatno su podgrejali atmosferu u kojoj je u obzir na Svetskom prvenstvu dolazilo samo zlato.
Uzalud je selektor Aleksandar Đorđević odbijao da komentariše status favorita, čak se i ljutio na konstantno ponavljanje priče o očekivanom finalu sa Amerikancima.
Kako je turnir prolazio i Srbija pobeđivala sa 40, 50, 60 razlike, to se sve više očekivalo i od međunarodne javnosti. Pritisak i očekivanja su rasla, a dok su naši igrači prevaljivali hiljade kilometara to je očigledno polako počelo da deluje na njih.
A onda se 8. septembra, negde oko 21h po lokalnom vremenu u Vuhanu, sve srušilo. Kada je Bogdanović sjajnom serijom doneo 20:11 protiv Španije, svi su pomislili to je to, idemo lagano do finala.
Put je bio već isplaniran, Poljake ćemo lako "tući" u Šangaju, onda nas u Pekingu čekaju verovatno Australijanci, dok ćemo se za zlato boriti sa SAD, Argentinom ili Španijom.
Međutim, od tih 20:11, više ništa nije funkcionisalo u ekipi Srbije. Odbrana se raspala, napad je postao bezidejan, osim Bogdanovića nijedan naš igrač nije ličio na sebe.
Gasol je zaustavio Jokića, koji je potom isključen, Bjelica nije mogao da pronađe pravi ritam, a ostatak ekipe se uklopio u prosečnost.
Selektor Đorđević je pokušavao sa brojnim rotacijama, niskim i visokim petorkama, smanjili smo sa -20 na -9, ali smo promašili nekoliko otvorenih šuteva i to je bio kraj.
Nadali smo se da će ovaj poraz razbuditi ekipu, pokrenuti u njoj bar dobro poznati "srpski" inat i da ćemo već protiv Argentine zaličiti na ekipu.
Međutim, tim, ono na čemu je selektor Đorđević insistirao godinama unazad, potpuno je nestao. Igrali smo kao protiv Španije, nemoćno u odbrani protiv hitrih "Gaučosa", bezidejno u napadu.
Opet je Bogdanović držao ekipu u igri čistim individualnim kvalitetom, pogađao je uglavnom zahvaljujući sopstvenim rešenjima, ne i timskom saradnjom.
Ali treći meč protiv konkurentnih rivala sa više od 30 minuta na parketu je uzeo danak. Argentinci su ga i besomučno "tukli" pa uprkos odličnoj partiji, nije mogao sam da sruši "Gaučose".
Donekle ga je pratio Jokić, koji je prvi put na SP zaigrao na svojoj poziciji "petice", ali je dozvolio da 15 godina stariji Luis Skola ipak nadigra na oba dela terena.
Bjelica se trudio, želeo, hteo, ali je svakom greškom i promašajem postajao nervozniji pa je njegovo zalaganje često bilo kontraproduktivno.
Đorđević je opet rotiranjem niske i visoke pozicije pokušavao da promeni ritam meča, ali nije imao igrača koji je sposoban to da uradi.
Doveo je u Kinu ekipu sa "sajzom", kako je to nebrojeno puta rekao, prosečne visine 205 centimetara, ali su u "najvažnijem meču na SP" trojica centara Milutinov, Raduljica i Marjanović zajedno na parketu proveli tek oko 10 minuta!
Istovremeno, trojica argentinskih visokih igrača, uključujući i Skolu, su u prvom periodu zajedno imali sedam ličnih grešaka. Kako to nismo uspeli da iskoristimo?
Protiv Španije i Argentine smo uvideli koliko smo zaista "tanki" na poziciji plejmejkera i koliko nedostaje Miloš Teodosić, pre svega u trenucima kada je potrebno da se promeni ritam, jer ni Jović ni Micić nisu takav tip igrača.
Gurudić je potpuno podbacio kao glavna podrška Bogdanoviću na šuterskoj poziciji, njegovo najjače oružje nije bilo upotrebljivo, a nije igrač koji će ga "grize" i na želju napravi neki preokret.
Izgleda da je najveći udarac Srbija doživela odustvom Dragana Milosavljevića. Osim Lučića, ostali igrači zaduženi za defanzivu, nisu mogli da pariraju Špancima i Argentincima.
Iako 12 sjajnih pojedinaca u sastavu, nismo imali nijednog "džokera" sposobnog da razmrda ekipu u teškim trenucima. Simonović to svakako nije bio. Đorđević je pre dve godine sa "trećim" timom uspeo da sklopi skladnu ekipu, mada je izgubio finale koji nije smelo da se izgubi, ali sad nije uspeo da sklopi mašinu sa 12 sjajnih pojedinaca.
Pričalo se i pričaće se o odnosima u ekipi, atmosferi na i van parketa, (ne)zadovoljstvu minutažom i pozicijom u timu, onome o čemu se samo spekuliše i nagađa u ovakvim trenucima, ali o čemu nema konkretnih reakcija.
Međutim, ne postoji ekipa, čak ni ona šampionska, sa 12 igrača u kojoj je sve savršeno.
Bilo je takvih situacija i kod prethodnih srpskih košarkaških generacija, i to onih najvećih i najtrofejnijih (svi znaju za odnos sadašnjeg selektora i predsednika), pa to nije uticalo na konačan rezultat.
I normalno da takvih "odnosa" bude pre i tokom velikog turnira kakvo je Svetsko prvenstvo, jer su u pitanju ljudi, a ne roboti. Takva atmosfera često bude "užarena" posebno kada 6 meseci pre njegovog početka svi očekuju zlatnu medalju.
Devastirani Bjelica je nekoliko puta ponovio da imamo sjajne momke u ekipi, sjajne igrače, sjajne saigrače. To nije sporno. Nijedan od njih nije žrtvovao celo leto, svoje retke slobodne dane kako bi se reda radi maltretirao po Kini.
Svi su želeli da pobede, svi su želeli da postanu prvaci sveta. Jer osim autobusa, aerodroma, hotela i dvorana ovi momci od sredine jula nisu videli skoro ništa drugo. Sve vreme su bili tu zbog tima, zbog Srbije.
Radili su, trudili se, pokušavali, ali nešto je nedostajalo. Šta? Trenutno nije moguće reći. Vreme će pokazati i to vrlo brzo.
Sada je pred selektorom Đorđevićem najteži izazov u karijeri, da podigne srozani moral, motiviše razočarane igrače i poveže redove jer Mundobasket za Srbiju nije završen.
Ako Amerikanci ne dozvole iznenađenje u sredu od 13 časova, u četvrtak nas u istom terminu očekuje nova važna bitka. Sa Francuskom ćemo se boriti za "finale" razigravanja za plasman 5-8. mesta, a u igri je plasman na Olimpijske igre.
Sigurno nijedan naš igrač niti članovi stručnog štaba i predstavnici KSS ne žele da kao pre tri godine odmah posle klupske sezone budu pod pritiskom kvalifikacionog turnira i da se na miru spreme za Igre u Tokiju 2020.
A ova ekipa ima još dosta da pokaže u budućnosti i može da opravda očekivanja koja je javnost imala od ovog turnira. Da li će to učiniti sledeće godine ili za dve na Evrobasketu, manje je važno.
Nismo odustajali od naše košarkaške reprezentacije ni posle 2003, ni posle 2005, ni posle 2006, zašto bismo odustali sad?
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
