Lončar za B92.net: Nikada nisam gledao finale u Istanbulu
Svake godine je 16. april dan radosti i emocija među navijačima Partizana, a ovog puta biće zaokružen veliki jubilej.
Stefan Smuđa
Navršava se 30 godina od čuvenog finala Evrolige u Istanbulu protiv Huventuda i osvajanja Evrope pobedom nad favorizovanim španskim velikanom rezultatom 71:70.
I danas, tri decenije kasnije, prva asocijacija jeste trojka Aleksandra Đorđevića u poslednjoj sekundi za pobedu, ali lovorike idu svim akterima nezaboravnog meča u dvorani "Abdi Ipekči".
Tim je bio mlad. Sa svega 21,7 godina u proseku, a crno-beli su tokom sezone 1991/92 odigrali samo jedan meč na domaćem terenu i to u četvrtfinalu protiv Knora (Virtusa) iz Bolonje.
Aleksandra Đorđevića, Predraga Danilovića, Nikolu Lončara, Iva Nakića, Vladu Dragutinovića, Mlađana Šilobada, Slavišu Koprivicu, Željka Rebraču, Zorana Stevanovića, Dragišu Šarića sa klupe je predvodio mladi trener Željko Obradović koji je radio pod budnim okom profesora Aleksandra Nikolića i potpredsednika Dragana Kićanovića.
Budući legendarni asovi evropske i svetske košarke, te godine nisu bili svesni onoga što danas čitav košarkaški svet zna. Te 1992. godine, kreirali su jednu od najlepših košarkaških priča svih vremena.
Trideset godina kasnije, svoja sećanja sa nama podelio je jedan od najmlađih iz te generacije, tada 19-godišnji Nikola Lončar.
"Prošlo je baš dosta vremena i, sa ove tačke gledišta, ne dolaze mi u misli nikakve anegdote. Samo mi je u glavi da je to nemogući uspeh te generacije koja je osvojila Evroligu u sezoni 1991/1992. Zapitamo se svi da li je uopšte moguće da se to desilo, pre toliko vremena? Sa druge strane, mi se stalno sećamo tog 16. aprila, među nama stalno neko zove i pita, danas je 15. ili 27. godišnjica. Svi smo posle toga izgradili svoje karijere, stekli porodice... Dosta stvari se desilo u ovih 30 godina, ali uvek ostaje sećanje na najveći uspeh srpske klupske košarke i vredi razmišljati o tome kako smo uopšte došli u situaciju da postanemo šampioni Evrope", počeo je Lončar priču za B92.net.
Koliko je u današnjem vremenu realno da ikada više, a pogotovo u aktuelnom stanju u košarci, jedan tim prosečne starosti 21,7 godina i sa samo jednom utakmicom na domaćem parketu u celoj sezoni, ponovo takav uspeh?
"Okolnosti su bile drugačije. Ne daj Bože da se ikome više takve okolnosti ponove, da bude rata, pogotovo na našim prostorima. Tada se ne razmišlja o košarci. Iskreno, da li danas može neka tako mlada ekipa sa trenerom u svojoj prvoj sezoni? Teško. Ne zbog toga jer nema dobrih igrača i trenera, nego jer se situacija u košarkaškom svetu promenila. Više nema mladih igrača u domaćim klubovima, svi brzo odlaze, čak i u NBA ligu. Tako da nije baš realno porediti, ali sigurno narednih godina neće moći da se ponovi, sve dok se sve ne vrati u normalne tokove, gde su igrači prvo postajali igrači, a tek onda odlazili da igraju u bolje klubove, za više novca..."
Spomenuli ste, a svi se slažemo da nikako ne bi bilo dobro da se takva ratna situacija ponovi, jer je tada jako teško razmišljati o košarci. Ali, kako je vama to uspevalo?
"Ja kao 19-godišnjak nisam imao taj utisak i kao klincu bilo mi je nešto lakše da gledam na tu situaciju. Nisam bio direktno pogođen ratom jer niko iz moje porodice nije učestvovao, iako je otac bio vojno lice. Sve što sam želeo je bilo da treniram i igram košarku, da mi na taj način bude lepo. Nisam bio svestan situacije gde je rat, ko ratuje sa kim, zbog čega... Površno sam gledao na celu tu situaciju, a pretpostavljam da su i moje kolege, pogotovo one mlađe, bile sličnog stava. Bilo je tu i starijih igrača koji su bolje shvatali situaciju, ali meni je sve to bilo sekundarno. Sve što mi je ostalo u sećanju je košarka, taj uspeh, lekcije koje sam naučio od Željka Obradovića, profesora Aleksandra Nikolića, Saleta Đorđevića, Saleta Danilovića... I sve to mi je kasnije koristilo u karijeri i životu".
|
Da se vratimo na sportsku stranu ove priče. Pre odlučujućeg momenta Sale Đorđević je pogodio i trojku u kontri za 68:68, Danilović dobio peti faul, Huventud promašio dva slobodna bacanja (Viljakampa i Morales po jedno), ali su Španci uhvatili tri vezana ofanzivna skoka i ludim košem Đofreze poveli.
"Ti se sećaš mnogo bolje od mene. Ja se tih detalja uopšte ne sećam. Zapravo, ja tu utakmicu koju sam igrao, evo punih 30 godina kasnije, nikada nisam odgledao. Nijednom. Detalji su mi ostali i to je to. Sve se završilo kako treba i nema potrebe da se vraćam unazad. Pobedili smo i uopšte me nije interesovalo šta se desilo. Važno je samo da smo pobedili".
Kakva je u tim momentima bila atmosfera na klupi, među igračima i celim timom? Da li je bilo nervoze, koja je generalno prirodna za tako mlad tim, jer na snimku baš i nije delovalo tako?
"Niko tu nije bio nervozan da je grizao nokte. Neka sportska nervoza jeste bila prisutna. Danas imate igrače koji se za utakmice pripremaju na drugačiji način, zbog svih okolnosti, a mi smo to radili na naš način. Imali smo veliko samopouzdanje, u oba Saleta (Đorđevića i Danilovića, prim. aut.) i ako smo birali ko će da šutne taj poslednji šut za pobedu, to je bio neko od njih dvojice. Bio sam veoma miran kada sam video Saleta da ima loptu. To mu možda jeste bio prvi, ali ne i poslednji put da na taj način postigne takvu trojku. Uradio je to 1995. godine kada je Hrvatima dao 46 poena, kao i 1997. u Badaloni. Identičan takav koš. Pa čak i na njegovom oproštaju u ’Pioniru’. On je to trenirao svaki dan, ljudi to i ne znaju. Dakle, nije bilo nikakve nervoze i ludila, već samo eksplozija radosti. Znali smo u svakom trenutku šta da radimo. Sve to je bilo spontano na terenu. Sećam se da je svako od nas imao pravo da nekoga povede u Istanbul, devojku, ženu, člana porodice. Ja nisam bio ni sa kim u vezi, pa sam poveo majku koja je bila na tribinama. To su stvari koje se ne zaboravljaju".
I onda odlučujući momenat. Kada je Sale Đorđević ubacio tu trojku, da li ste i vi "zaćutali na trenutak", kao što je izgovorio legendarni komentator Dragan Nikitović, ili ste imali neku drugačiju reakciju?
"Nisam zaćutao, odmah je krenulo slavlje. Ali, iskreno, šta god da ti sada kažem, slagaću sto odsto. To je bilo pre 30 godina! Baš mi je teško da se setim tog trenutka. Samo znam da sam od radosti skakao, vrištao, išao od jednog do drugog saigrača. Moraću, izgleda, ipak da pogledam taj snimak da bih se podsetio..."
Ta trojka je dovoljno uticala na Vas da je izimitirate i identično ponovite 20-ak dana kasnije u "večitom" derbiju protiv Crvene zvezde, za opšti delirijum cele dvorane.
"Jeste, jer je to postao trend. Na treninzima smo to vežbali. Dok smo bili u Fuenlabradi po 15 dana, imali smo vremena da se družimo i zajedno provodimo vreme, a mi smo trenirali tako lude šuteve. Nije loše učiti od ljudi i ponavljati stvare koje su radili Željko Obradović, profesor Nikolić, Sale Đorđević, Danilović... To je kasnije, meni lično, poslužilo u karijeri. Saveti, provedeno vreme, trening sa njima... To je košarkaški koncept koji je idealan i teško će da se ponovi".
Priča je, nekako prirodno, skliznula u pravcu faktora Željka Obradovića.
"Te godine smo svi imali košarkaški koledž koji je meni doneo toliko toga kasnije u životu. Kada se Željko pojavio kao trener, nismo mogli da verujemo. Igrali smo dve godine zajedno u Partizanu i on mi je bio uzor, uvek je bio tu da savetuje, pa i kritikuje. Košarkaški smo odrasli od njega. Čak i prvi auto sam kupio od njega. Posle me je odveo u Real Madrid, pa i u reprezentaciji sam igrao za njega. Mnogo mi je značio".
Željko Obradović je, praktično, iz košarkaških patika ušao u trenerske cipele. Da li se odmah moglo videti da će biti ovako veliki trener, najveći u Evropi?
"Kod nas mlađih, pogotovo kod mene, bio je veliki autoritet. Znao je da prenese znanje još tada. Kako nam je pričao, on je zapisivao neke treninge i taktičke zamisli još dok je igrao u Borcu iz Čačka, kasnije i u Partizanu. Generalno, videlo se da će jednog dana biti dobar trener, ali ovako uspešan, mislim da niko nije ni zamišljao. Čak ni on".
Kako je izgledalo slavlje u Istanbulu i potom povratak u Beograd?
"Sećam se slavlja, bilo je dosta skromno. Bili su tu ljudi iz kluba, ekipa, nije tu bilo dosta ljudi. Proslavili smo to u hotelu, pa u diskoteci i na timskoj večeri. Sa ljudima koje smo poveli iz Beograda, našim najbližima koji su nas pratili. Kada smo se vratili u Beograd, otišli smo u jedan restoran, ali tog dočeka na aerodromu se slabije sećam. Skoro sam video neke slike, pa sam se malo prisetio. Nije to bilo ništa veliko, kao što je recimo od 1995. godine bilo ispred Skupštine, pa kasnije postalo trend. Po današnjim standardima, prošlo je dosta nezapaženo, ali verujem da su navijači Partizana u svojim kućama i na ulicama umeli da proslave. Bilo je i teško vreme, ali siguran sam da smo svim navijačima Partizana dali razlog za radost".
Mnoge današnje generacije čule su i znaju da je "nekada davno" postojao čuveni Aleksandar Nikolić, ali čini se da se o takvoj veličini ne zna dovoljno i zato je najbolje da od direktnih igrača koji su sarađivali sa njima dobijemo odgovor – šta je bio "tajni začin" koji je profesor Nikolić dodavao vašoj i mnogim drugim ekipama?
"Te prve godine ja sam samo čuo za profesora Nikolića, ali nisam znao ništa o njemu, koliko je on veliki u košarci. Tek kada sam kasnije otišao u Italiju i tamo igrao u Varezeu gde je on bio trener, video sam stvarno njegovu veličinu i koliko ga ljudi cene. Mnogo je zaista uradio za evropsku i svetsku košarku, kao i našu, naravno. Uvek je postojalo strahopoštovanje prema njemu. Željku je bio potreban iskusniji čovek koji bi sa strane dao savet, iako je Željko sam vodio utakmice, tu ne bi trebalo da mu se oduzme kredit. Profesor je velikog uticaja imao na treninzima i metodikom rada. Niko do tada nije trenirao na taj način. Barem ja nisam, a znam ni drugi saigrači, jer smo baš radili na taktici. To se na kraju ispostavilo veoma važnim za tu celu sezonu. Nastavio sam sa njim da radim do 1995. i mog odlaska u Real Madrid. Mnogo sam naučio o tome kako se gleda košarka, koje su stvari bitne, a koje manje važne. Sve to polazi od te godine u kojoj se profesor nama priključio".
Sledi novo okupljanje zlatne generacije 16. aprila. Ko prednjači u podsećanjima na istorijski uspeh, anegdotama i tom osvežavanju sećanja?
"Niko se ne ističe, svi smo nekako u tome kao jedan. Mnogo smo proveli vremena i posle toga zajedno. I po reprezentacijama, nekih pet ili šest godina uzastopno, sa Đorđevićem, Danilovićem, Rebračom. Svakodnevnica se promenila kada smo prestali da igramo, neko ne živi u Srbiji, pa se slabije viđamo, ali uvek je lepo kada se nađemo na događajima poput ovog koji nam predstoji kada ćemo obeležiti ovih 30 godina. Nažalost, moram da istaknem da Dragiša Šarić nije više sa nama, profesor Nikolić takođe, kao ni Milenko Savović, ali mi ćemo ih svi imati u mislima jer smo od početka do kraja svi bili jedna velika ekipa", zaključio je Nikola Lončar priču za B92.net.
Autor – Stefan Smuđa
Možda vas zanima
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
