Saopštenje Fonda za humanitarno pravo

VLASTI MALO ČINE NA PROMENI ODNOSA PREMA ZLOČINIMA

Beograd, 9. decembar 2002. - Fond za humanitarno pravo, povodom Svetskog dana ljudskih prava, ukazao je da aktuelne vlasti u Srbiji i Crnoj Gori pokazuju volju da primene i osiguraju poštovanje osnovnih ljudskih prava u skladu sa međunarodnim standardima. Pristupanje Okvirnoj konvenciji za zaštitu prava manjina i zalaganje za članstvo u Savetu Evrope ukazuju na postojanje političke volje za pridruživanjem demokratskom svetu Evrope. Međutim, aktuelne vlasti još uvek nisu postavile pitanje odgovornosti za kršenje ljudskih prava u prošlosti, čime su ozbiljno ograničile proces uspostavljanja vladavine prava i novog sistema vrednosti. U Srbiji nema političke volje za kažnjavanjem naredbodavaca i neposrednih uzvršioca teških povreda ljudskih prava u oružanim sukobima u bivšoj Jugoslaviji.

FHP ceni napore nove vlasti u domenu ljudskih i manjinskih prava, kao što su usvajanje Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina i oslobađanje albanskih zatvorenika iz zatvora u Srbiji. Vlasti međutim i dalje malo čine na promeni društvene svesti prema zločinima, tako da se putem medija o saradnji sa Haškim tribunalom najčešće govori s aspekta pokoravanja međunarodnim pritiscima, dok je tema masovnih grobnica u Srbiji zatvorena nakon izručenja Slobodana Miloševića.

Uprkos tvrdnjama predstavnika vlasti da SRJ sarađuje sa Haškim tribunalom, ta saradnja je nedovoljna. Na slobodi su lica koja su optužena pred Tribunalom, a za koje se zna ili osnovano veruje da se nalaze na teritoriji SRJ. Vlasti SRJ, međutim, ne čine skoro ništa da međunarodnom sudu u Hagu predaju osobe kao što su Veselin Šljivančanin i Ratko Mladić. Takođe, nerešeno je pitanje spornog člana 39. jugoslovenskog zakona o saradnji sa haškim tribunalom, kojim je predviđeno da će u nadležnost suda u Hagu biti prebačena samo ona lica koja su optužena do stupanja tog zakona na snagu. Član 39 pomenutog zakona je u suprotnosti ne samo sa statutom tribunala već i sa međunarodnim obavezama SRJ.

U SRJ nije sprovedena reforma pravosuđa, a sama sudska vlast često je izložena pritiscima političara i raznih interesnih grupa. Slabo sudstvo u stalnom strahu od izvršne vlasti ne može se suočiti sa balastom suđenja za ratne zlocine, borbe sa korupcijom ili organizovanim kriminalom.

Nekoliko suđenja u Srbiji za ratne zločine na Kosovu ukazala su na ozbiljne probleme sa kojima će se sretati domaće pravosuđe prilikom suđenja za ovu vrstu krivičnih dela. Bilo je evidentno da su svedoci na pretresima menjali svoje iskaze, da u sudnici nije bilo predstavnika oštećenih, kao i da će se domaći pravosudni organi imati teškoće prilikom prikupljanja materijalnih dokaza. Takođe, u nekim slučajevima, odnos tužilaca i sudija prema žrtvama ratnih zločina bio je otvoreno u korist počinilaca. Pred vojnim sudom u Nišu u postupku protiv Mančića, Radojevića, Tešića i Seregija, dvojice oficira i dvojice bivših vojnika, tužilac je prekvalifikovao optužnicu, a sudsko veće prihvatilo, na taj način da su dva ubijena civila, žrtve, okvalifikovani kao špijuni ili saboteri. Zbog ozbiljnih manjkavosti u postupku protiv Cvjetana i Demirovića, Vrhovni sud Srbije premestio je suđenje iz Prokuplja u Beograd.

Presudom Višeg suda u Bijelom Polju Nebojša Ranisavljević iz Despotovca osuđen je na 15 godina zatvora zbog učešća u otmici 15 putnika iz voza u stanici Štrpci 1993. Uprkos dokazima koji su izneti tokom glavnog pretresa da su o planiranoj otmici bili obavešteni i najviši državni organi, još uvek nisu pokrenuti postupci protiv predstavnika vojnih i civilnih vlasti koji su bila unapred obaveštena o otmici, ali nisu učinila ništa da bi je sprečili.

Mediji i pojednici koji postavljaju pitanje odgovornosti vojnih, policijskih i paravojnih jedinica za ratne zločine i druga najteža krivična dela, izloženi su pretnjama i pritiscima. Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije u saopštenju od 18. juna upozorilo je da se “u pojedinim dnevnim listovima, informativnim i drugim TV emisijama već duže vremena smišljeno, zlonamerno, tendenciozno i neobjektivno piše i govori o pripadnicima Jedinice za specijalne operacije.”

Na saveznom nivou usvojen je Zakon o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, ali s obzirom da je većina društvenih oblasti od značaja za manjine (obrazovanje, upotreba jezika, kultura) u nadležnosti republika, odredbe tog Zakona su ograničenog dometa. I dalje ima slučajeva diskriminacije i nasilja nad pripadnicima nacionalnih manjina, pri čemu su na udaru najviše Romi. Njihov težak položaj nije bitnije promenjen, iako im je odredbama novog Zakona priznat status nacinalne manjine.

Predrasude prema Romima često prerastaju u nasilje, a samo u novembru u Beogradu i Novom Sadu, FHP je zabeležio dva ozbiljna rasistička incidenta. Nebriga državnih organa prema Romima posebno se ogleda u prinudnim iseljenjima iz bespravnih naselja po nepovoljnim vremenskim uslovima, bez spremnosti da se iseljenima obezbedi alternativni smeštaj. Diskriminacija u obrazovanju sastoji se u masovnom upućivanju Roma u specijalne škole, a u ekstremnim slučajevima kao u Subotici, osnivaju se posebna odeljenja za romsku decu pri redovnim školama. Praksa u Srbiji i Crnoj Gori pokazuje da je neophodno doneti sveobuhvatan zakon protiv diskriminacije kojim bi se jasno definisali oblici diskriminacije i omogućila efikasna sudska zaštita žrtvama diskriminacije. U javnim tužilastvima u Srbiji nalaze se brojne krivične prijave u kojima su dokumentovani teški slučajevi nasilja, torture i diskriminacije prema Romima, a da se tužilastva o njima uopšte ne izjašnjavaju.

U policiji i vojsci nisu sprovedene adekvatne strukturne i personalne promene niti je nad tim institucijama uspostavljen sistem efikasne civilne i demokratske kontrole. U samoj policiji, takođe, ne postoji efikasna unutrašnja kontola, več je na delu “kolegijalnost” i zaštita policajaca prekršilaca zakona Registrovani su brojni slučajevi policijske torture, čak i nad decom i maloletnicima, a da počinioci uopšte nisu kažnjeni. I pored toga što novi Zakonik o krivičnom postupku predviđa pravo na advokata i u pretkrivičnom postupku, policijci ne samo da u nekim slučajevima nisu dozvolila kontakt privedenog sa advokatom, već su samovoljno lišavali građane slobode i van policijske stanice. Još nije donet novi zakon o unutrašnjim poslovima koji bi na celovit način regulisao i sva policijska ovlašćenja iz oblasti preventive. SRJ nije izmenila svoje krivično zakonodavstvo u skladu sa preporukama Komiteta Ujedinjenih nacija protiv torture, tako da mučenje još nije definisano kao posebno krivično delo. Za krivična dela iznuđivanje iskaza i zlostava u službi policajci dobijaju uglavnom minimalne kazne, a registrovan je slučaj da su policjci koji su naneli teške telesne povrede slikaru Draganu Šijačkom dobili uslovne kazne zatvora.

U Srbiji i Crnoj Gori ne postoje jake demokratske institucije koje bi služile građanima, već one najčešće služe kao sredstva u obračunu suprotstavljenih političkih grupa. Zbog nerešavanja odnosa u federaciji i nesaradnje s Haškim tibunalom odložen je prijem Jugoslavije u Savet Evrope, a dalje odlaganje primene domaćih i međunarodnih normi u poštovanja humanitarnog i ljudskih prava može ozbiljno da uspori reforme i dovede u pitanje samu političku volju za uspostavljanje vladavine prava u zemlji.

SADRŽAJ: