Foto: Profimedia
Foto: Profimedia

Bila sam na "La Tomatini" ili – kako umalo izgubih prijatelja zbog paradajzijade FOTO/VIDEO

Podeli

Festival "La Tomatina" održava se svake godine u Španiji, u gradu Bunjol – nekih 38 kilometara zapadno od Valensije. Postoje brojne legende i priče o njegovim počecima, ali egzaktan povod koji je prouzrokovao borbu paradajzima i slivanje crvenog sosa ulicama ovog mesta nije poznat.

Lokalno stanovništvo odavno je naviklo da poslednje srede avgusta dočekuje ljude iz celog sveta, željne poprilično jedinstvenog iskustva. Ove godine i Srbija je imala svoje predstavnike u "velikom ratu".

Nas troje – Kristina, Nikola i ja – osam godina smo kovali planove. Velika želja se tek ove godine ostvarila–- nekima od nas, barem. Uostalom, pročitaćete.

Kao i svaki drugi naš plan, ni ovaj nije mogao da bude realizovan bez određenih komplikacija. U ovom slučaju, "određene komplikacije" znače da je umalo propao, iako smo put Španije krenuli danima ranije i smestili se dovoljno blizu Bunjola da se miris paradajza gotovo mogao osetiti u vazduhu.

Bitka sa vremenom nas je, uprkos tome, pratila tokom celog puta. Nikola je, pored toga, vodio i sopstvenu bitku sa zdravljem. Ali želja koja tinja već osam godina bila je važnija od zdravlja.

Dok više nije bila...

Jutro uoči "velikog rata"

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Opet kasnim i opet, po ko zna koji put, proklinjem sebe i svoje postojanje. Iz Valensije je trebalo da krenemo u devet izjutra kako bismo na vreme stigli u Bunjol i obavili tehnikalije uoči borbe – čekirali ulaznice, presvukli se u "ratnu uniformu" i pripremili se fizički (a i psihički) za ono što će uslediti.

Međutim, vreme i ja već 10 godina nismo na istim talasnim dužinama. Nikad se nećemo razumeti, a ja ću uvek ispaštati... Tako je bilo i ovog puta.

Iz Valensije smo vozom krenuli u 11.12. Put do Bunjola traje samo sat vremena, a pošto "La Tomatina" zvanično počinje u podne, iz gorenavedenih informacija matematičkim postupkom može se zaključiti da kasnimo. Kasnimo na događaj koji planiramo već osam godina i zbog kog smo danima već tu, "u komšiluku..."

Panika u vozu

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Sedim i ćutim – neobična pojava za mene. Neobičnija za Kristinu i Nikolu. Mislim da je ovo prvi put da njih dvoje prisustvuju mojoj tišini. Nisam imala snage da govorim, a nervoza u želucu je samo rasla. Gledanje fotografija na Instagramu festivala i brojanje sekundi do naše stanice nije pomoglo.

Izgubila sam kontrolu i kroz tihi plač se pomirila sa činjenicom – neću dodirnuti nijedan paradajz. Trajalo je to tako svega nekoliko minuta. Kristina i Nikola su me tešili činjenicom da je naše putovanje u Valensiju mnogo više od "paradajzijade". Iako me osećanje razočaranosti u sopstveno postojanje nije napuštalo, morala sam da spakujem svoje emocije i priberem se jer ne plače se nad prosutim mlekom, to jest paradajzom.

Bunjol, železnička – 12.12

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Naša "paradajzijada" je odavno počela, a od železničke do mesta događaja trebalo nam je još 30 minuta (plus 10–15 za proveru dokumentacije). Pogledali smo na sat, ubrzali korak, i zahvaljujući lokalnom stanovništvu uspeli da dođemo do štanda gde treba pokazati ulaznicu za festival i identifikacioni dokument.

Već smo se psihički pripremili da će nam i ovo oduzeti još vremena od učešća u velikom crvenom ratu.

Bar smo tako mislili...

Radnice za štandom bile su iskreno iznenađene našim kašnjenjem. (Ne poznaju nas, očigledno). Nisu ni pogledale sva dokumenta, samo su nas poterale u "rat".

"Deco, šta radite to? Borba je počela, a vi kasnite. Ne trebaju nam te vaše ulaznice i pasoši. Da li ste vi normalni? Evo vam majice, dajte nam stvari i trčite što brže možete."

Tri, dva, jedan... SPRINT!

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Za manje od pet minuta bili smo presvučeni u festivalsku "ratnu uniformu". Šanse da ćemo se malo više gađati paradajzima zavisile su od konačnog ispita kondicije i izdržljivosti. Vreme je za sprint.

Krenuli smo da trčimo. Kunem se da nikada u životu nisam trčala toliko jako kao 30. avgusta 2023. godine u 12.20. Sećam se samo da su me noge nosile i da su nas celom dužinom puta lokalci prskali vodom.

Ne krivim ih, zaslužili smo. Mala je to cena za kašnjenje...

Stigli smo. Tako smo i mislili

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Pred očima samo more paradajza i fasade uništene crvenom bojom. Sve leti. Leti na sve strane – i paradajzi, i turisti, i garderoba, i patike, i kroksice, i kofe s vodom... sve što je vredelo da se baci u masu ljudi – bacilo se. Žal sa stvarima utonula je u reku paradajz sosa koja se slivala niz ulice. Doduše, više su se ljudi bacali po ulicama nego paradajzi, a to je bio prizor za pamćenje. Baš kao što je za pamćenje i "miris" u kosi koji ne možete da sperete naredna četiri dana.

Ostaci paradajza mešaju se sa suzama radosnicama. Osmogodišni plan konačno je realizovan. Vreme je za zajedničku fotografiju – trajni dokaz ostvarenja naših snova.

Međutim... GDE JE NIKOLA?

Nikola, javi se!

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Kreće uzbuna, nema trećeg člana. Kristina i ja se bacamo u reku paradajza, ne bismo li ga pronašli.

"Nikola, javi se! Gde si?", vičemo. Od njega ni traga ni glasa. Kristina zove na telefon, ali bezuspešno. Nikola se ne javlja, a mi nismo svesni činjenice u kom trenutku smo izgubile kontakt sa njim.

Kreće uzbuna. Bitka je sada pronaći Nikolu.

Izvini, zaslužuješ više

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Nakon 20 minuta pakla, limba u kom nismo sigurni da li je živ ili ga je horda turista pregazila, dobijamo poruku od Nikole.

"Dobro sam, preživeo sam. Evo vam lokacija, biću tu. Objasniću kad dođete."

Zatičemo ga u prirodnom, ljudskom stanju. Sedi na kamenoj ogradi, bez ikakvog traga bitke. Nigde ostaci paradajza po kosi, bez mrlje na majici i bez crvenih patika...

Šta se dogodilo?

Foto: J.Vujačić/B92.net
Foto: J.Vujačić/B92.net

Kako nam je objasnio, začepljeni sinusi sprečili su dovoljan protok vazduha u plućima. Nedaleko od centra borbe zbog onolike jurnjave ostao je bez vazduha. Pokušao je da nas dozove, ali Kristina i ja smo već odmakle. Nije bilo bezazleno ali, na svu sreću, lokalne žene su mu pomogle. Učestvovao je čak i u borbi, makar nekoliko minuta. Dok smo mi shvatile da njega nema, stigao je i da promeni garderobu i upristoji se.

Osam godina čekala sam na "La Tomatinu". Sada ju je zamenila misao koja će me zauvek pratiti – "Izvini, Nikola, što nisam bila tu. Zaslužio si više".

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 501 idi na stranu