Foto: Dragoslav Dedović, DW
Foto: Dragoslav Dedović, DW

Drugojanuarski uzdah

Podeli

Drugog januara očekuje nas naš život nenašminkan opijatima i histerijom. Slutimo da se zamenom zidnog kalendara ni u nama ni oko nas ništa bitno neće promeniti. Raste vodostaj nemogućeg, opada nivo slatkih iluzija.

Možda je najstrašnija sudbina umetnika čije su slike izložene u Luvru – levo i desno od Mona Lize. Oni su poput izvrsnih lokalnih muzičara kada u njihov grad dođe neko poput Mika Džegera, piše Dragoslav Dedović.

Što sjajnija zvezda pored koje se nalaze, to dublja i nepravednija sena u koju su gurnuti. Takav je odnos drugog dana godine sa svojim svega 24 sata starijim bratom.

Siroti drugi januar

Dok se rođenje Prvog dana dočekuje sa šampanjcem, globalnom euforijom i potpuno bezrazložnom radošću, Drugi dan januara je ostavljen lenčarenju na kauču, merenju posledica prekomernog unošenja otrova u organizam, svođenju računa, porodičnim čarkama. Poneko se zamisli nad sopstvenim životom, poneko već kuje planove za tek načetu godinu.

Ima i onih koji poslednjeg dana decembra pobegnu od slavljeničkog ludila u svoje domove, da bi prvog januarskog dana otišli na ponovljeni doček, koji su vešte gazde kafana, da bi namamile goste, proglasile boljim dočekom od dočeka. Tako se prvojanuarski mamurluk protegne i na sledeći dan.

Ali onda se nema kud. Odagnamo novogodišnje šljokice kao mušice i počinjemo da se pripremamo za novu godinu u starim dronjcima.

Takvih drugih januara u mom životu bilo je tačno pedeset i sedam. Pokušavam da se setim gde sam bivao. I kakve sam misli mislio. Da li sam mogao da zamislim današnjeg sebe – sredovečnog čoveka zagledanog kroz prozor u orah i dve breze, u parking iza njih i četvorospratnicu iz Titove ere na kojoj već žare prvi prozori, mada je tek popodne.

Golubinci, sremska nigdina

Foto: Deposithphotos / inarik
Foto: Deposithphotos / inarik

Pretpostavljam da sam svoj prvi drugi januar – godine 1964. – dočekao kao beba u Golubincima, sremskom selu u kojem je majka bila učiteljica, a otac finansijski poslovođa lokalne zadruge. Moglo bi se reći – u Sremu, na kraju sveta. Zamišljam promrzle oranice, beskrajne bele brazde sve do Dunava, nebo i maglu nataknute na gole jablanove u nizu.

Golubinci su nekada bili deo austrougarske Vojne krajine. Za potrebe oficira u Golubincima je u 18. veku podignuta zgrada koju su pomalo pretenciozno nazvali Šlos – na nemačkom "zamak".

Tu je neko vreme živela prva ljubav Ludviga van Betovena. Zvala se Johana fon Honrat, bila je njegova vršnjakinja, rođena u Kelnu, nadarena pevačica, šarmantni, plavi zvrk iz visokog društva u koje je Betoven imao pristup samo preko svojih mecena. Mada je simpatija bila obostrana, Johana, ili Žanet – jer su u Kelnu rado pisali imena na francuski način da zvuči elegantnije – udala se za bečkog oficira Karla fon Greta, koji je odmah po venčanju 1795. dobio prekomandu u Vojnu krajinu – u Golubince.

Ludvig i Johana održavali su neko vreme svoju platonsku vezu pišući nežna pisma. U jednom od njih adresiranom na Betovena nalazi se skica Šlosa i tačan opis puta. Iz toga poneki istoričar zaključuje da se Betoven makar jednom namerio u Golubince.

Ništa od toga ne mogu da znam tog drugog januara 1964. u Golubincima jer nisam ni devet meseci na ovom svetu. Johana je možda baš drugog januara 1797. gledala u beskrajnu sremsku belinu – tada su zime zaista donosile debeli sneg – kao što sam i ja tog četvrtka s početka šezdeset i četvrte gledao kroz prozor sa majčinih ruku. Ista je to melanholija. Moja, Johanina, Ludvigova, majčina, bilo čija.

Duboka Bosna

Drugi januar 1968. je utorak. Drveni basamaci ka učiteljskom stanu iznad dve učionice su poledili. Iz nozdrva mi kulja para i skoro da se smrzava iznad snega u dvorištu. Reka – bolje reći potok – Dubnica nestaje ispod debelog leda. Konji drumom provuku saonice natovarene drvima. Onda se dugo ništa ne čuje.

Uđem unutra, stresajući krupne pahulje sa džempera od grube vune. Jelka je okićena, na drvenom stolu su đakonije čije je spremanje majka uvežbala u Sremu – slatka salama sa smokvom, orasima i marcipanom, kiflice, rum kugle. U ovo bosansko, podmajevičko selo dospeo je na neki čudesan način i japanski servis za čaj, porodično nasleđe sa majčine strane. Miruje u iskrivljenom kredencu. Figure i ukrasi na šoljicama od skoro providnog porcelana hrane moju maštu.

Veliki radio sa crnim staklom na kojem su ispisani gradovi sveta, iz njega dopire melodijski zvižduk, a potom:

K'o nekad u osam i sad prođem ulicom tvojom i stanem sam pod prozor tvoj.
K'o nekad u osam i sad zviždim ulicom tvojom, kad stanem sam pod prozor tvoj.

Stan ugrejan pucketavim cepanicama iz šporeta miriše na vojvođanske kolače, iz radija Đorđe Marjanović pevuši kultni beogradski šlager, u mojim rukama je praznično izdanje Politikinog zabavnika. Napolju je ciča zima – ni seoski psi ne pomaljaju njuške iz kućica skoro do krova zatrpanih snegom.

Sada, preko pola veka kasnije, na kraju južne pruge, zagledan sam kroz prozor u orah i dve breze, u parking iza njih i četvorospratnicu iz Titove ere, na kojoj već žare prvi prozori, mada je tek popodne. Trudim se da ne izgubim vezu sa onom bebom iz Golubinaca, sa onim dečakom iz Dubnice, sa samim sobom.

Otud ovaj mukotrpan zadatak čupanja najranijih drugojanuarskih slika iz tamnog bunara sećanja i zaborava. Želim da proverim jesu li još tu gde treba da budu, u temelju onoga što sam postao živeći krivudav život, menjajući adrese, gradove, državljanstva.

Palanačko klizalište

Mogao bih da izdvojim još poneki drugojanuarski dan iz tog niza. Sedamdesete. U bosanskoj kasabici jedina asfaltirana ulica se protezala od poslastičarnice Slatko ćoše do benzinske pumpe INA. Tog dana je bila potpuno zatrpana snegom. Poneki automobili i plavi gradski autobusi utabali su sneg. Tek postavljena ulična rasveta je snopovima otkrivala da sa mrkog neba lelujavim putanjama padaju sitne pahulje.

Celi dan crtanih filmova i dečijih knjiga. Naslonio sam nos na staklo, kako bih, izranjajući iz Diznijevog sveta, zavirio u stvarnost. Prozor na koji sam se nalaktio gledao je sa drugog sprata na glavnu ulicu kao na pozornicu.

Na njoj su se okupili mladići i devojke iz susednih zgrada. Sinovi i ćerke učitelja, milicionera, geometara, lekara, uglavnom došljaka. Predvečerje je poledilo deo korza.

Oni su ruku po ruku počeli da kližu, par po par. Bilo je i pirueta u pokušaju i padanja i smeha. Jedan mladić je imitirao glas Milke Babović, komentatorke umetničkog klizanja koja je na jedinstven način znala opisati haljinice klizačica.

Bio je to trenutak iz kojeg je nastajala velika, lepa iluzija o bezbrižnoj budućnosti. Niko od klizačica i klizača na drugojanuarskoj bini nije više u tom mestu. Neki nisu više ni među živima. A oni koji su daleko od svog klizališta, kao i ja, žive živote koje tog predvečerja nisu mogli ni da naslute kroz salve smeha.

Ja sam samo dečak koji ih je radoznalo posmatrao sa prozora. Naknadno beležim u ime tih plesača na palanačkom ledu da su svi beskrajno verovali u čaroliju godina koje su pred nama i da je ta vera bila lepa.

Duboki uzdah

Foto: Depositphotos / serrnovik
Foto: Depositphotos / serrnovik

Nije seta najgore što nekoga može da snađe drugog januara. Na um mi pada Abu Abdalah Muhamad zvani Boabdil, poslednji emir Granade. On je drugog januara 1492. odlazeći zauvek iz svog grada, sa kamenitog brda još jednom pogledao Alhambru u dolini. Oteo mu se uzdah. To mesto su novi gospodari, podanici španske katoličke krune, nazvali "suspiro del moro" – Mavarski uzdah.

Teški drugojanuarski uzdah vladara bez zemlje vekovima je inspirisao umetnike – kompozitore, romanopisce, dramske pisce, crtače stripa i filmske režisere.

Boabdilova majka nije pokazala empatiju za sinovljeve duševne muke. Rekla mu je da ne treba da poput žene žali ono što nije uspeo da odbrani kao muško.

Razmišljam o tvrdim majkama i mekim vladarima koji ostaju bez kraljevine i odlaze u izgnanstvo. Isak Asimov, rusko-američki biohemičar i pisac naučno-fantastičnih knjiga, inače rođen drugog januara 1920, ratobornoj majci bi odbrusio: "Nasilje je poslednje utočište nesposobnih".

Šta bi onda ispalo, ne smem ni da pomislim. Sreća da je emirovu testosteronsku majku i pacifistu Isaka na ovom svetu razdvojilo pet vekova. Za onaj svet ne znam.

Drugi januar je, dakle, pravi datum za uzdah. Ne samo mavarski. Za duboki, ljudski uzdah. A kakva je godina za nama, kakvo novogodišnje slavlje, možda i za dva. Pa da idemo dalje.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 424 idi na stranu