Lisabon je jedna od najčarobnijih prestonica Evrope. Smešten povrh širokog ušća reke Težo (Tejo) u Atlantik, jedan je od onih specifičnih, pomalo boemskih gradova koji vam zbog svoje neizmerne jednostavnosti i opuštenosti uvek ostaju u srcu.
Lisabon - na portugalskom "Ližbóa", grad je koji smo otkrivali polako i pešice, u čemu su nam često pomagali "Ližboétaš" - kako sebe, na portugalskom nazivaju njegovi stanovnici.
Iako u Lisabonu nema pompeznosti i doteranosti Londona ili Pariza, na svakom ćošku, zgradi, pločniku ili gradskom trgu vidljivi su znaci njegovog nekadašnjeg sjaja i moći, koji su jednog kobnog jutra sredinom XVIII veka iznenada nestali u velikom zemljotresu.
Nakon zemljotresa koji je uništio 80% grada, počela je obimna rekonstrukcija. Nastao je novi "Donji grad" - Baiša (Baixa) sa centralnom ulicom Rua Augusta koja završava kitnjastim, lučnim prolazom nadomak obala reke Težo, na trgu Komersio.
Na platou koji je danas prostran i prazan, nalik Domu sindikata u Beogradu 1960-tih i 1970-tih godina nalazilo se parkiralište automobila. Danas su na šinama u krug oko trga, na okretnici parkirani stari crveni tramvaji Linja da Kolinas (Linha da Colinas), koji turiste voze u panoramski obilazak Lisabona.
Trgom prolaze i novi, i stari žuti tramvaji koji su deo gradskog saobraćaja, među kojim i tramvaj (eléctrico) broj 28, uvežen krajem XIX veka iz San Franciska. Nalik "krugu dvojke” u Beogradu, ruta dvadesetosmice saobraća u krug najpoznatijih delova lisabonskog istorijskog centra.
Unutrašnjost tramvaja i danas izgleda isto kao pre jednog veka, sa drvenim klupama umesto sedišta, i kabinom vozača kao izašlom iz muzeja - sa kružnim, metalnim volanom nalik brodskom kormilu.
Uzbrdo i nizbrdo strmih i uzanih ulica starog Lisabona, ne saobraćaju samo vremešni tramvaji.
S obzirom da je centralni deo grada smešten na nekoliko brda, tramvajima u prevozu putnika pomažu lisabonski "elevadori" - četiri stare gradske uspinjače na šinama s početka XX veka, koje i dalje savršeno funkcionišu i imaju isti izgled kao pre više od jednog veka.
Skrivena u majušnoj, neverovatno strmoj ulici nadomak trga Restauradores, najstarija lisabonska uspinjača Elevador da Lavra puštena je u promet davne 1884. godine. Osim prve uspinjače u Valparaisu, u Čileu iz 1883, Elevador da Lavra najstarija je gradska uspinjača na svetu.
Iako većina radi na struju, određen broj portugalskih uspinjača još uvek se pokreće na vodeni pogon - po sistemu kontratega, tako što kabine koje se uvek nalaze na suprotnim delovima nizbrdice - jedna u podnožju i druga na vrhu, u isto vreme kreću u suprotnom smeru i na sredini trase se mimoilaze.
S druge strane trga Restauradores, nalazi se polazna tačka najpoznatije gradske uspinjače Elevador da Gloria. Iako ulica kojom vozi nije piktoreskna kao ona kojom saobraća Lavra, njena trasa je najduža, a strmina konstantna.
Na vrhu, uspinjača Glorija završava u kvartu Bairo Alto, kraj jednog od najlepših vidikovaca centralnog Lisabona Miradouro de São Pedro de Alcántara, u istoimenom parku.
Silazak iz Baira Alta - gornjeg dela grada, ka centralnoj Baiši, moguć je najkitnjastijim liftom-uspinjačom Santa Žusta (Santa Justa), čiji se gornji ulaz nalazi kraj Manastira-crkve Igreža do Karmo (Igreja do Carmo), jedinog zdanja koje je nakon zemljotresa iz XVIII veka ostavljeno zubu vremena - kao sećanje (danas je dom Arheološkog muzeja).
Drvena kabina unutar 32 metra visokog tornja filigranske dekoracije, u mreži konstrukcije od kovanog gvožđa, sagrađena je 1902. godine. Arhitekta uspinjače bio je učenik čuvenog Gustava Ajfela - tvorca istoimenog tornja u Parizu, takođe od kovanog gvožđa.
Na kraju obilaska i vožnji uzbrdo i nizbrdo u tri lisabonska elevadora, došli smo do poslednjeg - najpiktoresknijeg od svih. Uspinjača Bika (Elevador da Bica), nalazi se u zapadnom delu gornjeg grada, i sa vrha njene gornje stanice pružaju se verovatno najromantičniji pogledi na ulicu kojom saobraća i reku Težo, u daljini.
Mirnom i tihom stambenom ulicom sa šinama na velikoj nizbrdici, s vremena na vreme prođe po koji prolaznik s bakalukom, a scenografiju upotpunjuju šareni veš koji se na kanapima suši na gornjim spratovima kuća, i žice električne uspinjače na kojima sede golubovi.
Kao pozadina plavetnilu reke Težo, sa vrha gornje stanice i u skraćenoj perspektivi, žičana konstrukcija uspinjače i kanapi za veš prepliću se nalik mreži u oku posmatrača, sve dok se ispred njih iznenada, uz specifičan zvuk ne ispreči žuta kabina uspinjače sa oznakom Carris, u pokretu.
Ostale priče o Lisabonu, pročitajte na internet stranicama "Umetnost putovanja".
Piše: Ivana Dukčević
Izvor: Instagram, Internet i Facebook stranica"Umetnost putovanja"
Tekst i fotografije deo su internet stranica "Umetnost putovanja", zaštićeni su Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
