Foto: EPA/Antonio Bat
Foto: EPA/Antonio Bat

Rovinj: Ponavljanje i sećanje

Podeli

Sećanje na divno vreme provedeno u primorskom gradu u Istri.

Pod neonom lebdi brendirana srpska mešavina – izmaglica, ubitačne čestice iz sirotinjskih ložišta i ko zna šta još.

Smrkava se rano, kafane se zatvaraju kad se smrkne. Setim se Rovinja. On mi zažari kao daleka zvezda.

Te 1984. nisam bio iskusan putnik. Mediteranski predeli za mene su se svodili na leta u Boki, po jednu posetu Dubrovnikui Splitu, i na – Makarsku. Neočekivano smo tog jula odlučili da odemo do Rovinja, jer smo letovali u blizini. Ne sećam se ni autobusa, ni spuštanja u grad.

Ali se nekih prizora jako dobro sećam: Zvonik crkve, oko njega krovovi u kaskadama koji se spuštaju ka moru. Jarko svetlo smeta foto-aparatu moje devojke – ruska Smena je prvi aparat kojim sam ozbiljno fotografisao. Devojčin žut kombinezon koji je sašila od obojenog čaršava po modelu iz Burde. Rovinj koji je mnogo star, stariji od svega što sam poznavao u Bosni.

I nas dvoje koji smo skoro deca – bili smo tek dve decenije na ovom svetu. Ljudi su bili mnogo sporiji nego ovi danas. Možda i opušteniji. Duboka analogna era.

Vaskrsavanje rovinjskih memorabilija

Fotografije iz tog leta bile su brižljivo udenute u jedan album koji je hvatao prašinu negde u majčinom stanu u bosankoj kasabi. Nisam ga često otvarao. Kada je čovek mlad, retko se osvrće.

Početak devedesetih je doneo kolektivnu psihozu zvanu rat. Fotografije rovinjsog leta su nastradale zajedno sa knjigama i pločama. Ponekada sam ih zamišljao, ali sećanje je nepouzdano. U decenijama koje slede, od svih rovinjskih boja ostao je samo žal za njima.

Za pedeseti rođendan bio sam u Beogradu. Na stolu me čekao poklon. Foto-album sa fotografijama iz Rovinja. Uz posvetu devojke s kojom sam tada tamo bio. Srce mi je lupalo kao ludo. Listao sam ga satima, fotografiju po fotografiju.

Rovinj više nije bio nejasna ideja o uspomeni, krpice sličica iz podsvesti. Jedan dan iz 1984. opet je vaskrsao iz ništavila i šepurio se tu, ispred mene, kao da nikada niko nije granatama razorio moje memorabilije, temelje moje lične mitologije. Tada sam obećao sebi da ćemo opet otići u Rovinj.

Foto: EPA/Antonio Bat
Foto: EPA/Antonio Bat

Ponovo Rovinj

I evo nas u autobusu koji prelazi Limski kanal. Druga decenija novog milenijuma je na izdisaju. Od leta 1984. prošlo je skoro 35 godina. Kakav će nas Rovinj dočekati? Da li će se prošlost i sadašnjost sukobiti u nama, ili će se današnji dan tek meko spustiti na onaj koji mu je tako davno prethodio, skladno dopisujući nove note po staroj kanconi?

Jutro je udžbenički sunčano. Na Trgu na Lokvi uz autobusku stanicu smestila se romanička sedmougaona crkvica Presvetog Trojstva iz 12. veka, koja se danas koristi kao galerijski prostor. Očigledna mi je njena živa arhitektonska veza sa istočnim Sredozemljem. Odatle se spuštamo prema obali kroz uličice od kojih bi skoro svaka mogla biti razglednica.

Izlazimo na Obalu Alda Rismonda – to ime će čovek uzalud tražiti po hrvatskoj Vikipediji – reč je o istarskom, italijanskom komunisti iz Rovinja. Odatle se breg rovinjskog poluostrva ukazuje preko katarki bezbrojnih brodica u luci.

Potom pođemo obalom nazvanom po narodnom heroju Đuzepeu Budicinu Pinu, italijanskom antifašisti koji je rođen u Rovnju, a streljan je 1944. u okolini grada u trideset i trećoj godini života.

I onda dolazimo na Trg Maršala Tita. Taj naziv trga deluje skoro nestvarno u današnjoj Hrvatskoj. Ali Istra je drukčija. Na trgu je Gradska ura, crveni toranj podignut u 12. veku. Sat koji vidimo je iz 14. veka, ispod njega je mletački lav koji nam govori da je Venecija ovde gospodarila sve do svoje propasti.

Fontana Dečaka sa ribom na trgu je iz 1959. Rovinj već ovde nudi sve svoje istorijske slojeve, od renesanse preko baroka do socijalizma.

Prolazimo pored konobe Veli Jože – na um mi, naravno, pada Vladimir Nazor i njegova pripovetka o istarskom divu iz 1908. koja je nastala na osnovu motovunskih narodnih priča, ali je književnik, zapisavši je, stvorio omiljenu istarsku figuru u kojoj su ljudi prepoznavali sebe. Odavde se penjemo prema Crkvi sv. Eufemije, čiji toranj izranja iz obrisa grada kao raketa.

Foto: EPA/Antonio Bat
Foto: EPA/Antonio Bat

Efimija sa dva groba

Efimija Halkidonska je rođena krajem trećeg veka i do šesnaeste godine je postala strasna hrišćanka. Starorimske vlasti su tada imale običaj da hrišćane bacaju lavovima. Prema legendi, i nju su ponudili ovim kraljevskim mačkama, ali one je nisu htele, već su smazale dželata koji je naknadno ušao u arenu da pogubi Efimiju.

Deset godina posle njene smrti, car Konstantin legalizuje hrišćanstvo i mlada mučenica postaje jedna od omiljenih svetica ranog hrišćanstva. Skoro detektivska povest premeštanja njenih posmrtnih ostataka u cik-cak liniji po Mediteranu dostojna je Umberta Eka.

Ali kakve veze sa Rovinjom ima žena rođena u Halkidonu, na maloazijskoj strani Bosfora, u blizini današnjeg Istanbula? Priča ide ovako: godine 800. svetičin sarkofag, koji je kod Kostantinopolja porinut u more, dospeo je na nekoj vrsti splava pred Rovinj. Građani su pokušali da izvuku sarkofag, ali nije išlo.

Svetica se ukazala jednom dečaku koji je upregao dve junice i izvukao sarkofag te ga dovukao na brdo. Na tom mestu je nastala Eufemijina crkva. To je rovinjska verzija. Postoje još najmanje dve ili tri verzije priče. Prema jednoj od njih, relikvije se čuvaju u Hramu Svetog Georgija, u kompleksu Carigradske patrijaršije.

Sedim pred crkvom u Rovinju, pomalo zadihan od uspona. Zvonik iznad mene, sa više od šezdeset metara visine, zabio se u plavetnilo, a gore, na njegovom vrhu, stoluje skoro pet metara velik kip svetice. Bio sam unutra, gde je dobar hlad i gde buja barok.

Sada sam naslonjen na zid crkve i razmišljam o čudesnom Mediteranu na kojem je moguće da relikvije jedne svetice istodobno počivaju na dve njegove biserne tačke, koje su međusobno udaljene 1.500 kilometara – ovde i u Carigradu.

Foto: EPA/Antonio Bat
Foto: EPA/Antonio Bat

Trg Mateoti

Silazimo uličicama koje me izgledom podsećaju na vedri urbani rukopis sa lica gradova iz italijanskog sredozemnog kruga. Viđao sam slične prizore u Rimu, u Palermu, u Ćefalu – kamen, nepoznati zimzeleni žbun, veš razapet iznad naših glava kao zastava koja slavi život, otvoreni drveni kapci na spratu iza kojih u polumraku počinje nečiji život, a prestaje moje pravo da zavirujem.

Izbijamo na ulicu Grisiju koja je od 1967. poznata kao veoma dugačka galerija na otvorenom. Ovuda navaljuju turisti. Zaobilazimo je, i okolnim uličicama dolazimo na trg Mateoti. Tu se spajaju tri ulice, ona koja dolazi odozdo, kroz kapiju Balbi, nazvanu po mletačkom gradonačelniku Danijelu Balbiju, a na ovom se mestu račva u dva sokaka koji vode uzbrdo.

Đakomo Mateoti bio je italijanski socijalista koji je 30. maja 1924. u italijanskom parlamentu otvoreno optužio vladajuće fašiste za krađu izbora. Jedanaest dana posle toga njihovi batinaši su ga oteli i ubili.

Zasešćemo u kafe Bruno na tom trgu i pustiti da nas savlada popodnevni umor vrlo sličan sreći. Ne moramo nigde, niko nas ne tera, niko od nas ništa ne traži. Samo ćemo ispijati svoj kapućino i ćaskati o Rovinju nekada i sada.

Znam da su se nekada ovuda vrzmali poznati Beograđani, od književnika Borislava Mihailovića Mihiza, preko slikara Miće Popovića, do najpoznatijeg srpskog emigranta u Hrvatskoj Mirka Kovača. Zamišljam zvuk prastarih bendova kao što su Siluete. Pozdravljam u sebi sve te sene koje današnjim mladim ljudima što sede oko nas ništa ne znače.

Sećanje usmereno napred

Da li je ovo taj Rovinj koji nas je omađijao 1984? Tih godina sam čitao danskog filozofa Serena Kjerkegora. „Ponavljanje i sećanje su isto kretanje, samo u suprotnom smeru.“ Ili: „Stvarno ponavljanje je sećanje usmereno napred.“

Sećam se da je Kjerkegor u knjizi „Ponavljanje“ opisao kako se vratio u Berlin gde je jednom živeo da bi ustanovio da je ponavljanje nemoguće. Kafa koja je bila istog ukusa na istom mestu – više mu nije prijala.

To ne bih mogao reći za kafu koju pijemo na trgu Mateoti. Naše sećanje je bilo usmereno napred. Naša kafa sada je bolja od one iz osamdesetih. Ovaj trg, i mi na njemu, izuvenih sandala, sa stopalima na toplom kamenu koji su dodirivale noge mnogih ljudi iz nepreglednog niza pokolenja, od rimskog Ruginiuma sve do sada. Okruženi smo ljudima i kućama sa škurama.

Taj trenutak ostaće jedinstven, mada smo već bili ovde. Ponavljanja nema. Otići ćemo iz grada sa dvostrukim rovinjskim sećanjem, i usmerićemo taj palimpsest u budućnost. Doći ćemo ovamo i treći put.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.

strana 1 od 424 idi na stranu