Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

U susret gejšama: Ko su zapravo misteriozne žene Japana?

Podeli

Velika, crna veštačka perika koja imitira prenaglašeni volumen kose vezane u punđu, bez mnogo detalja; crveni i crni krejon oko očiju i crveni karmin preko celih usana; drvene japanke na nogama (geta) i kimono s belom kragnom čije su šare i cvetni motivi veoma svedeni, a dezen uvek u skladu sa trenutnim godišnjim dobom, najbolji su pokazatelj da je pored vas upravo prošla prava gejša u svojoj "radnoj odeći".

I to u predvečerje, nekom od sporednih ulica Kjota ili Kanazave, jer gejša nikada neće proći tamo gde može da bude viđena. Iako se u Gionu, u Kjotu, ponekim srećnim i nepripremljenim turistima ukaže retka prilika da na trenutak sretnu pravu gejšu, u poslednje vreme - kako bi izbegle poglede velikog broja turista koji pokušavaju da ih "presretnu" i fotografišu, gejše mahom odlučuju da do ugovorene večernje adrese idu taksijem. Nerado se fotografišu, a njihove usluge i danas su veoma solidno plaćene.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Reč "gejša" nastala je od japanskih reči "gei" ("umetnost") i "sha" (sufiks za osobu ženskog pola), i znači - umetnica. Gejše su osobe koje nakon pet godina školovanja uspeju da ovladaju veštinama kao što su: sviranje na nekoliko nacionalnih instrumenata (na primer šamisen), plesanje nacionalnog plesa, pevanje narodnih pesama, ceremonija služenja čaja i poznavanje društvenih igara.

Poželjno je da su obrazovane, kako bi mogle da pričaju interesantne priče i vode razgovore sa grupom muške klijentele koja ih unajmljuje kao neku vrstu pratnje. Društvo grupe gejši najčešće se organizuje prilikom poslovnih banketa i grupnih proslava koje čine muškarci, kako bi im veče učinile prijatnijim.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Sredinom XIX veka, dolaskom Zapadnjaka u još uvek srednjovekovni Japan mnogi od njih nisu umeli da razlikuju prostitutke i zabavljačice (oiran) od gejši, te su svrstavši ih u istu grupu gejše pogrešno izjednačene sa prostitutkama. Istine radi, neke od njih su se novopridošlicama predstavljale kao gejše kako bi sebi dale na značaju, pa su negde na toj relaciji nastale i prve zabune.

Gejše mogu postati osobe koje nisu mlađe od 25, i to mogu ostati do svoje 75-te godine života. Najviše gejši danas radi u Kjotu gde ih nazivaju geiko, i u gradiću Kanazavi. Za poznavaoce, pravu gejšu je lako razlikovati od turistkinja, najčešće domaćih - Japanki, ali i Zapadnjakinja, koje u poslednjih nekoliko godina iznajmljuju odeću na dan, i šetaju duž glavnih gradskih atrakcija. Gradski studio zadužen za ovu vrstu zabave, zakonski se obavezao da će turistkinje oblačiti u odeću čiji se motivi razlikuju od autentičnih, kako ne bi nastala zabuna između njih i pravih gejši.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Za razliku od gejši, reč maiko (majko - devojka koja pleše) odnosi se na učenice, buduće gejše koje još uvek uče zanat. Ples majko učenica miyako-odori, pogledali smo u prepunom Teatru Gion Corner tokom jednočasovnog predstavljanja japanske kulture strancima.

Lice gejši (ali i majko) ponekad je obojeno u belo (shiro-nuri), osim tri pruge pozadi na vratu (komata) koje ostaju u boji kože što se u japanskoj tradiciji doživljava erotičnim detaljem ženskog tela. Majko nose šareniji kimono od gejši, sa većim obijem (leđna dekoracija kimona), više detalja na odeći i ukrasa na punđi (od njihove kose), a na nogama imaju okobo, tradicionalne drvene nanule sa visokim platformama. Takođe, razlika između majko i gejši je u tome što prve imaju punđu od svoje kose, a gejše isključivo nose perike sa veoma malo dekoracije.

Foto: Ivana Dukčević
Foto: Ivana Dukčević

Gejša nekada nije bilo isključivo zanimanje žena, već i muškaraca. Postojali su još u XIII veku, a njihov naziv na japanskom bio je taikomochi ili hōkan. Iako su bili lični družbenici šoguna, povezuju ih i sa zanimanjem komičara, imitatora, zabavljača nalik "dvorskoj ludi" na evropskim dvorovima, čak dobošarima. Sve do XVIII veka bilo ih je više od žena, ali je od XIX veka njhov broj počeo naglo da opada. Danas u Japanu postoji samo jedan.

Krajem XX veka, izvestan broj strankinja po prvi put je uspeo da stekne zvanje gejši u Japanu, a tri su i danas aktivne. Osim obaveznog dopuštenja roditelja da uče za gejše i odličnog poznavanja japanskog jezika, prilikom aplikacije za učenje od buduće gejše traži se i da nije viša od 160 centimetara i teža od 43 kilograma, što mnogim Zapadnjakinjama predstavlja prepreku.

Piše: Ivana Dukčević

Izvor: internet stranice/blog i knjiga "Umetnost putovanja"

Tekst i fotografije deo su knjige "Umetnost putovanja", zaštićeni Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Nije dozvoljeno kopiranje, niti objavljivanje.

strana 1 od 361 idi na stranu