Ekskluzivno za B92 iz Libana: Nađen pterosaurus, a moj "ulov" trajaće do kraja vremena VIDEO

Putopisac Viktor Lazić imao je priliku da se uveri da se Nojev potop zaista dogodio - prodelio je sa nama svoj doživljaj Libana, i sa sobom u Srbiju poneo komadić ove zemlje - i to njen materijalno najdragoceniji delić.

Sto miliona šibica je mnogo, dovoljno da se špalir od šibica napravi sve do Vladivostoka. A sto miliona godina? Kako deluju ljudski vek i trajanje vremena kada se pred nama nađe nešto toliko staro?

"Ili toliko mlado", kaže Libanac Pjer, uz šeretski osmeh. "Sve zavisi iz kog se ugla gleda".

Ulov zlata vredan

U libanskom gradu Biblos dani teku lagano. U restoranima konobari raznose pića turistima koji dolaze iz celog sveta da posete grad po kojem je Biblija dobila ime. Ribari farbaju svoje brodiće u tihoj luci, spremaju mreže i mamce.

Pjer Abi Sad i njegov šestogodišnji sin Ralf kreću u drugu vrstu "pecanja". Svakog jutra od šest ujutru pa sve do dva popodne, dok Pjer radi u porodičnom rudniku, a sinčić mu često pravi društvo. U rudniku "pecaju" - fosile, ostatke riba stare sto miliona godina! Večnost i život ovekovečeni su u Libanu na krajnje neobičan način.

"Moj deda je pre skoro sto godina radio za Francuze. Dolazili su da skijaju u ovim planinama. Kako tada još uvek nisu postojali ski-liftovi, moj deda im je bio svojevrstan ski-lift – plaćali su ga da im nosi skije i potrepštine uz planinu", priča nam Pjer, uvek dobrog duha i spreman na šalu. Liban je poznat kao jedna od svega nekoliko destinacija na planeti gde se tokom određenih meseci u istom danu može kupati na plaži i skijati na vrhu planine.

"Onda je deda jednog dana na ovom mestu pronašao riblji fosil. Fosili su izuzetno lepi i neobični i to mu je privuklo pažnju. Pokazao je svoj pronalazak nekom Francuzu, a on mu je ponudio više novca nego što je bilo nekoliko dedinih dnevnica, kako bi mu taj fosil prodao.“

"Mada mi nije jasno kako uopšte utvrđuju njihovu starost i da li pet miliona godina igra ikakvu ulogu u večnosti, klimam znalački glavom kao da mi te cifre nešto naročito znače"

Prvi rudnik za "pecanje" - fosila

Tako je počela krajnje neobična porodična tradicija i posao porodice Saad, koja traje, evo, već četiri generacije. Pjerov deda se redovno vraćao na tajnovito mesto koje je otkrio. Prodaja tih fosila Francuzima je cvetala, a od novca koji je zaradio otkupio je tu zemlju i ceo okolni predeo. Otvorio je prvi na svetu rudnik za pecanje fosila!

"Naučnici nisu sigurni koliko su ti fosili stari. Neki kažu devedeset i pet, a neki sto miliona godina", kaže Pjer. Mada mi nije jasno kako uopšte utvrđuju njihovu starost i da li pet miliona godina igra ikakvu ulogu u večnosti, klimam znalački glavom kao da mi te cifre nešto naročito znače. U mojoj glavi sto miliona godina zvuči kao pre postanka sveta ili otprilike u doba velikog praska, a nejak ljudski vek mi deluje tako smešan da bi se uzeo za ozbiljno, u poređenju sa ovim velikim brojkama.

Krenuo sam sa Pjerom, pre rane zore, u njegov rudnik na neobično pecanje prošlosti. Džipom se može tek donekle stići, a zatim peške uz planinu. Ove fosile prvi su otkrili još stari Rimljani, o njima je pisao još Herodot, a dok je Luji IX u obližnjem gradu Sidonu bio na krstaškom pohodu oko 1253. godine, na poklon su mu takođe darivali ove fosile.

Zanimljivo je da se dno okena sada nalazi na vrhu planine! Okean se davno povukao, a njegovo ravno tlo izdigli su tektonski poremećaji pre oko 40 miliona godina pravo na – planinski vrh! Sada je ovo nalazište smešteno na 700-800 metara nadmorske visine, pa su u prethodnim vekovima pronalasci ponekog fosila u ovim brdima smatrani dokazom da se Nojev potop zaista dogodio.

Do rudnika nikad nije probijen put – Pjer i njegova porodica muče se, ali ne žele da remete prirodu

Pjer i njegova porodica odlučili su da ne probijaju put do samog rudnika. Umesto toga i dalje se, kao nekada, probijaju uskom i strmom stazom, pokraj potoka i litica, do omiljenog mesta za planinarsko "pecanje". Kažu da bi put poremetio prirodu i da se radije muče da tim putem prenose tone i tone kamenja i fosila, nego da unište autentičan, prirodni ambijent.

"Kamen treba udariti dovoljno jako da naprsne, a dovoljno slabo da se ne ošteti fosil koji on možda negde u sebi krije"

Rudnik zapravo podseća na kamenolom - ogromno raspolućeno brdo, dopola već "pojedeno" i odneto u labarotorije i muzeje širom sveta. Vredni radnici, kao mravi, sa Pjerom na čelu, prebiraju kamen po kamen, grumen po grumen.

Nepogrešivim, pažljivim razbijanjem stene Pjer mami fosile da izađu na svetlost dana. Kamen treba udariti dovoljno jako da naprsne, a dovoljno slabo da se ne ošteti fosil koji on možda negde u sebi krije. Kada naslute gde se nalazi fosil, onda se kamen još pažljivije otvara.

Vodili su me i u laboratoriju i podučavali veštini otkrivanja fosila, ali sam, shvativši koliko je to pipav i mukotrpan posao, ipak zaključio da moja budućnost nije u tom poslu.

"Nikada ih nećemo sve otkopati – ima ih stotine hiljada!"

Pitam Pjera da li će jedanput sve fosile na svom posedu uspeti da otkopa. Odgovara, bez dvoumljenja: "Nikada! Ima ih stotine hiljada!" Kako je moguće da ih baš na ovom mestu ima toliko?

"Pronašli smo 450 različitih vrsta koje su ranije naučnicima bile poznate, i duplo toliko novih. Dakle, u ovom kamenu nalazi se sakriveno 1.200 vrsta životinjskog sveta. Radi poređenja, uzmite Vajoming, jedno od najslavnijih mesta za pronalaske fosila u Americi. Na lokalitetu koji se prostire na čak 30.000 kvadratnih kilometara, dakle teritoriji tri puta većoj od Libana, oni su pronašli 25 različitih vrsti riba! A mi smo na ovom jednom brdašcetu od 25.000 kvadratnih metara pronašli 1.200 vrsta!"

Pronašli smo pterosaurusa – letećeg reptila!

"Zanimljivo je da mi ovde imamo ribe iz svih dubina mora: od onih koje su živele na velikim dubinama, do sardina koje žive pri vrhu. Procenjeno je da je dubina vode na ovom mestu iznosila 200 metara. Pronašli smo i pterosaurusa, letećeg reptila koji je očigledno u vreme katastrofe leteo iznad mora, nekako nastradao, potonuo na dno i bio fosilizovan zajedno sa ribama. Sada se može videti u muzeju u centru Bejruta. Našli smo i nešto biljaka", izgovara Pjer zadihano, dok pomera ogromno, teško kamenje u potrazi za novim čudom.

Planktoni isisali kiseonik, ribe se ugušile i pale na tlo

Pjer je diplomirani paleontolog. Iako postoji još ljudi koji su i na susednim brdima pronašli manja nalazišta fosila i takođe ih iskopavaju, on je jedini stručnjak i najbolji znalac svog posla.

"Kada u more dospe ogromna količina kišnice, drastično se povećava broj planktona koji se onda od hrane, pretvaraju u ubice živog sveta. U svom procesu života i smrti, preveliki broj planktona dovodi do prevelikog isisavanja kiseonik iz vode. Ribe koje nisu u stanju da dovoljno brzo napuste predeo sa niskim novoom kiseonika, jednostavno se guše i padaju na tlo. Upravo to se dogodilo tačno na ovom mestu i stotine hiljada riba nastradalo je u jednom trenutku. Povoljni uslovi morskog tla učinili su da je većina tih životinja fosilizovana“, priča Pjer.

"U Muzeju fosila koji su otvorili u gradu Biblos može se videti čak i riba koja je, pre trenutka velike tragedije, progutala drugu ribu, ali nije uspela da je svari!"

Ralf je u svojoj šestoj godini već iskusni paleontolog

Prvi fosil Pjer je pronašao sa ocem kada mu je bilo pet godina, a njegov sin Ralf u šestoj godini već je iskusni paleontolog, toliko poznat da je o njemu reportažu napravio i BBC. Tako je čak poznat i u školi, kao "Ralf Paleontolog", a to pametno detence ne samo da voli fosile i da sa izuzetnom posvećenošću za njima traga, rame uz rame sa svojim ocem, već i paleontologiju poznaje bolje nego većina gostiju njihovog porodičnog muzeja. Kako koji fosil pronađe, Ralf nepogrešivo tim bićima izgovara komplikovane latinske nazive... Ponosni otac dao mi je u ruku udžbenik paleontologije i pokazao fosile koje smo pronašli – Ralf ni u jednom imenu nije pogrešio!

U Muzeju fosila koji su otvorili u gradu Biblos može se videti čak i riba koja je, pre trenutka velike tragedije, progutala drugu ribu, ali nije uspela da je svari!Pored muzeja nalazi se prodavnica u kojoj prodaju fosile. Oni najmanji i manjeg kvaliteta mogu se kupiti za svega nekoliko desetina dolara, dok velike prodaju muzejima i institucijama širom sveta. Po pet primeraka svake životinje na koju naiđu ostavljaju za zbirku svog muzeja.

"Čim duša hobotnice otputuje na drugi svet, telo krene da se raspada i pretvori se u bezličnu masu"

Hobotnice naučnicima zagorčavaju život – ali Pjer je jednoj doskočio!

Jedan od najslavnijih fosila koji su pronašli jeste fosil hobotnice. Telo ove životinje se u potpunosti sastoji od mišića i kože, pa kada umre brzo se raspada i pretvara u bezličnu masu. To što nemaju skelet, ovim životinjama značajno olakšava život i omogućava im kretanje i zavlačenje na mesta u koja retko koja životinja može da proviri. Međutim, to naučnicima zadaje mnogo muka jer, čim duša hobotnice otputuje na drugi svet, telo krene da se raspada i pretvori se u bezličnu masuod koje uskoro ne ostaje nikakav trag postojanja. Zato, pronaći fosil hobotnice star sto miliona godina, sa sve sačuvanim tragovima mišića i pipaka, pa to je toliko retko da se može reći da ređa stvar na svetu teško da postoji! A upravo takvo čudo pronašao je Pjer u svom rudniku i sada ga izlaže posetiocima u porodičnom Muzeju fosila.

"Dugujemo ovim bićima da se o njima sazna, a time i da saznamo ponešto o nama samima, o postojanju života na planeti..."

Testerača – najpoznatija riba u gradu

Pjer uzbuđeno priča da mu je jedan od najdražih fosila ostatak ribe testerače koji je pronašao pre petanestak godina. "Prvo sam pronašao rep, svega dvadesetak santimetara... Bio sam iznenađen, prvo sam pokušao da osmislim najbolji način kako da se taj silni kamen izvuče iz rudnika i odnese u laboratoriju... Bilo je to neverovatno otkriće. Trebalo nam je godinu dana rada u laboratoriji da fosil izvučemo iz kamena", priča Pjer uzbuđeno kao da je upravo jutros završio taj važan posao. Fosil testerače je danas jedan od ekslkuzivnih eksponata u muzeju. Može se reći da je ta riba testerača

prava zvezda ovog važnog istorijskog grada, pošto retko koji turista ovuda prođe a da se ispod te čudesne prastare ribe ne slika.

Potrebno je naučiti kako da se "pročita" kamen

"Ribarenje u rudniku“ koje liči na kamenolom, Pjerov je naziv njegovog posla. Međutim, posao nije tako lak kao što izgleda – događa se da po nekoliko nedelja, trebeći kamen po kamen, ništa ne pronađu, a onda da za jedan dan pronađu mnogo čudesa, priča Pjer i poredi svoje paleontološke potrage sa pecanjem.

"Vreme leti dok pecam. Da nemam porodicu verovatno bih ovde i noćio. Dugujemo ovim bićima da se o njima sazna, a time i da saznamo ponešto o nama samima, o postojanju života na planeti... A i zarazno je, baš kao pecanje, jer se nikad ne zna šta ćete otkriti, šta sledeći komad kamena krije u sebi."

Prvi sam video životinju posle 100 miliona godina!

Udaram po kamenu, znalački, tačno tamo gde mi je Pjer označio da treba da udarim. Delići kamena se razdvajaju, a on me podučava da udarim jače i pridržava mi oruđe. Kamen se razdvaja na slojeve, puca i u njemu se pomalja fosil. „Ti si prvi koji je ovu životinju video posle 100 miliona godina“, kaže mi Pjer uz smešak. „Ponesi je za Muzej knjige i pokaži deci u Srbiji, neka se dive i neka uče gledajući oči u oči praistorijskom životu planete. I da znaš - ako išta u Vašem beogradskom muzeju bude trajalo do kraja vremena, biće to upravo ovaj fosil!“, tvrdi uzbuđeno Pjer.