WLOG 007: Kabul 582
Ponovo sam u Kabulu. Pre 582 dana smo krenuli na put na Zapad, u Evropu, zaustavili se pred zidovima i na kraju se vratili tamo odakle smo pošli.
Izvor: Info park, Tanaz Ulah
Sada i ja i moja porodica znamo da je to bila greška, velika greška.
Piše: Tanaz Ulah (Tanaz Ullah)
Sećam se tih dana kada je sve počelo, kada su ceo komšiluk i svi prijatelji počeli da pričaju o Nemačkoj, kako su nas Nemci pozvali da dođemo, da nas tamo čeka stan, škola, radna dozvola, posao, novi život. U početku nisam verovala u te priče, ali su ljudi počeli da odlaze i odjednom su i oni koje smo poznavali slali pozdrave iz Nemačke.
Naše razmišljanje je ubrzala eksplozija u džamiji u koju smo odlazili skoro svakog petka. Otac je rekao da treba da idemo. Nismo mogli odmah da krenemo jer su baka i deka stari i nismo mogli da ih ostavimo. Nisu hteli da napuste Kabul. Deda je pričao da je pobedio talibane, Ruse i Amerikance i da sada želi da umre u svom Avganistanu. On je bio učitelj u penziji, njemu mogu da zahvalim što volim brojeve i pamtim datume.
Otac i majka su krišom od nas, 3 sestre, rasprodali zemlju koju su imali u provinciji i od dela novca dogovorili porodicu koja će paziti babu i dedu. Otac je sve organizovao; spakovali smo se i 26. februara 2016. godine izašli iz Kabula.
Put do Turske preko Irana trajao je tačno 65 dana. Bilo je jezivo, bojala sam se, uglavnom sam žmurila. Otac je u jednom trenutku rekao da su zatvorili granice, ali nastavili smo put. Verovala sam mu da on zna šta treba da radimo.
U Iranu nas ne vole: čovek koji nas je vodio me je gledao tako da sam morala da spuštam pogled. U Turskoj je bilo bolje ali smo čekali vezu za dalje razmišljajući da li da idemo preko mora ili ne. U Bugarskoj smo se krili jer je otac, uplašen zbog priča o tome šta se dešava Avganistancima u ovoj zemlji, dao silan novac da izbegnemo hapšenje, nasilje i tamošnji zatvor. Tako smo potrošili sve što smo čuvali za put i ostali sa vrlo malo novca.
U Bugarskoj sam osetila ogromnu mržnju, tamo vas mrze svi, apsolutno svi. Videla sam slike iz kampa koje mi je poslala drugarica koje je bila uhapšena. Tada sam se prvi put zapitala zašto ovo radimo i šta uopšte tražimo ovde.
Od Turske do Srbije smo proveli još 37 dana na putu. U Srbiju smo ušli 7. jula u velikoj grupi. Bilo nas je ukupno 17 u kombiju. Na našu sreću brzo smo se kretali i za nekoliko sati od prelaska granice stigli smo u Beograd. Došli smo u veliki, zeleni park u kome je bilo puno ljudi iz Avganistana, ali su oni uglavnom govorili jezik koji nisam razumela. Bilo je mnogo muškaraca iz predela u kojima nikada nismo bili, jer su opasni. Niko nam nije rekao da ćemo tamo zateći toliko Paštuna. Ono što svaka devojka iz Kabula dobro zna je da ne sme da ostane sama sa njima. Došla sam na drugi kraj sveta, da bih se plašila istih ljudi. Tu nešto nije bilo u redu.
Sećam se prve noći u Beogradu, prespavali smo u parku iza drvene kućice iz koje su delili hranu. Bili smo preumorni od puta i toliko smo duboko spavali da nismo primetili da nam je neko ukrao torbe koje smo poređali pored nas. Probudili smo se bez ijedne stvari koju smo nosili i čuvali tačno 5,500 kilometara. Bili smo očajni, mislila sam da je to kraj našeg puta i da ćemo se sada vratiti. Međutim, kada smo se požalili da smo opljačkani, u roku od pola sata smo dobili nove torbe i čistu garderobu. Mislim da je to bio prvi trenutak kada sam se osmehnula u tri meseca. Ljudi u Beogradu su bili dobri prema nama.
Sutradan smo otišli u kamp udaljen 10 kilometara. Dobili smo sobu u kojoj smo bili sami. Vraćali smo se svakog dana u park, voleli smo da se vozimo autobusom od kampa do grada i nazad, iako su nas ponekad izbacivali jer nismo imali karte. U parku nam je prijala hrana koju su delili, pogotovo što su nama uvek davali sve preko reda.
Vremenom sam upoznala Beograd, naučila sam gde treba da odem kada mi nešto treba. Volela sam pijacu gde sam mogla da kupim pirinač, šargerepu i piletinu kada je majka petkom spremala Kabulski pilav. Znala sam gde mogu da naučim nemački i gde mogu da poboljšam engleski. Časovi su mi davali ne samo znanje nego i nadu, osećala sam se jačom. Nastavnica nam je podelila knjige na nemačkom i onda smo mi, devojke iz kampa, svako popodne sedele u drugoj sobi i naglas se preslišavale. Zamišljale smo da smo u Nemačkoj i da je to sad naš život. Kikotale smo se od sreće. Ich liebe dich.
Jednog dana sam sanjala Kabul. Sanjala sam nedeljno jutro kada deca puštaju zmajeve na nebu. Tada smo svi odlazili u park da to gledamo. Ja sam ponekad učestvovala u tome. I mi žene dobro puštamo zmajeve, a ja sam to radila sa malim komšijom Amirom. Prvi put sam ponovo sanjala Kabul na dan koji sam upamtila, jer sam bila baš srećna. To je bio dan kada sam dobila od nastavnice diplomu za nemački, 15. februar 2017.
Otac je počeo da priča o Mađarskoj, da treba da nekako ubrzamo svoj odlazak tamo. Pošto smo do Beograda potrošili mnogo više novca nego što smo planirali, morali smo da čekamo da dođe red na nas da idemo u Mađarsku i tražimo azil.. A tu se baš ništa nije dešavalo. Prošla je jesen, pa zima, pa proleće. Jedini što se promenilo je to što sam dobila tu diplomu koju sam često gledala pred spavanje. Na jednom od časova sa nastavnicom smo pričali gde bismo išl, ali moja porodica i ja nismo imali plan. Sećam se da je rekla da je Berlin mesto za nas, da su tamo ljudi dobri, ali je neizvesno za posao. Meni je bilo samo važno da su ljudi dobri i da mogu da upišem fakultet, matematiku.
Sećam se dana kada je službenik kampa ušao u našu sobu i rekao da se spremimo, da do kraja nedelje treba da budemo na granici i da tražimo azil u Mađarskoj. Zapisala sam datum – 26. jun 2017. U međuvremenu se zakon promenio i umesto da se radujemo, bili smo prepadnuti. Znali smo da nećemo moći da napustimo kamp dok nam ne odobre azil, pričalo se da nećemo imati ni internet ni mobilne telefone. Pred odlazak sam otišla u centar u kome sam naučila nemački da se pozdravim sa nastavnicom. Rekla mi je da se ne bojim, da su to samo glasine. Poklonila mi je svileni šal za sreću, rekla je da ga je donela sa putovanja u Indiju. Ogrnula me je, namestila mi je kosu i zagrlila.
U Srbiji sam provela tačno 360 dana. U mađarski kamp smo ušli 2. jula. Tamo je bilo jako teško jer je sve bilo strogo i skučeno. Uglavnom smo čekali da nas pozovu na intervjue, sem toga nismo radili ništa. Nastavnici sam slala slike iz kampa, sve dok mi nije rekla da to ne radim jer je opasno. Čekali smo da nas premeste u otvoreni kamp odakle smo imali plan da odmah odemo u Nemačku. U Berlin, gde žive dobri ljudi.
U mađarskom kampu smo bili već više od dva meseca. Kamp je bio čist i uredan, hrana je bila dobra, ali smo umirali od dosade i iščekivanja. Nije mi bilo dobro, želela sam da se sve ovo okonča, da ponovo imam svoj život. Ponovo sam sanjala Kabul. Mali Amir je bio porastao.
Sledeće jutro, 17. Septembra, pozvali su nas da dođemo zajedno. Prevodilac nam je pročitao odluku da je naš zahtev za azil odbijen. Sećam se da sam htela da briznem u plač ali da me je nešto preseklo i da sam se osmehnula. Ovo je bio kraj, a u tom trenutku je to bilo jedino što sam htela. Kraj, bilo kakav kraj. Osetila sam olakšanje. Plakala sam kasnije.
Sutradan su nas kroz istu kapiju vratili u Srbiju. Pozvala sam nastavnicu da joj kažem šta se desilo. Rekla mi je da odmah dođemo u Beograd da vidimo šta dalje. Četiri sata kasnije bili smo u centru gde sam učila nemački. Svi radnici su bili tamo, zagrlili su nas i rekli da ne brinemo, da će naći rešenje.
Nismo brinuli. Nismo znali šta ćemo da radimo ali smo bili srećni što smo opet u Beogradu. Seli smo za veliki sto. Skuvali su nam čaj. Pitali su nas za Mađarsku ali nismo hteli da pričamo o tome. To više nije bila tema.
Nastavnica nam je rekla da se raspitala za naš slučaj i da postoji mogućnost povratka u Kabul, ako mi to želimo. Odmah su mi kroz glavu prošli zmajevi. Da! Želimo! Želimo što pre. Otac je ćutao, on uvek ćuti kada se slaže. Te noći smo otišli u kamp kod Beograda, tamo gde smo proveli 360 dana. Mislim da je to bila prva bezbrižna noć otkako smo krenuli na put. Odlučili smo da se vratimo kući.
Prvog oktobra smo sleteli u Kabul. Nastavnica nas je otpratila na aerodrom. Novac koji smo dobili za put i za početak novog života, otac je morao je da preda ljudima koji su nam organizovali putovanje. Krio je od nas da im je ostao dužan i da je našim životima garantovao dug.
Bili smo slobodni. Nisam se bojala što nemamo novca jer smo uspeli da izbrišemo najveću grešku koju smo napravili, to što smo krenuli na put na kome smo proveli 582 dana.
Znam da u Berlinu žive dobri ljudi, ali ne znam da li bi nedeljom ujutru imao ko da pokuca na vrata da idemo u park da puštamo zmajeve. Kao što je mali komšija Amir došao danas na naša vrata.
NAPOMENA: Ovaj blog je zasnovan na životnim pričama žena izbeglica i migrantkinja koje trenutno borave u Srbiji. Blog je napisala autorka čije je ime izmenjeno zbog zaštite privatnosti a pripremio ga je Info Park uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) radi podizanja svesti o položaju žena izbeglica i migrantkinja. Stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.