WLOG 005: "Najbolja doktorka na svetu"
Izvor: B92, Izvor: Info Park
Piše: Madina Poja (Madina Poya)
Draga moja,
Jednog dana ću ti pisati kao najbolja neurološkinja na svetu, ali danas ti pišem iz zatvorenog kampa u Austriji. Nadam se da si dobro. Nadam se da si uvek dobro. Nedostaješ mi i s vremena na vreme mislim na tebe.
Setila sam se skoro jednog našeg razgovora:
„Koliko puta ćeš dobiti nagradu za najbolju lekarku na svetu?“ pitala si me
„Pet puta“, odgovorila sam i prsnula u smeh.
Mislila sam da ćeš na to reći „samo ti sanjaj, devojko“ ili „teško da ćeš biti najbolja, ti si izbeglica“, ali umesto toga rekla si: „Šta pet? Minimum osam puta“ i obe smo se smejale. Te večeri, kada sam se vratila u kamp u Krnjači sam prvi put zamišljala sebe kako odlazim na ceremoniju dodele nagrade. Setila sam se toga skoro.
Znaš li da bih u Avganistanu ne samo bila ismevana, vec bi se ljudi naljutili na mene, ako bih rekla da želim da radim. Ja sam žensko, ne treba da radim.
Stvari su toliko drugacije u Avganistanu. Ako si devojčica, sve se čini kao da je svet napravljen protiv tebe. Ako si devojčica i želiš da se obrazuješ i ideš u školu, činilo bi se kao da je svet napravljen za nekog drugog. A ja sam rođena ovakva. I sve mi se čini kao da sam nešto pogrešila. Ti si rođena ista takva, ali nisi pogrešila. Kako sam ja bilo šta mogla da pogrešim rođenjem? Možda sam pogrešila što sam od početka htela da budem doktorka? Možda sam pogrešila jer sam od početka želela da spašavam živote? Možda ne mogu da spašavam živote? Ne mogu, jer sam žensko. Nema spašavanja života. Samo četiri zida. Kuća. Deca. Kuća i deca i to je to. Ništa više. Zato, ne treba da želim išta više.
Sećaš se. U Srbiju sam stigla 2016. godine. Zatvorili su granice i ostala sam sa ove strane. Plašila sam se da ce me deportovati u Avganistan. Drugo čega sam se plašila jeste da će me svi ismevati jer se oblacim kao starica ili me neće me razumeti pošto ne govorim engleski. Krenula sam na časove u Info Park. Prvi čas je bio presudan. Nastavnica je rekla WELCOME. Smejala se. I ja sam se smejala. Niko nije obracao pažnju na moje oblačenje. Isto je bilo i drugog dana. Isto i nakon trećeg časa, trećeg dana. Od tada, pa nadalje. Obožavala sam časove i počela da dolazim sat vremena ranije. Kada bih ušla u Info Park ljudi bi se nasmejali i rekli WELCOME. Upoznala sam druge učenike. Druge nastavnice. Upoznala sam nove prijatelje.
Ovu podršku nikada neću zaboraviti. Kao ni tebe, draga drugarice, jer nisi mi se smejala. Podržala si me u mom snu. Kada sam ti rekla da želim da proputujem svet, pitala si me koja je moja omiljena zemlja. Kada sam ti rekla da želim da postanem doktorka, pitala si me kakva doktorka. Kada sam ti rekla da želim da postanem neurološkinja, tražila si da ti dam autogram. Nikada mi se nisi smejala, već smo se smejale zajedno.
I samo tako ću postići ono što sam zacrtala. Obecavam ti. Mogu u to da verujem zato jer i ti veruješ.
Do tada, pozdrav iz Austrije.
NAPOMENA: Ovaj blog je zasnovan na životnim pričama žena izbeglica i migrantkinja koje trenutno borave u Srbiji. Blog je napisala autorka čije je ime izmenjeno zbog zaštite privatnosti a pripremio ga je Info-park uz podršku Agencije za rodnu ravnopravnost i osnaživanje žena u Srbiji (UN Women) radi podizanja svesti o položaju žena izbeglica i migrantkinja. Stavovi u ovom blogu pripadaju isključivo autorki i ne predstavljaju nužno stavove UN Women, Ujedinjenih nacija, ili bilo koje druge organizacije pod okriljem Ujedinjenih nacija.