Presudna uloga države

Navijač FK Vojvodina Dejan Dimitrijević ubijen je 14. aprila u Futogu u unapred zakazanoj tuči pristalica Vojvodine i Partizana. Ova vest šokirala je čitavu javnost u Srbiji, ali je malo koga iznenadila, s obzirom da je u poslednje tri godine u Srbiji u sličnim obračunima ubijeno osam mladih osoba, a sve žrtve i napadači bili su stari između 17 i 25 godina.Italija dobar primer za Srbiju Poznavaoci sportskih dešavanja složni su u oceni da incidenti i sve učestalije tragedije koje su rezultat obračuna huligana nisu obeležje samo sportskih dešavanja u Srbiji. Oni, ipak, ističu i da jedino u Srbiji nadležne institucije nisu dovoljno odlučne u nameri da se ovi problemi reše. Dušan Kosanović, novinar B92 i ekspert za italijanski fudbal, napominje da u Italiji antagonizam među navijačkim grupama ima sociološku pozadinu, dok rivalitet i sukobi među navijačima u Srbiji nemaju jasno izvorište, osim običnog huliganstva. &quot;U Italiji navijačke grupe se dele po geografskom, ali i ideološkom principu, po čemu je tamošnji fudbal specifičan. Ta podela na navijače levičarskog i desničarskog opredeljenja je 70-ih i 80-ih bio izraženija, dok je u poslednje vreme malo ublažena. Oni imaju višedecenijsku tradiciju ovih sukoba, koji se iz društva prenose na sportska događanja. U poslednjih godinu dana u Italiji su tri osobe poginule u vezi sa fudbalskim utakmicama, ali je samo smrt policajca u obračunu s navijačima Katanije bila isključivi rezultat navijačkih obračuna, dok su preostala dva više slučaj nesretnih okolnosti. Nakon toga, Prodijeva Vlada je tada donela niz restriktivnih zakona. Sada navijačke grupe moraju da dobiju posebnu dozvolu da bi mogle da putuju na gostovanja i nije im dozvoljeno da dolaze na stadion ako je meč rizičan. Takođe je zabranjeno unošenje pirotehike i bilo kakvih sadržaja koji imaju političke motive&quot;, navodi Kosanović.Navijač FK Vojvodina Dejan Dimitrijević ubijen je 14. aprila u Futogu u unapred zakazanoj tuči pristalica Vojvodine i Partizana. Ova vest šokirala je čitavu javnost u Srbiji, ali je malo koga iznenadila, s obzirom da je u poslednje tri godine u Srbiji u sličnim obračunima ubijeno osam mladih osoba, a sve žrtve i napadači bili su stari između 17 i 25 godina. Ovaj tragični događaj samo je potvrdio tezu onih koji smatraju da su uzroci brojnih negativnosti koje već godinama prate srpski sport mnogo dublji, te da je mnogo onih koji ih podstiču, ali i da niko, a pre svega nadležne državne institucije, nisu spremne da preuzmu odgovornost i upuste se u borbu sa svima poznatim krivcima i uzročnicima. Jelena Đorđević profesorka Fakulteta političkih nauka na katedri za Teoriju kulture u razgovoru za Danas naglašava da je odavno prošlo vreme kada je sport mogao biti posmatran kao deo društva koji ima funkciju da zabavi gledaoce i vaspitava decu na pravi način.- Ovaj primarni smisao sporta je potpuno izgubljen, jer je sport danas na globalnom nivou uključen u sve ekonomske, političke i društvene procese, ali i pojave kao što je organizovani kriminal. Sport je pretvoren u najbolju ekonomsku transakciju i banalizaciju ljudskog života. Agresivnost postoji svuda, ali ona nije podjednaka u svim zemljama. U našem društvu je davno zamrla svaka ideja o pravdi, jer niko više ne veruje da će zločini biti sankcionisani, a zločinci kažnjeni. Razlozi za ovakve tragedije su stoga mnogo dublji, jer u našem društvu vladaju govor mržnje, agresija i sukobi koji nas dele i stvaraju društvo zasnovano na pogrešnim vrednostima - ocenjuje Đorđević. Ona smatra da su država i društvo najodgovorniji u prevenciji huliganskog ponašanja. - Kazne moraju biti drastičnije i poslužiti kao primer, a država snosi najveću odgovornost jer ništa ne preduzima kako bi se zakoni poštovali, a huligani bili kažnjavani. Utisak je da se namerno podstiče haos i stvara anarhija i atmosfera nepoštovanja zakona i normi ponašanja, kako bi neko na politički i ekonomski način mogao da profitira, jer ako nema poverenja u državu i pravo, onda je posao olakšan onima koji umeju da se koriste haosom - objašnjava Đorđević. Zoran Pavić novinar magazina Status koji se već dugi niz godina bavi društvenim aspektima fenomena sporta, za naš list ističe da je licemerno komentarisati ovakve tragedije i tražiti njihove uzroke tek onda kada se oni dogode. - Kada se ovakve tragedije dese, dušebrižnici postavljaju pitanja - ko su ta deca? Potom se nekoliko dana govori kako će država obračunati sa ovakvim pojavama, a onda se sve nastavlja po starom. Ova tragedija se ne razlikuje od nekih ranijih i nema preterano veze s fudbalom. Stvari treba nazivati pravim imenom i praviti razliku između privrženosti klubu i huliganskog ponašanja, a suština problema je zapravo u tome što se postojeći zakoni primenjuju selektivno ili se uopšte ne primenjuju - konstatuje Pavić. Osnovna zabluda kritičara fudbalskog huliganstva u Srbiji je predrasuda da se radi o tipičnom primeru &quot;za naše podneblje karakterističnog primitivizma asocijalnih pojedinaca&quot;. To naravno nije tačno, pošto je fudbalsko huliganstvo nešto što postoji, u ništa manje zastrašujućem obliku, i u razvijenim zemljama, a kolevka iz koje je taj trend nasilja na fudbalskim stadionima i oko njih izvezen u celu Evropu je Engleska, jedna od zemalja u kojoj se na građanske manire veoma polaže. Nesrećni navijač Vojvodine je ubijen u zakazanoj tuči. Takav način obračuna Srbiji je uveden po uzoru na identične obračune navijača u zapadnoj Evropi. Zbog čestih incidenata u Srbiji je, po uzoru na druge zemlje, pre nekoliko godina donet Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. - Zakon postoji, ali je njegova &quot;vatrogasna&quot; primena rezultirala da je on dosad primenjen u samo nekoliko slučajeva. Policija nekad i sama postaje žrtva, jer se uhapšeni huligani za samo nekoliko dana ili sati puštaju na slobodu. To je &quot;javna tajna&quot;, a kad ne postoji volja države da se reše ovi problemi, onda su i sami huligani svesni da će njihovi ispadi proći nekažnjeno - kaže Pavić. On, međutim, ističe i odgovornost klubova i sportskih radnika koji istovremeno sede u upravama klubova, ali i u foteljama državnih institucija koje bi trebalo da se bave ovom problematikom. - Klubovi osnivaju agencije i prodavnice sportske opreme i rekvizita navijačima, finansiraju njihova putovanja i promovišu ih u članove uprava, ali im i pomažu da unose pirotehniku na stadione. Navijači tako dolaze u poziciju da im je sve dopušteno. Oni ulaze u svlačionice i na treninge, a klubovi ih se plaše i dozvoljavaju im da se direktno mešaju u politiku kluba. Politička instrumentalizacija ovih grupa naravno postoji i u interesu je prljave politike i poslova. Postoji očigledan interes pojedinaca da se ovi problemi ne rešavaju, a rešenje je mnogo jednostavnije nego što izgleda na prvi pogled. U nekadašnjoj Jugoslaviji je policija unapred znala ko su &quot;kolovođe&quot; i privodila ih na dan utakmice, iako za to tada nisu postojali zakonski okviri. Primer Engleske je takođe dobro poznat svima. Stoga, kada zakoni budu važili za sve, za navijače, ali i za klubove i sve druge koji su deo ove priče, može se očekivati da će se stvari pokrenuti s mrtve tačke - naglašava Pavić. Iako su fudbalski huligani u Srbiji i po brojnosti i organizovanosti rame uz rame sa svojim &quot;kolegama&quot; iz Evropske unije, institucije koje su zadužene za čuvanje javnog reda i mira kaskaju za sličnim službama u razvijenim zemljama. Da li je potrebno da neko bude ubijen da bi srpska javnost saznala da i kod nas postoje zakazane tuče navijača? Može se postaviti pitanje, da li bi i policije zemalja EU imale bilo kakav uspeh u obračunu sa fudbalskim huliganima da nisu shvatile da tu grupaciju ne treba ni najmanje potcenjivati niti minimizirati njenu snagu kako bi se umirila javnost? Svako ko iole pažljivije prati sport u našoj zemlji zna da se danas navijači daleko lakše i brže odlučuju na tuču sa policijom nego što je to bio slučaj pre dvadesetak i više godina. Dosad nije urađena nijedna ozbiljna studija koja bi istražila ko sačinjava redove fudbalskih navijača? Iz kojih slojeva dolaze ti ljudi i kakva je njihova socijalna situacija? Da li su oni &quot;buntovnici bez razloga&quot; ili su produkt društvenog sistema? Ispitivanja koja su rađena u razvijenim zemljama pokazuju da se organizovani navijači regrutuju uglavnom iz siromašnijih društvenih slojeva, većina od njih su nezaposleni ili nemaju stalan posao i uglavnom su nezadovoljni svojim životom te se pod firmom &quot;da nemaju šta da izgube&quot; izuzetno lako odlučuju na sukobe, kako sa policijom, tako i sa protivničkim navijačima. Pripadnost grupi izgrednika im stoga daje osećaj važnosti. Minule srede u Beogradu je u okviru polufinala nacionalnog Kupa odigran još jedan &quot;večiti derbi&quot;. Nekoliko sati pre utakmice, u autobusu gradskog prevoza pijani huligani u Partizanovim dresovima teško su povredili Slobodana Babića, njegovog trinaestogodišnjeg sina i Slavka Opačića. Pristalice Crvene zvezde su prvih 27 minuta meča &quot;ćutke&quot; posmatrale dešavanja na terenu, ističući parole koje su pozivale na smirivanje navijačkih strasti i prestanak navijačkih obračuna. Nakon, ali i za vreme njihovog poziva na mir, ipak su ponovo gorele baklje i mogle su se čuti iste parole kojima je pozivano na linč. Istovremeno je s razglasa svih devedeset minuta pozivano na fer i sportsko navijanje i bez efekta prećeno da će tribine biti ispražnjene. Svoj doprinos nastavku bezumlja na sportskim terenima i tribinama davali su i fudbaleri svojim verbalnim i fizičkim sukobima sa suparničkim igračima.