Evropljani na NBA "pijaci", od Sabonisa do Vučevića

Era evropskih igrača u američkoj košarci poklapa se sa početkom tadašnje BAA, preteče NBA lige. Na prvoj profesionalnoj košarkaškoj utakmici pojavio se Poljak sa američkim državljanstvom, Leonard Li Knorek. Njegovi Njujork Niksi savladali su Toronto Haskije rezultatom 68:66. U timu iz „velike jabuke“ našao se Nemac Frido Frej, dok je na suprotnoj strani bio i Italijan Henri Bjasati. Prvi Evropljanin koji je stigao do finala BAA lige je Holanđanin Henri Benders, nastupajući za Providens Strimrolerse.

Kako do osamdesetih godina 20. veka nije bilo dozvoljeno biranje stranaca, tek 1985. su Španac Fernando Martin i Bugarin Georgi Gluškov uspeli da stignu do mesta na draftu, a svakako najzvučnije ime je Detlef Šrempf, trostuki Ol Star i nezamenljiv član petorke Sijetla uz Šona Kempa i Gerija Pejtona. Već sledeće godine Portland je izabrao litvanskog centra Arvidasa Sabonisa sa 24. pozicije druge runde. On nije naišao na najtopliji prijem, ali je navijače i čelnike NBA uverio da za njega itekako ima mesta u najluđem karavanu.

U trećem krugu, Trejlblejzersi su selektovali prvog Jugoslovena na draftu, Dražena Petrovića, koji je 1993. godine uvršten u treću petorku lige, neposredno pre tragične smrti u saobraćajnoj nesreći. Da u tim godinama čelnici NBA timova nisu imali previše poverenja u kvalitete evropskih igrača govori i činjenica da je Šarunas Marčuljonis, drugi najbolji šesti igrač 1992. i 1993. godine, izabran tek u šestom krugu, kao 127. pik.

Košarkašima sa „starog kontinenta“ je bilo mnogo lakše da stignu do angažmana igrajući na koledžima, o čemu svedoči izbor Holanđanina Rika Smitsa, studenta Univerziteta Marist, sa druge pozicije, 1988. godine. Smits je deset sezona posle dolaska u NBA zaigrao na Ol Star utakmici i za selekciju Istočne konferencije zabeležio deset poena, čak dobivši više minuta od legendarnog Dikembea Mutomba.

Tradiciju visoko plasiranih centara iz Evrope nastavio je Vlade Divac, koga su sa 26. pozicije izabrali Lejkersi, kao zamenu za Karima Abdula Džabara. Divac je stigao do Ol Star utakmice 2001. godine, a podizanje njegovog dresa sa brojem 21 pod svodove dvorane Sakramento Kingsa dovoljno govori o karijeri koju je „preko bare“ napravio sadašnji predsednik Olimpijskog komiteta Srbije.

Od Tonija Kukoča, trostrukog šampiona sa Čikagom, preko Žana Tabaka, osvajača prstena sa Hjustonom, došlo se do Predraga Danilovića i Peđe Stojakovića, koji sigurno ulaze u Top 10 trojkaša u istoriji NBA.

Na Ol Star utakmicama pojavio se i Zidrunas Ilgauskas, dok je Dirk Novicki redovan učesnik te manifestacije od 2002. godine i verovatno najbolji Evropljanin koji je ikada zaigrao na američkim terenima. Mnogobrojne NBA nagrade otišle su u ruke Andreja Kirilenka i Hidajeta Turkolua, „trećeg Srbina“ u Divac-Stojaković eri Sakramenta.

Mnogo srpskih igrača je izlazilo na draft do 2001. godine. Neki od njih su Miloš Babić, Željko Rebrača, Dragan Tarlać, Predrag Drobnjak, Marko Jarić, Igor Rakočević, kao i Dejan Bodiroga, koji nažalost nikada nije dobio priliku da pokaže šta zna u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu.

2001. Radman, Toni, Mehmet i ekipa

1. Kvame Braun (Vašington)
2. Tajson Čendler (LA Klipers> Čikago)
3. Pau Gasol {ESP} (Atlanta> Vankuver)
4. Edi Kari (Čikago)
5. Džejson Ričardson (Golden Stejt)

12. Vladimir Radmanović SRB (Sijetl)
24. Raul Lopes ESP (Juta)
28. Toni Parker FRA (San Antonio)
37. Mehmet Okur TUR (Detroit)
47. Antonis Focis GRE (Vankuver)
55. Robertas Javtokas LIT (San Antonio)
56. Alvin Džons NED (Filadelfija)

Prvi Evropljanin odabran na NBA ‘’pijaci” u 21. veku je Pau Gasol sa pozicije tri, iza verovatno najlošijeg prvog pika ikada, Kvamija Brauna i prosečnog napadača, ali odličnog odbrambenog igrača, Tajsona Čendlera. Stariji od braće Gasol je za sedam sezona odigranih u Memfis Grizlisima postao rekorder po provedenoj minutaži na terenu, pogođenim šutevima, pogođenim slobodnim bacanjima, ofanzivnim i defanzivnim skokovima, kao i blokadama, izgubljenim loptama i poenima. Dakle, Gasol se slobodno može smatrati najboljim igračem u istoriji tima iz Elvisovog grada. Željan borbe za titulu, Španac prelazi u Los Anđeles Lejkerse sa kojima dva puta postaje šampion NBA lige, 2009. i 2010. godine.

Predstavnik Jugoslavije na draftu 2001. godine bio je Vladimir Radmanović, izabran od strane Sijetl Supersoniksa sa 12. pozicije, što je za igrača tadašnjeg FMP Železnika bio iznenađujuće visok plasman. Radman je svoje najbolje partije pružao upravo u Sijetlu. Sezona 2003/4. bila je najuspešnija za njega, sa prosečno 12 poena za 30 minuta na 77 utakmica. Potom su usledile selidbe u Kliperse, Lejkerse, Šarlot, Golden Stejt i Atlantu. Osvajač svetskog zlata sa reprezentacijom Jugoslavije je ove godine obukao trenerku Čikago Bulsa, koju retko skida.

Da zbog povrede kolena nije morao da propusti celu ruki sezonu, možda bi se drugačije govorilo o Raulu Lopesu, 24. piku Jute Džez. Ovako on ostaje talenat kojem je predviđana karijera Džona Stoktona i Stiva Neša, nešto što je u određenoj meri uspelo četiri mesta slabije plasiranom, već legendarnom Francuzu, Toniju Parkeru.

Odluku Grega Popovića da poluamerikancu rođenom u Belgiji dodeli ulogu prvog plejmejkera u prvoj NBA godini stručnjaci su smatrali ludošću, sve dok Parker nije potpuno razumeo koncept igre Sparsa i pokazao da može biti nosilac ekipe, prosečno beležeći preko 15 poena, 5 asistencija i 3 skoka u deset od jedanaest sezona u San Antoniju. Kad se na to dodaju tri naslova šampiona NBA, četiri pojavljivanja na Ol Star vikendu uz titulu najboljeg asistenta u istoriji Sparsa, dobija se slika o igraču koji je morao biti izabran pre 28. mesta na draftu.

Ime Mehmeta Okura je komesar Dejvid Štern prozvao posle Brendana Hejvuda, Majkla Bredlija ili Džejsona Kolinsa. Njih trojica su u ligi beležili prosečno 13,5 poena, što je jednako učinku turskog reprezentativca.

Bivši igrač Efes Pilsena se nije naigrao u Motor sitiju. Ben i Rašid Valas su bili vodeći dvojac pod obručima, tako da je Okur morao da ode dalje, u Jutu gde je u tandemu sa Andrejom Kirilenkom pružao odlične partije, počevši od sezone 2004. zaključno sa 2010. Prvi je turski košarkaš koji se pojavio na Ol Star utakmici, a posle trejdova u Netse, potom u Blejzerse i problema sa povredama, Okur odlučuje da stavi tačku na bogatu karijeru, koju verovatno ni on sam nije mogao da nasluti.

Te godine je sa 31. pozicije izabran bivši član Crvene zvezde Omar Kuk, a od evropskih igrača Robertas Javtokas, koji nikad nije zaigrao “preko bare”.

2002. Stigli Jao i Krle, a ko beše Cikts?

1. Jao Ming (Hjuston)
2. Džej Vilijams (Čikago)
3. Majk Danlivi (Golden Stejt)
4. Dru Guden (Memfis)
5. Nikoloz Cikitišvili GEO (Denver)

15. Boštjan Nahbar SLO (Hjuston)
16. Jirži Velš SVK (Vašington> Golden Stejt)
24. Nenad Krstić SRB (Nju Džersi)
32. Robert Arčibald GB (Memfis)
34. Den Gadzurić NED (Milvoki)
36. Miloš Vujanić SRB (Njujork)
40. Huan Karlos Navaro ESP (Vašington)
41. Mario Kasun CRO (LA Klipers)
49. Peter Fese GER (Sijetl)
50. Darius Songaila LIT (Boston)
55. Mladen Šekularac SRB (Dalas)

Kada pre dva buduća Ol Star igrača, Amarija Stodemajera i Kerona Batlera izabarete igrača koji će za četiri sezone stići do proseka od 3 poena i 2 skoka po utakmici, verovatno ste „vi“ napravili grešku. Denver Nagetsi su to kasno shvatili, te su se Nikoloza Cikišvilija odrekli posle dve i po godine. Najveći uspeh 213 centimetara visokog Gruzijca je plasman na 30. mesto na listi Top 100 promašaja na draftovima u SAD koju je objavio ESPN, opisujući „Ciktsa“ kao košarkaša koji „ne zna da igra“. Cikitšvili je posle epizoda u Golden Stejtu, Minesoti i Finiksu krenuo nazad u Evropu, da bi konačno pravu igru prikazao u Iranu i Libanu, gde trenutno nastupa za Šampvil.

Dvojica nekadašnjih košarkaša ljubljanske Olimpije, izabrani su sa 15. i 16. pozicije, najpre Slovenac Boštjan Nahbar, pa Čeh Jirži Velš. Svoje NBA karijere počeli su da grade u timovima koji su ih selektovali, Hjustonu i Golden Stejtu, ali su najbolje partije ostvarili van matičnih klubova. Nahbar je od ispodprosečnog igrača u Njustonu i Nju Orleansu, dobio ulogu “šestog čoveka” Nju Džersi Netsa, beležeći u sezoni 2007/08. skoro 10 poena uz 3,5 skokova. Sa druge strane, Velš se samo u Bostonu zadržao duže od jedne sezone, zavredeo mesto startera na tačno stotinu utakmica, uz učinak od nešto preko 9 poena, skoro 4 skoka i 3 asistencije. Obojica su u već zrelim igračkim godinama i svoje poslednje sezone aktivnog igranja provode u Evropi, Nahbar u Bambergu, a Velš u Spirou Basketu.

Sa reputacijom naslednika Vlada Divca na draftu se te godine pojavio Nenad Krstić, kome su čelnici Nju Džersi Netsa dozvolili da ostane još dve godine u Partizanu i stekne potrebno iskustvo. Sadašnji kapiten reprezentacije Srbije im je uzvratio blistavim partijama u plej-ofu ruki sezone ‘04/05, sa prosekom od 18,3 poena i 7,5 skokova. Zahvaljujući poverenju trenera Bajrona Skota i Lorensa Frenka i uz pomoć Džejsona Kida, Krstić je najbolje partije pružao u sezoni 2006/07, sve do povrede kolena koja ga je udaljila od akcije na duži period. Nakon epizode u ruskom Trijumfu vraća se u NBA, u Oklahomu, da bi posle trejda u Boston rešio da završi odiseju u SAD i pokuša sa igranjem u moskovskom CSKA, gde je i danas prvi centar i okosnica ekipe.

Podjednake šanse za uspeh pružile su se Milošu Vujaniću i Mladenu Šekularcu, međutim ispostavilo se da Njujork Niksi, odnosno Dalas Meveriksi nisu bili spremni da omoguće dvojici, tada najtalentovanijih, košarkaša sa prostora Jugoslavije da pokažu šta znaju. Prava na Vujanićeve usluge su kroz trejd prešla u posed Finiks Sansa koji nisu hteli da ih iskoriste, dok Šekularac nikada u seniorskoj košarci nije pokazao zašto je proglašavan velikom nadom.

Ekspanzija visokih neameričkih košarkaša nastavljena je selektovanjem Holanđanina sa srpskim poreklom, Dena Gadzurića, Hrvata Marija Kasuna i Litvanca Dariusa Songaile. Gadzurić je osam sezona nastupao za Milvoki, sa ne previše značajnim učinkom, prošao je kroz rostere Golden Stejta i Nju Džersija i Njujorka, da bi krajem jula 2012. bio otpušten od strane Portlanda, čime je njegova NBA karijera, u kojoj je imao prosek od 4,7 poena i 4,4 skoka, verovatno završena.

Stojko Vranković, Dalibor Bagarić, Bruno Šundov, Dino Rađa, Žan Tabak, a naročito Toni Kukoč su hrvatski košarkaši sa više ili manje zapaženim učinkom u najjačoj košarkaškoj ligi na svetu. U drugu grupu spada i Mario Kasun, 41. pik drafta 2002. godine. Izabrali su ga Los Anđeles Klipersi, ali je kroz trejd Orlando Medžik dobio pravo da potpiše hrvatskog centra, što je i učinjeno 2004. Hrvat nije ponovio partije iz Letnje lige gde je postizao po dvadesetak poena uz preko 10 skokova, pa se posle nepune dve sezone vratio u Evropu, postavši član Barselone.

I Darius Songaila je imao slavne zemljake u NBA ligi, ali nije uspeo da se izbori za mesto uz veličine poput Arvidasa Sabonisa ili Šarunasa Marčuljonisa. Sa Vejk Forest koledža draftovali su ga Boston Seltiksi i prosledili Sakramento Kingsima, te je Songaila imao sreću da bude deo najsjanije generacije Kingsa, predvođene Divcem i Stojakovićem. Trejd u Čikago doneo mu je najbolju sezonu u NBA karijeri, pogađao je skoro deset poena. Usledile su tri sezone u Vizardsima, te po godina u Nju Orleansu i Filadelfiji. Kako kao slobodan agent nije uspeo da pronađe angažman, otišao je u Galatasaraj, zatim u Valjadolid, da bi se u 34. godini vratio na istok Evrope, u ukrajinski Donjeck.

Iako nije Evropljanin, treba pomenuti Luisa Skolu kao najpotcenjenijeg draftovanog igrača. Posle devet godina igranja u Taukeramici, Argentinac je 2007. odlučio da prihvati ponudu i potpiše trogodišnji ugovor sa Hjuston Roketsima. Skoli je bila potrebna samo jedna sezona da “uđe u štos”.

U sofmor godini bio je starter na svakoj od 82 utakmice regularnog dela lige, pogađavši skoro 13 poena uz odličnih 8.8 skokova. U sezoni 2010/11. postao je vodeći igrač Roketsa sa 18,3 poena, 8,2 skoka i 2,5 asistencija po utakmici. U želji da naprave prostor za dovođenje Dvajta Hauarda, Roketsi su amnestirali Skolin ugovor, što je odgovaralo Finiks Sansima koji su mu ponudili poziciju “šestog igrača”. Kako sezona odmiče Skola igra sve bolje, u nedavnom duelu sa Minesotom i Nikolom Pekovićem ubacio je 33 poena.

2003. LBJ, Melo, Fleš, Boš vs. Darko, Žarko, Saša, Slavko

1. LeBron Džejms (Klivlend)
2. Darko Miličić SRB (Detroit)
3. Karmelo Entoni (Denver)
4. Kris Boš (Toronto)
5. Dvejn Vejd (Majami)

11. Mikael Pietrus FRA (Golden Stejt)
17. Žarko Čabarkapa MNE (Finiks)
19. Saša Pavlović SRB (Juta)
21. Boris Dijao FRA (Atlanta)
22. Zoran Planinić CRO (Nju Džersi)
30. Maćej Lampe POL (Njujork)
34. Sofoklis Skorcijanitis GRE (LA Klipers)
35. Simon Ševčuk POL (Milvoki)
39. Slavko Vraneš MNE (Njujork)
42. Zaza Pačulija GEO (Orlando)
46. Sani Bećirović SLO (Denver)
50. Paseli Morlan FRA (Filadelfija> Sijetl)
52. Remon van de Hare NED (Toronto)
54. Nedžad Sinanović BIH (Portland)
58. Andreas Gliniadakis GRE (Detroit)

“Najbolja berba” u poslednjih 20 godina viđena je 2003. Promovisan u naslednika Majkla Džordana, sa prve pozicije je izabran Lebron Džejms, Detroit Pistonsi su mogli da biraju do mile volje, ali su u konkurenciji Karmela Entonija, Krisa Boša i Dvejna Vejda izabrali sedamnaestogodišnjeg Srbina, Darka Miličića.

Džo Dumars je sa velikom euforijom najavljivao eksploziju mladog košarkaša Hemofarma, ali trener Leri Braun nije delio njegovo mišljenje. Miličić je postao najskuplji “mahač peškirima”, ali i prvi Srbin osvajač šampionskog prstena i to u svojoj ruki sezoni. Značajniju minutažu dobio je prelaskom u Orlando Medžik, u Memfis Grizlisima je postao starter, a u Minesoti je odigrao svoju najbolju sezonu, prosečno manje od 9 poena i 5 skokova. Pojava Nikole Pekovića u Vulfsima nije nagoveštavala da će Darko dobijati dovoljnu minutažu pa je prešao u Boston za koji je odigrao tek jednu utakmicu. Zbog porodičnih problema njegova karijera je u prekidu, pominje se povratak u Srbiju, ali je pitanje da li može da igra na visokom nivou, pre svega zbog velikog pritiska javnosti, čemu je u velikoj meri kumovao i sam Miličić.

Tandem podgoričke Budućnosti, Žarko Čabarkapa i Saša Pavlović izabrali su Finiks Sansi i Juta Džez. Sa gotovo identičnim brojkama, njih dvojica su završili ruki sezonu, igrali su preko 10 minuta, postizali više od četiri poena uz dva skoka. Potom su obojica promenili klubove, Čabarkapa je prešao u Golden Stejt, dok je Pavlović stigao u Klivlend, kao bek-ap Lebronu Džejmsu.

Karijera Žarka Čabarkape srušena je divljačkim prekršajem Denija Fortsona zbog čega je tadašnji reprezentativac Jugoslavije morao na operaciju, posle koje je pokušavao da se vrati u formu, ali do dana današnjeg nije uspeo. Više sreće je imao Pavlović, dobro je funkcionisao sa Lebronom, dobijao značajnu minutažu, od dvadesetak minuta, ali su usledile selidbe, najpre u Minesotu, Dalas, Nju Orleans, da bi svoju devetu sezonu Saša počeo u Portland Trejlblejzersima.

Njujork Niksi su poželeli da dobiju igrača visine Jao Minga i Šona Bredlija, te su sa 39. pozicije izabrali Slavka Vraneša, najvišeg igrača na draftu te godine. Međutim, Vraneš nije odigrao ni sekund u Medison Skver Gardenu, a kasniji odlazak u Portland nije prošao zapaženije, 8. januara 2004. pojavio se na terenu u duelu sa Minesotom i za tri minuta zabeležio jedan promašaj iz igre. Potom se vratio u Evropu, igrao je za Crvenu zvezdu, Budućnost, Partizan, a poslednjih nekoliko godina bio je član iranskog tima, Petročimi Bandar, dok trenutno brani boje Metalca u srpskoj Superligi.

Tada 19-godišnji Maćej Lampe postao je najmlađi igrač u sastavu Finiksa. Sansi su prava na njega dobili razmenom u koju je bio uključen i Miloš Vujanić. Trejdovan je potom u Nju Orleans, da bi NBA karijeru završio u Hjustonu, na kraju ukupno beležeći 3,4 poena i 2.2 skoka na 64 utakmice.

Poljak je na “pijaci” izabran pre Zaze Pačulije, Gruzijca koji uprkos ne tako sjajnim partijama nalazi angažmane u NBA i opstaje već deset godina. Njega je kao 42. pika druge runde izabrao Orlando Medžik, sledeće godine Pačulija je igrao u Milvokiju da bi “mirnu luku” pronašao u Atlanti.

U svojoj trećoj sezoni postao je starter sa preko 30 minuta po utakmici, preko 10 poena i oko 8 skokova. Usledilo je “hlađenje”, sve više vremena je Zaza provodio na klupi, ali je zahvaljujući povredi prvog centra Hoksa, Ala Horforda, Gruzijac ponovo postao prvi izbor za poziciju pod košem.

NBA karijere bile su predviđene za Sofoa Skorcijanidisa, Simona Ševčuka, Sanija Bećirovića, Pakelisa Morlendea, Remona van de Harea i Nedžada Sinanovića, ali niko od njih do dana današnjeg nije zadužio opremu nekog NBA ligaša. Poslednji draftovani igrač u 2003. godini Andreas Gliniadakis stigao je do ugovora sa Sijetl Supersoniksima za koje je u sezoni 2006/07 odigrao 81 minut i postigao ukupno 17 poena.

2004. Najezda Rusa i Slovenaca

1. Dvajt Hauard (Orlando)
2. Emeka Okafor (Šarlot)
3. Ben Gordon (Čikago)
4. Šon Livingston (LA Kliper)
5. Devin Heris (Vašington> Dalas)

11. Andriš Biendriš LAT (Golden Stejt)
21. Pavel Podkolzin RUS (Juta> Dalas)
22. Viktor Hrijapa RUS (Nju Džersi> Portland)
23. Sergej Monia RUS (Portland)
27. Saša Vujačić SLO (LA Lejkers)
28. Beno Udrih SLO (Sakramento)
40. Albert Mirales ESP (Toronto> Majami)
43. Viktor Sanikidze GEO (Atlanta> San Antonio)
50. Sergej Liščuk UKR (Memfis)
51. Vasilis Spanulis GRE (Dalas> Hjuston)
52. Kristijan Drejer NED (Nju Džersi)
58. Sergej Karaulov RUS (San Antonio)

Godina kada se posle Šeka pojavio još jedan Supermen, Dvajt Hauard, počela je bez evropskih igrača u Top 10 pikova.

Kao 11. izabran je Andris Biedrinš, koji nije mrdao iz matičnog Golden Stejta. Letonac je nakon dve godine adaptacije postao prvi centar tima iz San Franciska, a najbolju sezonu odigrao je 2008/9, upisujući prosečno po preko 11 poena i skokova, uz odlične procente šuta iz igre.

Međutim, dešavalo mu se i da potpuno podbaci, kao prilikom izvođenja ovog slobodnog bacanja:

Posle razočaravajućeg izbora Džamira Nelsona sa 20. pozicije, usledila je serija ruskih igrača, najpre je Juta izabrala pa prosledila Dalasu Pavela Podkolzina, a nerazdvojivi duo Hrijapomon stigao je u Portland. Bivši igrač Varezea, 226 centimetara visoki Podkolzin je za dve godine odigrao svega šest utakmica u Meveriksima, da bi se posle kratkog boravka u razvojnoj ligi odlučio za povratak u Rusiju. Trenutno nastupa u drugoj ruskoj ligi za Lokomotivu iz Novosibirska.

Viktor Hrijapa se nešto bolje snašao u Trejlblejzersima od svog kolege iz reprezentacije, Sergeja Monije. U svojoj sofmor sezoni igrao je preko 20 minuta uz skoro 6 poena i 4,4 skokova u proseku. Posle trejda u Čikago i slabijih partija vratio se u CSKA. Drugom delu tandema Hrijapomon nije najbolje krenulo, Monija je za Portland ubacivao nešto više od 3 poena na 23 utakmica, a prelazak u Sakramento značio je kraj njegove NBA epizode. On se vratio u Rusiju, najpre u Dinamo iz Moksve, da bi 2010. potpisao za Kimki.

Rusku koloniju upotpunio je Sergej Karaulov, koga je San Antonio izabrao sa 58. pozicije druge runde.

Seriju Rusa pratila je mini serija Slovenaca. Bekovi reprezentacije bivše jugoslovenske republike, Saša Vujačić i Beno Udrih odabrani su sa 27. odnosno 28. pozicije. Kad vas kao plejmejkera od 201 centimetar prekomanduju na poziciju beka koju neprikosnoveno drži Kobi Brajant, ne možete da ostavite Bog zna kakav utisak. Ta nesreća je zadesila Vujačića, koji je bio poznatiji zbog veze sa Marijom Šarapovom, nego po košgeterskom učinku u Lejkersima.

Ipak, Slovenac je sakupio popriličan broj utakmica, što mu je pomoglo da nakon trejda u Nju Džersi Netse bude starter na 17 utakmica i prosečno postiže preko 11 poena uz oko 3 skoka i 2 asistencije. Posle lok-auta u NBA, Vujačić je potpisao dvogodišnji ugovor sa Anadolu Efesom i verovatno stavio tačku na karijeru “preko bare”.

Beno Udrih pored Tonija Parkera i veterana Žaka Vona nije uspeo da se izbori za više od desetak minuta po meču u San Antoniju, ali je iskustvo stečeno u timu Grega Popoviča preneo u Sakramento. U Kingsima je gde kao startni spoljni igrač podigao proseke na preko 13 poena, 5 asistencija i 3,4 skokova za velikih 34,6 minuta po utakmici. U trejdu tri ekipe, Udrih je završio u Milvokiju, gde beleži nešto manje od 6 poena i provodi skoro duplo manje vremena na parketu u odnosu na period igranja u Kingsima.

Te godine se na izboru pojavio i Vasilis Spanulis, izabrali su ga Meveriksi, ali je on svoju NBA odiseju imao u Njuston Rokitsima. Grk se nije najbolje snašao, nijednom u sezoni 2006/07 nije bio starter, imao je dvostruko lošiji procenat šuta za tri poena nego u Evropi, pa je godinu završio sa prosekom od 3 poena i manje od jednog skoka i asistencije po utakmici. Pratio je put Huan Karlosa Navara i ekspresno se vratio u Evropu.

Pored Spanulisa, među poslednjim izabranim košarkašima bili su Antonio Burks, Blejk Step i Rašad Rajt, kasniji članovi Crvene zvezde, Partizana i Hemofarma. Zanimljivost u vezi sa Stepom je da je on posle kratkog boravka u „crno-belom“ dresu nastavio „sportsku“ karijeru kao profesionalni igrač pokera.

2005. Bogut je Endru ili Andrija?

1. Endru Bogut (Milvoki)
2. Marvin Vilijams (Atlanta)
3. Deron Vilijams (Juta)
4. Kris Pol (Nju Orleans)
5. Rejmond Felton (Šarlot)

11. Fran Vaskes ESP (Orlando)
12. Jaroslav Koroljev RUS (LA Klipers)
25. Joan Petro FRA (Sijetl)
27. Linas Kleiza LIT (Portland> Denver)
28. Ian Mahinmi FRA (San Antonio)
36. Ersan Iljasova TUR (Milvoki)
37. Roni Turijaf FRA (LA Lejkers)
41. Roko Leni Ukić CRO (Toronto)
43. Mile Ilić SRB (Nju Džersi)
44. Martinas Andriuškevičijus LIT (Orlando> Klivlend)
46. Erazem Lorbek SLO (Indijana)
48. Mikael Želabal FRA (Sijetl)
52. Aksel Ervel BEL (Denver)
57. Marčin Gortat POL (Finiks> Orlando)
58. Uroš Slokar SLO (Toronto)
59. Čenk Akjol TUR (Atlanta)

U prilično siromašnom izboru prvi pik je postao Australijanac hrvatskog porekla Endrju Bogut. Tada je već konkurencija na poziciji centra bila sve slabija, tako da je studentu univerziteta Juta predviđana velika NBA karijera. Ipak, on je u dosadašnjoj karijeri beležio svega oko 13 poena i nešto manje od 10 skokova, što nije loš učinak, ali od prvog pika se očekivalo više.

Ponovo u Top 10 nije bilo igrača iz Evrope. Poput prošlogodišnje situacije, sa 11. mesta izabran je “visoki” igrač, Španac Fran Vaskes. Čelnici Orlando Medžika su smatrali da je za Vaskesa bolje da ostane još koju godinu u Barseloni, stekne iskustvo i izbrusi talenat, ali kako do toga nije došlo, sadašnji košarkaš Unikahe, gotovo je sigurno, nikad neće stići do NBA karavana.

Vaskes je izabran pre Denija Grejndžera, kasnijeg Ol Star igrača, a relativno dobar plasman na draftu izborili su Linas Kleiza i Ersan Iljasova. Litvanac je kao student Misurija na poziciji niskog krila imao skoro 15 poena i osam skokova, što je bilo dovoljno Nagetsima zatraže trejd sa Portlandom i obezbede njegov potpis. Solidno je nastupao za Denver, uglavnom kao “fizikalac”. Posle lok-auta i sezone u Olimpijakosu, odlazi u Toronto, gde je bio promovisan u startera, a da ga nije zadesila povreda meniskusa desnog kolena sigurno bi imao veće proseke od 11 poena i 4,5 skokova.

Mnogo se polemisalo o Irsanu Iljasovu, koji je kao 15-godišnjak postao Ersan Iljasova i počeo da nastupa za tadašnji Ulker. Kako nije bilo puno informacija o njemu, osim tvrdnji da se radi o velikom talentu, Milvoki je odlučio da ga prosledi Tulsi, filijali u razvojnoj ligi, a 12 poena i 7 skokova u proseku bili su dovoljni za NBA ugovor. Prvi boravak u Baksima trajao je samo godinu dana, Turčin je otišao u Barselonu, da bi se 2009. godine vratio u Milvoki, dobio značajniju ulogu, što je rezultiralo većim brojkama, 2011/12. beležio je 13 poena i skoro 9 skokova.

Finansijskim jačanjem turskih klubova, pojavila se mogućnost da Iljasova opet zaigra u Evroligi, potpisao je za Anadolu Efes, ali je na početku tekuće sezone Turčin, kazahstanskog porekla, ponovo obukao dres “jelena”.

Svejedno kakav izbor bio, postala je tradicija da se na draftu nađe nekoliko igrača sa ex-Yu prostora.

Roko Leni Ukić je sa statusom najvećeg talenta hrvatske košarke dobio priliku da postane član Toronta, što je učinio tek tri godine kasnije. U Tau Keramici i Barseloni nije imao značajniju ulogu, pre svega zbog svog temperamenta, koji je uspeo da suzbije u Lotomatici, pod vođstvom zemljaka, Jasmina Repeše.

U Reptorse je stigao 2008. godine, tu se zadržao godinu dana, da bi u paketu sa Karlosom Delfinom bio poslat u Milvoki, u zamenu za Amira Džonsona i Sonija Vimsa, sadašnjeg igrača moskovskog CSKA. Samo 13 odigranih utakmica u dresu Baksa i ukupan prosek od četiri poena i dve asistencije, značili su povratak Ukića u Evropu, najpre u Fenerbahče, a zatim u Panatinaikos, gde je uspeo da izbori mesto startnog spoljnjeg igrača.

Mnogo problema sa snalaženjem van matičnih klubova imali su, a i danas imaju, srpski košarkaši. Klasičan primer igrača sa upropaštenom karijerom zbog loših odluka je Mile Ilić. Doduše, tome su kumovale i mnogobrojne povrede. Ilić je kao jedan od najtalentovanijih centara iz Evrope stigao u Nju Džersi. Netsi su “Jao Miletu” dodelili ulogu rezerve Nenadu Krstiću, koji se već tada etablirao kao zagarantovani starter. Ilić nije postao kalibar igrača na kojeg tim može da se osloni, ali je postao prvi košarkaš Netsa koji je poslat u razvojnu ligu.

Ekipa iz predgrađa Njujorka je pružila još jednu šansu bivšem igraču FMP Železnika, a kako nije bilo napretka, trejdovan je u Nju Orleans Hornetse, koji su ga se ekspresno odrekli. Ilić je, potom, sreću tražio u Lokomotivi iz Rostova, Bilbaou, Kahasolu, Metalcu, FMP-u i Crvenoj zvezdi, da bi nakon kraja sezone 2011/2012. ostao bez angažmana.

Slovenački visoki igrači dobili su na ceni uspehom Raše Nesterovića. Nesuđeni košarkaš Partizana bio je prvi centar u “zlatnoj” eri Minesota Timbervulfsa, predvođenih Kevinom Garnetom. Bar upola dobroj karijeri u NBA nadali su se Erazem Lorbek i Uroš Slokar. Prvopomenuti je imao bolji prolaz na draftu zbog koledž karijere na Mičigen Stejtu.

Profesionalnu karijeru u Evropi počeo je u Fortitudu, nastavio u Unikahi, Benetonu, Lotomatici, u CSKA se potpuno afirmisao kao snažna četvorka sa “mekom” rukom. Priče o Lorbekovom odlasku u San Antonio, koji je dobio prava na njega u trejdu sa Indijanom, ponavljaju se svake godine. Najbliži odlasku u ekipu Grega Popoviča bio je u prošloj letnjoj pauzi, ali do transfera nije došlo.

Uroš Slokar je ipak stigao do NBA ugovora u Toronto Reptorsima, koji je potrajao samo 20 utakmica. Ipak, ostaće upisano da je Slovenac sa prosečno dva poena za 3 i po minuta, učestvovao u prvom odlasku titule šampiona Atlantik divizije u Kanadu. Poput Lorbeka, i Slokar je karijeru gradio u Italiji, igrajući u Benetonu, Snajderu, Fortitudu, Montepaskiju i Virtusu, a karijeru po Mediteranu upotpunio je boravcima u Manresi i Gran Kanariji.

Tandem Real Madrida, Mikael Želabal i Aksel Ervel, zainteresovao je NBA ligaše nakon osvojenog ACB šampionata u sezoni 2004/05. Za razliku od Ervela koji nikada nije dobio priliku za dokazivanje, Želabal je 2006. godine postao član Sijetl Supersoniksa, pridruživši se kolegi iz reprezentacije, Joanu Petrou. U ruki sezoni nije mogao da očekuje veliku minutažu pored zvezdi Reja Alena i Rašarda Luisa, a nije mu se posrećilo ni sledeće godine, kada u grad Džimija Hendriksa stiže Kevin Durent. Uz sve to, Želabal je uspeo i da povredi ligamente kolena, što je značilo jednogodišnju pauzu.

Vratio se košarci u dresu Difendersa, u NBDL ligi, ali nije uspeo da skrene pažnju na sebe i dospe na platni spisak nekog NBA tima. Povreda je ostavila toliko traga na Francuzu da godinama nije uspevao da vrati formu iz vremena igranja za Real Madrid. Pokušavao je u Šoleu, Asvelu i Himkiju, odakle stiže u Cedevitu pod vođstvom Bože Maljkovića, koji ga je trenirao i u “kraljevskom” klubu. Kako nije bio zadovoljan kvalitetom ABA lige, prelazi u Valensiju, da bi posle manje od mesec dana potpisao desetodnevni ugovor sa Minesotom u kojoj dobija solidnih dvadesetak minuta po utakmici.

Najpotcenjeniji igrač na draftu 2005. godine je Poljak Marcin Gortat, verovatno zbog toga što u karijeri nije nastupao ni za jedan, iole respektabilan, evropski klub. Kao košarkaša nemačkog Rajn Enerdžija, izabrali su ga Finiks Sansi, ali je on trejdovan u Orlando Medžik. Posle perioda adaptacije na američki stil košarke u D ligi, debituje za Medžik u utakmici protiv Niksa, i u toj ruki sezoni beleži još ukupno šest mečeva.

Na njegovu nesreću, u timu je već bio Dvajt Hauard, tako da se Gortat nije naigrao, na parketu je provodio prosečno oko 13 minuta. Poljakov pokušaj da kao ograničeno slobodan agent pređe u Dalas, osujetilo je rukovodstvo Orlanda, ali nije imalo smisla držati u timu nezadovoljnog igrača, tako da je “poljski čekić” stigao u Finiks.

U klubu koji ga nije želeo na početku karijere, Gortat dobija dvostruko više vremena na parketu, što je vratio odličnim brojkama, tačno 13 poena i 9 skokova na 55 utakmica. Ipak, to nije bilo najbolje od reprezentativca Poljske, već u sledećoj sezoni stigao je do dabl-dabl proseka.

Pre Gortata, sa pozicije 55. izabran je Lorens Roberts, bivši igrač Crvene zvezde i Partizana, koji je u svojoj sofmor sezoni za Memfis Grizlise ubacivao solidnih pet poena uz skoro pet skokova po utakmici.

2006. Barnjani ispred svih

1. Andrea Barnjani ITA (Toronto)
2. LaMarkus Oldridž (Čikago> Portland)
3. Adam Morison (Šarlot)
4. Tajrus Tomas (Portland> Čikago)
5. Šelden Vilijams (Atlanta)

13. Tabo Sefološa CH (Filadelfija> Čikago)
18. Oleksej Pečerov UKR (Vašington)
27. Serhio Rodriges ESP (Finiks> Portland)
30. Džoel Frilend GB (Portland)
38. Kosta Perović SRB (Golden Stejt)
44. Lior Elijahu ISR (Orlando> Hjuston)
48. Vladimir Veremenko BLR (Vašington)
53. Jotam Halperin ISR (Sijetl)
56. Edin Bavčić BIH (Toronto> Filadelfija)
57. Lukas Mavrokefalidis GRE (Minesota)
59. Damir Markota CRO (San Antonio> Milvoki)

Propustivši priliku za potpis jednog od najboljih plejmejkera na svetu, Režona Rondoa (21. pik Finiksa, prosleđen u Boston), Toronto Reptorsi su se odlučili za Andreu Barnjanija, Italijana imenovanog za evroligašku zvezdu u usponu 2006. godine. Pomalo je začudila odluka kanadskog tima da, sa prve pozicije, odabere 22-godišnjeg centra koji je za Beneton, u svojoj najboljoj godini, beležio tek nešto više od deset poena i četiri skoka.

Barnjani je solidno startovao u NBA, kao rezerva u ruki sezoni održao je prosek iz Evrolige, da bi već kao sofmor stigao do pozicije startera. Posle odlaska prve zvezde tima, Krisa Boša u Majami, Italijan je postao glavna opcija u napadu, što je opravdao sa skoro 22 poena po utakmici. Opšti utisak je da je prvi Evropljanin ikada izabran kao prvi pik mogao bolje u dosadašnjoj karijeri, a ukoliko uskoro ne stigne u neki tim sa većim ambicijama, ne treba očekivati neke ekstremno bolje partije, rezultate i statističke parametre.

Tradiciju odlaska visokih igrača Partizana u NBA nastavio je Kosta Perović. Poput svog nekadašnjeg klupskog druga, Nenada Krstića, nije odmah posle drafta potpisao ugovor, odlučio se za ostanak u srpskoj ligi. Dve godine kasnije stigao je u Golden Stejt Voriorse, ali je stigao da upiše tek sedam pojavljivanja na terenu i to posle perioda dokazivanja u NBDL ligi.

Kako nije uspeo da doda mišićnu masu i popravi koordinaciju pokreta, Perović je napustio San Francisko i potpisao za Pamesu, odakle stiže u Barselonu. Trenutno je rezerva, takođe neostvarenom NBA igraču, Franu Vaskesu u Unikahi.

Mini koloniju balkanskih kandidata upotpunili su Edin Bavčić i Damir Markota. Prava na Bosanca su stigla u Filadelfiju, koja ih još uvek nije aktivirala, a kako stvari stoje i kako se Bavčićeva karijera kreće, verovatno da nikada i neće. Sa Markotom je situacija delimično drugačija. Hrvat je posle boravka u razvojnoj ligi, dobio priliku u Milvoki Baksima.

U 30 odigranih utakmica, on je sa pozicije „trojke“, prebačen na „četvorku“, što mu nije odgovaralo, pre svega zbog manjka mišića i ustaljene navike da više vremena provodi van linije 7,24. U nastavku karijere stizao je do Spartaka, Žalgirisa, Cibone, Menorke, Bilbaoa, Olimpije, da bi se konačno „skrasio“ u Bešiktašu.

Serhio Rodiriges je kao 20-godišnjak bio lider Estudijantesa, što je bilo dovoljno Portlandu da mu u ruki sezoni poveri skoro 13 minuta po utakmici. Ipak, posle tri godine prosleđen je u Sakramento, gde je održao proseke, ali očekivanog napretka u igri nije bilo. Prelaskom u Njujork Nikse dobio je najveću minutažu, skoro 20 minuta za koje je koristio za 7 poena i 3 asistencije.

Želja za većom ulogom u timu i obezbeđivanjem mesta startnog pleja reprezentacije Španije, Rodrigesa je vratila u domovinu, od 2010. godine je u Real Madridu, gde pruža sjajne partije uz veliki broj atraktivnih poteza i asistencija. Ipak je vreme provedeno u NBA imalo uticaja.

Specijalizovani sajtovi za NBA ligu, svrstavali su Džoela Frilenda u grupu igrača koji moraju kad-tad da stignu u najbolju ligu na svetu. Britanac je šest godina posle draftovanja došao u Portland, ali još uvek nije dobio pravu šansu. Više je igrao za filijalu Ajdaho Stampid, nego za Trejlblejzerse, što je i razumljivo, s obzirom da je na njegovoj poziciji neprikosnoven LaMarkus Oldridž.

Lior Elijahu i Jotam Halperin smatrani su najvećim talentima izraelske košarke, naročito posle trening kampa u Trevizu nekoliko meseci pre draft večeri. Međutim, nijedan od njih nije stigao do NBA parketa, prava na Elijahua ima Minesota koja ga je želela 2009. godine, ali se Izraelac tada odlučio za prelazak u Kahu Laboral, posle čega je njegova karijera krenula silaznom putanjom.

Kako je Makabi pored mladog Halperina na bekovskim pozicijama imao Arijela MekDonalda i Entonija Parkera, Jotam je poslat u Olimpiju, gde je osvojio duplu krunu. Projektovan kao prvi izraelski košarkaš u NBA, ipak nije dobio poziciju na draftu kako je očekivano, pa se vratio u matični Makabi. Odličnim igrama obezbedio je milionski ugovor u Olimpijakosu, kasnije je prešao u Spartak, a trenutno je startni bek košarkaške sekcije Bajern Minhena.

Treći izbor te godine bio je Adam Morison, nesuđeni nosilac igre Crvene zvezde, a odličan posao uradila je Oklahoma, dovođenjem Švajcarca Taba Sefološe koji je izrastao u jednog od najboljih timskih igrača u ligi.

2007. Nastavak dinastije Gasol

1. Greg Oden (Portland)
2. Kevin Durent (Sijetl)
3. Al Horford (Atlanta)
4. Majk Konli (Memfis)
5. Džef Grin (Boston> Sijetl)

9. Žoakim Noa FRA (Čikago)
18. Marko Belineli ITA (Golden Stejt)
24. Rudi Fernandes ESP (Finiks> Portland)
30. Peteri Koponen FIN (Filadelfija> Portland)
38. Kiril Fesenko UKR (Filadelfija> Juta)
39. Stanko Barać CRO (Majami> Indijana)
48. Mark Gasol ESP (LA Lakers)
50. Renaldas Seibutis LAT (Dalas)
58. Jorgos Printezis GRE (San Antonio> Toronto)
60. Milovan Raković SRB (Dalas> Orlando)

Portland Trejlblejzersi su žarko želeli da na duži period reše problem startnog centra, ali je izbor Grega Odena samo doneo veće. Momak rođen u Bafalu, pokupio je sve moguće srednjoškolske košarkaške nagrade, a kako je već u prvoj koledž sezoni bio dominantan, odlučio se za odlazak u NBA. Kako je zbog operacije desnog kolena propustio čitavu sezonu, automatski je mu je sledeća, sezona 2008/09. uračunata kao ruki, međutim Oden se posle rehabilitacije vratio sa 20 kilograma viška, što je uticalo da zaradi još jednu povredu, ovoga puta je imao problem sa stopalom.

Taman što se vratio, krenuo sa prvim dabl-dabl učinkom, duel sa Korijem Magetijem rezultirao je povredom, ovoga puta, levog kolena. Posle još četiri operacije, oba kolena, početkom 2012. godine, uprava Portlanda je konačno izgubila strpljenje i otpustila maleroznog Odena. Pitanje je da li će se on ikada više vratiti na parket. Procena Portlanda dobija na besmislenosti s obzirom da su kao nakon Odena izabrani Ol Star igrači, Kevin Durent i Al Horford.

U bukvalnom smislu reči, internacionalac, Žoakim Noa odabran je sa devete pozicije od strane Čikago Bulsa. Student univerziteta Florida je sin francuskog tenisera Janika Noe, čime mu je omogućeno posedovanje francuskog državljanstva, rođen je u Njujorku, time je dobio američko, a takođe ima i švedski pasoš, sa majčine strane.

Tu se, međutim, ne završavaju zanimljivosti u vezi sa Žoakimom, koji ima prilično atipičan stil igre sa ponekad i previše energije, sjajnim osećajem za skok, blokadu i asistenciju, ali uz očajnu tehniku šuta, zbog čega je često kritikovan. U svojoj ruki sezoni dobio je priličnu minutažu, a u kompletnoj karijeri odnos poena i skokova mu je gotovo izjednačen, ubacivao je 8,9 poena uz 8,6 skokova. Ove godine se prvi put pojavio na Ol Star vikendu, kao član tima Istočne konferencije.

Posle serije visokih igrača, konačno su se pojavila dva kvalitetna šutera iz Evrope, najpre Marko Belineli, pa Rudi Fernandes. Italijan je stigao u Golden Stejt, sjajno odigravši Letnju ligu, međutim u ruki sezoni stvari su bile nešto drugačije. Bivši igrač Virtusa i Fortituda igrao je samo po 7,3 minuta i za to vreme uspevao da postigne tri poena.

Posle napornog rada u letnjoj pauzi, dobio je nešto značajniju ulogu i 23 puta je bio starter. U Torontu je proveo jednu sezonu, dok se potpuno afirmisao u redovima Hornetsa kada je prvi put zaigrao u plej-ofu i beležio preko deset poena u proseku. Od ove sezone član je Čikaga, gde igra manje nego u Nju Orleansu, ali pogađa bitne šuteve, poput onog za pobedu nad Bostonom u produžetku.

Rudi je na draft stigao sa brojnim individualnim priznanjima, od kojih je najznačajnije imenovanje za najboljeg mladog igrača Evrope 2006. godine. Iz poštovanja prema treneru Huventuda Aitu, ostao je do kraja ugovora i 2008. postao član Portlanda, gde ga je čekao zemljak Serhio Rodriges. Fernandes je imao start iz snova, već u drugom mesecu svog boravka u Trejlblejzersima ubacio je Majamiju 25 poena za 29 minuta.

Odabran je za učešće u takmičenju zakucavanja na Ol Star vikendu i postao najbolji ruki trojkaš, sa 159 pogođenih šuteva van 7,24. Ostao je još dve godine u Portlandu, trejdovan je najpre u Dalas, pa u Denver, gde se nije najbolje snašao. Posle povrede leđa, propustio je 50 utakmica i rešio da se vrati u Evropu. Trenutno nastupa za Real iz Madrida i ne planira povratak u NBA.

U grupu evropskih košarkaša može se svrstati i Brazilac Tijago Spliter. Afirmaciju je stekao u Španiji, igrajući za Kahu Laboral, postao MVP ACB lige, 2010. godine. Nakon te sezone se preselio u San Antonio, a početna projekcija je bila da on postane dostojna zamena Timu Dankanu. U timu Grega Popovića igra nešto više od 15 minuta u proseku, ubacuje oko sedam poena uz pet skokova, a najviše mu se zamera nedostatak mase i loš procenat sa linije slobodnih bacanja. U poslednjih nekoliko meseci dobija sve više mesta u timu, dobio je na samopouzdanju i polako preuzima ulogu vodećeg visokog igrača, u tandem sa Francuzem Borisom Dijaoom.

Gabonac Stefan Lazme i Ukrajinac Kirilo Fesenko imaju dosta sličnosti, iako na prvi pogled baš ne izgleda tako. Lazme je igrao za Partizan, dok je Fesenko pominjan kao njegov naslednik. Pored toga, obojica su bili epizodisti u NBA ligi, s tim da je Fesenko bio veći optimista i zadržao se čak pet godina “preko bare”. Dok je Ukrajinac uglavnom gledao kako drugi igraju, i stigao do ukupnog proseka od dva poena i tri skoka, Stefan Lazme je shvatio da za igrača njegovih karakteristika nema mesta u najjačoj ligi na svetu. U toku 2007/08. sezone nastupao je za Golden Stejt i Majami, na 16 utakmica ubacivao je po 5,5 poena uz 3,3 skoka. Iz Majamija je stigao u beogradski Partizan, a sada ima prilično značajnu ulogu u višestrukom prvaku Evrolige, grčkom Panatinaikosu.

Za razliku od njih, Stanko Barać i Peteri Koponen nisu pronašli mesto u svlačionici nekog NBA tima. Hrvat je sa svojih 217 centimetara visine postao respektabilan igrač na centarskoj poziciji u Evropi, dok za Finca i ima nade da će otići u Portland, koji je do prava na njega stigao u trejdu sa Filadelfijom. Trenutno nastupa za ruski Himki.

Slično se dogodilo i sa Renaldasom Seibutisom i Jorgosom Printezisom.

Mnoge je začudilo to što je mlađi brat Gasol izabran tek kao 48. pik. Grizlisi su morali da se odreknu Paua, koji je želeo borbu za titulu, poslat je u Lejkerse od kojih je Memfis dobio mogućnost potpisivanja adekvatne zamene iz iste porodice.

Tokom cele karijere mlađi Gasol je imao problema sa viškom kilograma, zbog čega nije dobio šansu u Barseloni. To je iskoristila Đirona i od nezgrapnog 216 centimetara visokog momka napravila MVP igrača. Mark je već u ruki sezoni oborio rekord starijeg brata u procentu šuta za dva poena i u svakoj narednoj sezoni je popravljao učinak, što je rezultiralo pozivom na Ol Star utakmicu 2012. godine.

Svoj temperament prikazao je u duelu Memfisa i Jute, Derik Fejvors ga je nagazio, ostavio ga bez jedne patike, na šta je Mark reagovao faulom u odbrani nad centrom Džeza, na sasvim nesvakidašnji način:

I na ovom draftu Srbija je imala predstavnika. Sasvim neočekivano, malo poznati Milovan Raković, igrač tadašnje Mega Ishrane, našao je mesto među 60 izabranih, kao – 60. pik. Dalas Meveriksi nisu hteli da potpišu potencijalnog reprezentativca Srbije, koji je postao sasvim solidan igrač, mada se čini da je zenit svoje karijere dostigao u periodu 2010-2012 kada je nastupao za Montepaski Sijenu.

2008. Stiže "crnogorski buldožer"

1. Derik Rouz (Čikago)
2. Majkl Bizli (Majami)
3. O Džej Mejo (Minesota> Memfis)
4. Rasel Vestbruk (Sijetl)
5. Kevin Lav (Memfis> Minesota)

6. Danilo Galinari ITA (Njujork)
20. Aleksis Ažinka FRA (Šarlot)
23. Kosta Kufos GRE (Juta)
25. Nikola Batum FRA (Hjuston> Portland)
31. Nikola Peković MNE (Minesota)
36. Omer Ašik TUR (Portland> Čikago)
44. Ante Tomić CRO (Juta)
45. Goran Dragić SLO (San Antonio> Finiks)
53. Tadija Dragićević SRB (Juta)
56. Saša Kaun RUS (Sijetl> Klivlend)
60. Semih Erden TUR (Boston)

Godina koja je donela pet Ol Star igrača i potencijalnih desetak. Samo pogled na prvih pet govori o činjenici da su generalni menadžmenti klubova bili na “slatkim” mukama. Zamalo se u Top pet našao i jedan evropljanin, Danilo Galinari.

Njega su sa šeste pozicije izabrali Njujork Niksi, pre, recimo Bruka Lopesa, Serža Ibake ili Roja Hiberta. Italijan je 2008. dobio priznanje za evropsku zvezdu u usponu, što mu je podiglo cenu i omogućilo ovako visok plasman, a uz to i ugovor sa Ribokom za liniju patika pod nazivom “The Rooster” iliti “Petao”.

Nije imao previše sreće na u ruki sezoni, zadesila ga je neugodna povreda leđa, zbog koje je odigrao samo 28 utakmica, uz jedva preko šest poena u proseku. Uprkos tome, stekao je poverenje trenera Majka D’Antonija i kao sofmor postao starter, podigavši broj poena na preko 15, uz skoro pet skokova.

Posle tri godine u Niksima, Galinari je postao član Denvera, dok je u suprotnom smeru otišao Karmelo Entoni, tako da je Italijana čekala rezervisana pozicija startnog krila. Uspešno je održavao učinak iz Njujorka, a tekuća sezona mu je najbolja u karijeri, beleži skoro 17 poena uz preko pet skokova i dve asistencije.

Osim iz daljine, Italijan je uspevao da pogađa i šuteve koji se uglavnom viđaju na egzibicijama poput AND 1 Mikstejpa ili Harlem Globtrotersa:

Čini se da su najbolji posao 2008. godine uradili Minesota Timbervulfsi, draftovanjem Nikole Pekovića. Pre crnogorskog reprezentativca izabrani su Francuz Aleksis Ažinka i Grk Kosta Kufos, za koje se ne može reći da su, do sada, ostavili traga u NBA, uz napomenu da se dobre igre mogu očekivati od Kufosa, koji je postao starter Nagetsa.

Peković je prosto eksplodirao u dresu Partizana u sezoni 2007/08. i sa titulom najboljeg centra Evrolige pojavio se na draftu. Odluka da provede dve godine pod patronatom Željka Obradovića u Panatinaikosu donela mu je još iskustva i jakih utakmica, tako da je “Pek” bio spreman za početak NBA odiseje.

U Minesoti je ispred sebe imao Darka Miličića u grčevitoj borbi za spas karijere. Kako se Srbin povredio, otvorio se prostor za Pekovića, koji je on maestralno iskoristio i učvrstio se u startnoj postavi u sofmor sezoni. Ove godine pruža impresivne partije, beleži 16 poena uz skoro devet skokova i može se smatrati, ako ne najboljim, onda najsnažnijim belim centrom na svetu. Ukoliko ga povrede zaobiđu, i razum uprave Minesote bude prisutan, Nikola bi mogao da postane Ol Star igrač već sledeće godine.

Snagu Pekovića osetio je na svojoj koži Brendan Najt, igrač koji defintivno nema sreće ove sezone, posle ponižavanja od strane Kajrija Irvinga na Ol Star vikendu, zaradio je i nokaut od "crnogorskog buldožera".

Zanimljiv put prošao je Goran Dragić, koga San Antonio nije želeo, pa ga je prosledio Finiksu. Sansi su Slovencu namenili ulogu naslednika Stiva Neša, što je možda bio prevelik pritisak za, tada 22-godišnjaka, te je Dragić kao ruki beležio svega 4,5 poena i dve asistencije u proseku. Narednu godinu krenuo je dosta samouverenije, čemu svedoči utakmica sa San Antoniom kada je od svojih 26 poena, u poslednjoj četvrtini postigao 23.

Poslednjeg dana roka za trejdove, Slovenac je poslat u Hjuston, u kojem je imao gotovo identičnu statistiku kao u Sansima, uz bolji procenat šuta za dva i tri poena. Tokom lok-auta 2011. godine Dragić je nastupao za Kahu Laboral, a nakon kraja skraćene sezone, kao slobodan agent vratio se u Finiks i postao startni plejmejker. Trenutno pruža najbolje partije u NBA karijeri, 14 poena uz šest asistencija za 32 minuta po utakmici.

Dragić je imao jedan od najsvetlijih trenutaka na utakmici protiv Lejkersa, kada je uspeo da uđe u žestok verbalni, a umalo i fizički sukob sa zemljakom, Sašom Vujačićem.

Juta Džez je izabrala balkanski centarski tandem, Tadiju Dragićevića i Antu Tomića, ali oni još uvek nisu stigli do NBA ugovora. Po razvoju njihovih karijera u Evropi, bivši kapiten Crvene zvezde nema neke prevelike šanse da postane član Dalasa, koji je dobio prava na njega kroz trejd, dok bi Hrvat uskoro mogao “preko bare”. Posle četiri godine traženja prave forme, konačno je ove sezone zablistao u Barseloni.

Do ugovora je stigao Semih Erden, nekadašnji član Partizana, 2010. je stigao u Boston i zahvaljujući godinama i povredama Šakila O’Nila, Džermejna O’Nila i Kendrika Perkinsa stigao je da upiše 37 nastupa za Seltikse, uz učinak od četiri poena i tri skoka. Početkom 2011. godine prešao je u Klivlend, u kome je ostao i nakon lok-auta. Leta sledeće godine vratio se u Evropu i postao član Anadolu Efesa.

U kategoriju evropskih košarkaša može se svrstati i Džejms Gist, kako zbog sjajnih partija u Partizanu, tako i zbog činjenice da poseduje tursko državljanstvo. Nakon boravka u Bjeli i Lokomotivi iz Kubana, pokušao je da se izbori za ugovor sa Sparsima, ali u tome nije uspeo, pa se odlučio za povratak u Evropu, najpre u Partizan, da bi kasnije nastupao i za Fenerbahče i Unikahu. Od sredine ove sezone član je Panatinaikosa.

2009. Pit Maravič iz Španije postaje Vuk

1. Blejk Grifin (LA Klipers)
2. Hašim Tabit (Memfis)
3. Džejms Harden (Oklahoma)
4. Tajrik Evans (Sakramento)
5. Riki Rubio ESP (Minesota)

22. Viktor Klaver ESP (Portland)
23. Omri Kaspi ISR (Sakramento)
25. Rodrik Boboa FRE (Oklahoma > Dalas)
34. Serhio Ljulj ESP (Denver > Hjuston)
39. Jonas Jerebko SWE (Detroit)
45. Nik Kalates GRE (Minesota > Dalas)
47. Henk Norel NED (Minesota)
49. Sergej Gladir UKR (Atlanta)
50. Goran Suton CRO (Juta)
53. Nando de Kolo FRA (San Antonio)
57. Emir Preldžić TUR (Finiks > Klivlend)

Mladi španski bek Riki Rubio postao je najboljeplasirani Evropljanin na draftu 2009. odlukom Minesote da ga izabere sa pete pozicije. Momak, kome su američki novinari dodelili titulu “novog Pita Maravića”, nakon drafta je prešao iz matičnog Huventuda u Barselonu, a u Timbervulvse je stigao 2011. godine. Već u prvoj nedelji pokazao je sav talenat i bio je proglašen za rukija meseca.

U početničkoj sezoni beležio je deset poena i osam asistencija, a kada se očekivalo da u potpunosti postane vođa tima, zadesila ga je povreda ukrštenih ligamenata kolena, zbog koje je propustio skoro polovinu utakmica. Krajem prošle godine Rubio se vratio na teren i nema sumnje da ima potencijala da postane možda i najbolji evropski plejmejker u istoriji NBA lige, s obzirom da je repertoaru asistencija dodao i šut sa distance, koji mu je predstavljao problem u Evropi.

Rikijeve kolege iz reprezentacije nisu imale toliko sreće. Viktor Klaver se “šetao” iz Portlanda u Ajdaho i nazad, da bi ove sezone konačno dobio stalno mesto u timu i solidnih 11 minuta po utakmici. Serhio Ljulj još uvek nije postao član Hjuston Roketsa, koji su “iskeširali” 2,25 miliona dolara Denveru za preuzimanje Španca. Uprkos tome, Ljulj je i dalje u Real Madridu.

Grupaciju evropskih bekova upotpunjuju Rodrigo Boboa, Nando de Kolo, Emir Preldžić, Nik Kalates i Sergej Gladir, od kojih su samo prva dvojica zaigrali u NBA. Boboa je preko Oklahome stigao do Dalasa, gde je konkretan učinak imao tek u svojoj trećoj sezoni, nakon što je propustio dobar deo sofmor godine zbog povrede stopala, zarađene tokom priprema reprezentacije Francuske. Ove godine nijednom nije bio starter, dobija svega 12 minuta po utakmici, a za to vreme ubacuje 3,6 poena, dvostruko manje od svog ukupnog proseka u karijeri.

Nando de Kolo je tri godine posle drafta stigao u San Antonio, kao podrška zemljaku Toniju Parkeru. Francuz je ove sezone odigrao 40 utakmica, ubacivao 3,5 poena uz skoro po dva skoka i dodavanja.

U sledećoj “turi” našli su se krilni i visoki igrači, Omri Kaspi, Jonas Jerebko, Henk Norel i Goran Suton. Poput bekova, i ovoga puta su samo prva dvojica uspela da obezbede status NBA igrača. Kaspi je stigao u Sakramento posle najgore sezone tog kluba u istoriji, dobio je prilično znajačnu minutažu od 25 minuta, što je rezultiralo njegovim najboljim procentima u karijeri “preko bare”, sa više od deset poena uz 4,5 skokova. Takve brojke donele su mu mesto na Ol Star duelu rukija i sofmora. Posle još jedne godine u Kingsima, prešao je u Klivlend u kojem trenutno pruža svoje najslabije partije, jedva preko četiri poena i dva skoka po meču.

Šveđanin, ruskog porekla, Jonas Jerebko svrstavan je u Top 5 Evropljana na draftu 2009. godine, ali su ga Detroit Pistonsi izabrali tek u drugoj rundi. Sledeće godine je stigao u tim “klipova” i počeo karijeru tučom sa Džamalom Meglorom u presezonskoj utakmici. Vremenom je postao miljenik navijača u “Oubrn Hils Palasu”, iako ne uspeva da održi formu iz ruki sezone u kojoj je beležio blizu deset poena. U ovoj ubacuje dvostruko manje.

2010. I Bjelica bi da postane Vuk

1. Džon Vol (Vašington)
2. Ivan Tarner (Filadelfija)
3. Derik Fejvors (Nju Džersi)
4. Vesli Džonson (Minesota)
5. DeMarkus Kazins (Sakramento)

17. Kevin Serafan FRA (Čikago > Vašington)
31. Tibor Plajz GER (Nju Džersi)
35. Nemanja Bjelica SRB (Vašington > Minesota)

Na jednom od najlošijih draftova, Vašington je izabrao prvog pika, a i prvog Evropljanina, francuskog centra Kevina Serafana. Momak, rođen u Francuskoj Gvajani, odmah je potpisao ugovor, ali je morao da čeka na priliku. Više prostora dobio je u drugoj godini, startovao je 21 meč, a ukupno ubacivao osam poena uz pet skokova. U ovoj sezoni stigao je do dvocifrenog učinka i ukoliko bude nastavio sa vrednim radom, moći će da bude respektabilna “petica”, naročito kada se u obzir uzme manjak takvih igrača u poslednje vreme.

Tim iz prestonice Sjedninjenih država izabrao je i igrača koji je pronalazak Svetislava Pešića, krilo sa visinom centra i tehnikom beka. Međutim Nemanja Bjelica nije bio u planovima Vizardsa, pa je prosleđen Minesoti. Posle odličnih igara u Zvezdi, dugo se tražio u timu Kahe Laboral, ali je ove sezone “eksplodirao” i nije nemoguće da Srbina vidimo već sledeće sezone u društvu Rikija Rubija i Nikole Pekovića.

Te godine izabrani su i budući igrači srpskih timova, Džerom Džordan, koji se nije naigrao u Hemofarmu, ali je obezbedio ugovor u Njujork Niksima i Teriko Vajt, aktuelni startni bek Radničkog iz Kragujevca.

2011/12. Jane, da li se veseliš?

Kako je od ovih dvaju draft godina prošlo dve, odnosno jedna efektivna NBA sezona, ne može se sa sigurnošću proceniti koji evropski košarkaši su zaista zaslužili da im komesar Dejvid Štern izgovori ime.

Draft iz 2011. godine doneo je u NBA Enesa Kantera, Jonasa Valančunasa i Jana Veselog među prvih šest pikova. Čini se da je Litvanac napravio najbolji potez i ostao još jednu sezonu u Lijetovos Ritasu. Ova sezona mu je premijerna u NBA, starter je na poziciji centra i postiže sasvim solidnih osam poena uz pet skokova. Kanter i Veseli su u velikim problemima, Turčin je skinuo kile, ali nikako da dobije pravu minutažu, dok je Veseli tokom cele karijere bežao od pozicije krilnog centra, koja mu je trenutno namenjena u Vašingtonu.

Zanimljivu karijeru gradi Nikola Vučević. Mladi Crnogorac je bio u drugom planu u Filadelfiji, ali mu se trejdom u Orlando otvorila pozicija prvog centra. Nik je eksplodirao ove godine, samo Zek Rendolf i Dejvid Li imaju bolji dabl-dabl prosek od njega, uz to, oborio je rekord franšize po broju skokova na utakmici (29) što dobija na značaju s obzirom da su dres Medžika nosili Šakil O’Nil i Dvajt Hauard. Vučević je zbog takvih partija dobio poziv za učešće na Ol star duelu rukija i sofmora, postavši prvi Crnogorac na toj manifestaciji.

Najbliži mogućnosti da postanu NBA igrači su Nikola Mirotić i Davis Bertans, dok je teško očekivati da će Bojan Bogdanović, Milan Mačvan i Adam Hanga zadovoljiti kriterijume.

Najboljeplasirani Evropljanin prošle godine bio je Francuz Evan Furnije, koji je odmah obezbedio ugovor sa Denverom. U svojoj ruki sezoni provodi osam minuta i beleži solidna četiri poena po meču. Džefri Tejlor, Amerikanac sa švedskim državljanstvom stigao je u Bobketse i zavredio zavidno vreme na poziciji beka i krila, preko 21 minut u proseku. Svoje mesto našao je i 20-godišnji Gruzijac Tornike Šengelija, u Bruklin Netsima, gde je do sada igrao samo po četiri minuta na 13 utakmica.

Ozbiljne šanse za pojavljivanje u najatraktivnijoj košarkaškoj ligi na svetu imaju Kostas Papanikolau, Ilkan Karaman i Furkan Aldemir, koji su već najavili učešće na sledećoj Letnjoj ligi. Malo je verovatan odlazak Izeta Turkilmaza, Ognjena Kuzmića ili Tomislava Zubčića.

Da li neki srpski košarkaš može da stigne slavu Vlada Divca ili Peđe Stojakovića? Hoće li Nikola Peković postati najbolji centar NBA lige? Da li je trebalo dati šansu Dejanu Bodirogi? Šta se dešava sa Janom Veselim? U poslednjim godinama se razlike između NBA i Evrolige značajno smanjuju, sve je više američkih košarkaša u Evropi. Pitanje je u kojoj meri evropski košarkaši i dalje vide NBA karavan kao mesto gde će graditi svoje karijere.

Šta vi mislite o tome?

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.