Znamenitosti, put u prazno i slavlje

Nemam ništa protiv trgovca iz Bitolja koji je potrošio deset minuta da mi objasni da volim njegovu kožnu jaknu, i da je iz Bitolja i da je odma' pomislio da smo Bugari, ali šteta da ne probam jaknu, ne slaže se da nisam kupac... Razumem da je povlačenje za ruku kažnjivo kartonom samo na zelenom terenu, ne u 'trgovačkoj' zoni, ali je put kroz 'carstvo tekstila' bio 'brz'.

Plava džamija je znatno interesantnija spolja nego iznutra. Meni bar, izgleda impresivno, valjalo je sav onaj kamen sklopiti, a verujem da bi bila još zanimljivija da nema hiljada bosonogih turista koji vredno škljocaju aparatima (da, znam da digitalni aparati ne škljocaju) i sakupljaju 'foto uspomene' iz još jedne zemlje. Ali, gužva je nesnosna, a smisao obilaska se gubi kada i peta osoba zaredom pokuša da, tražeći bolji ugao za fotografiju kaže neku od varijanti reči 'izvini'. Izvinite vi, nisam se dugo zadržao.

Slično je u Aja Sofiji, samo je hladnije. Matrica se svodi na isto, strelica do ulaza, pa smer kretanja, neshvatljiv kič od 'suvenira', turistička prevara, reklo bi se. Ali je građevina monumentalna, 'njena priča' preduga i teška. Drago mi je što sam bio, naravno. Konstantinopolj...

U istom kraju grada je i Sultanov dvorac. Impresıvan spolja, sigurno je još zanimljiviji kada se uđe. Hiljade, možda i desetine hiljada turista imale su jasnu poruku - višak si! Prihvatljivo, nije nedelja jedini dan, kada tolike vekove stoji na istom mestu, ni sutra ga neće pomerati...

Kao ni azijski deo grada. Veći, naseljeniji, brodom na dvadeset minuta od evropskog, jednog ili drugog. Lep je pogled sa broda, teško je videti neki deo koji ne deluje zanimljivo, a na brodu navijači. Fenerbahče i Galatasaraj igraju za titulu. Ta nedelja. Ceo život razgovaram sa navijačima beogradskih klubova, i svi bizarni argumenti i 'razlozi protiv' rivala koje možete čuti od crno-crveno-belih su biseri razuma kada čujete žuto-plavu i crveno-žutu 'armiju' kako priča i šta misli o svojim komšijama.

Stigli smo u Kadikoj, i na strani sa koje smo krenuli bilo je puno ljudi u dresovima Fenera, na onoj drugoj nije bilo onih koji nisu. Sve žuto-plavo, svi žuto-plavi, da nema policije (očekivano plavo-plavi) bili bi svi isti.

Pesma (mužicki diskurs više nego nezgodan, ali navijači su ti koji biraju) na svakom koraku, srećni sa ulaznicama odavno na tribinama, oni bez karata potpuno mirni - na svakom koraku veliki ekrani ili zvučnici sa radio-prenosom(!), zastave, zastave, zastave... Ima i ulaznica kod tapkaroša, od 120 do 150 evra.

A onda neočekivano, mada pomalo neobično priznanje za B92. Na stadion Fenerbahčea nisu ušli novinari ESPN, španske nacionalne televizije, novinari iz Izraela i Francuske. Nismo ni nas dvojica. Fino društvo.

Upadljivo antipatični službenik Fudbalske federacije Turske (koja je, logično bila zadužena za 'žreb') mirno nam je saopštio da je bilo puno novinara sa akreditacijama, pa su oni nekima oduzeli mesta, ali, nema razloga da se ljutimo, to je tako... ništa lično... uvek gužva...

Na trenutke se činilo da samo veliki broj policajaca sprečava neke od novinara 'kojima žreb nije bio naklonjen' da Službeniku objasne šta misle o svemu, na kraju, mrki pogledi, neverovatna objašnjenja i put ka 'matičnom' Eminonuu...

Svim srcem uz Galatasaraj. Naravno, Fener je pobedio i osvojio titulu, meni bilo krivo. Posle se slavilo, slavilo je čist deminutiv, vrištalo se, trubilo, ludovalo do zore. Baš, baš veliko slavlje. Još više zastava, na svim TV kanalima samo Fenerbahče i slavlje.

Mi delimično tužni, ali, veći deo onih koji su ušli na stadion 'Fenera' neće biti na stadionu 'Ataturk' u sredu. Mi hoćemo. Sada bi se i Službenik verovatno menjao, ali je kasno...

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.