Miloš Ljubisavljević 38

Drugi odlazak velikog druga "Tita"

U godinama dok je Jugoslavija još uvek žalila za Josipom Brozom, hiljadama kilometara južnije stasavao je dečak koji će po istom nadimku biti poznat celom svetu – Tito.

M.Ljubisavljević subota, 24.11.2018. | 14:44 -> 15:15

Getty images

Čovek koji je bio Tito i posle Broza, fudbaler koga je Partizan neželjeno gurnuo u centar pažnje, napadač koji se tukao sa Vidićem, ali ga i poštovao, humanitarac i jednom rečju legenda.

Neko kao Didije Drogba se drugačije ni ne može opisati. Ili može? Mi smo to još davno učinili – pola čovek, pola zver.

"Zver" je ove nedelje i definitivno objavila da se povlači u "svoju jazbinu" i da, na žalost mnogih od nas više neće ići u lov na golove – Didije Drogba je zvanično okončao svoju profesionalnu karijeru sa punih 40 godina.

Ličnost ovog čoveka je dovoljno slojevita da razbija mnoge predrasude o fudbalerima. Na terenu beskompromisan, jak, ubojit, po potrebi I folirant i prgavac, van terena porodična osoba sa troje dece, humanitarac i čovek koji je posle Žorža Vee pokazao da sport može da zaustavi rat.

Sve u vezi sa Didijeom Drogbom se nekako dešavalo sudbinski i kasno, iako je od samog starta sve visilo na ivici. Za početak, zakasnio je sa rođenjem.

Rođen je 11. marta 1978. Godine nakon što ga je majka Klotilde nosila deset, umesto devet meseci i odrastanje je počeo u Abidžanu, velikom gradu na zapadu Afrike u zemlji na obali Atlantskog okeana.

Šta tražiš tu, Didije?! Svi gledaju samo napadače!

Tamo je počeo da juri za loptom i radio je to sve do pete godine života kada roditelji odlučuju da ga pošalju kod rođaka u Francusku.

"Stalno je jurio za loptom. Čak i da mu kupimo bilo koju igračku, ako ne bi bilo lopte, kao da nije ni bilo poklona", priča njegova majka, dok se otac Albert još nadao da će Didije postati doktor.

Ujak Mišel Goba je u Francuskoj igrao fudbal i nagovorio je Didijeove ukućane da je to za klinca jedina prilika da uspe u životu.
Tri godine mali Drogba nije video dom i porodicu i na kraju se slomio. Nije ga bilo briga nizašta, osmogodišnjak je zacrtao da hoće da se vrati kući.

Na pragu devedesetih godina Obala Slonovače se našla u krizi pa su mu roditelji ostali bez posla i karta za Francusku će ovog puta biti kupljena na mnogo duže vremena od tri godine.

Goba je u tom trenutku bio u Dankirku i bio je napadač. Sa 11 godina, u istom klubu je svoje fudbalsko putovanje započeo i Didije. I od starta je nervirao Mišela. Zašto?

"Šta tražiš tu?! Trči napred! U fudbalu ljudi gledaju samo napadače!", vikao mu je Goba, naviknut da u porodici niko ne igra pozadi, a Didije je počeo kao desni bek.

Već kao dete je bio fizički napredniji od vršnjaka, pa je i sa te pozicije uspevao da daje golove iz trka ili slobodnjaka.
Zajedno sa ujakom, selio se od mesta do mesta, zavisno od toga gde je ovaj igrao. Abevil, pa Turkoang, Van…

Baš tu, u Vanu je sa 14 godina njegova sudbina još jednom bila na ivici – loše ocene u školi i ponovljen razred mogli su skupo da ga koštaju.

Hoćeš da dovedeš igrača kog nisi video? Ti si lud.

Roditelji, koji su se u međuvremenu doselili u Francusku zabranili su mu da igra fudbal, poslat je u Politije i za 14-godišnjeg tinejdžera je to lako mogao da bude kraj.

Uz svog rođaka Krizu, koji se bavio pravom, Didije je vratio radnu naviku i postao jedan od najboljih đaka u odeljenju rekavši – ok, ako me ne puštaju da igram fudbal, naći ću da radim nešto drugo i neću da budem nesrećan.

Po povratku u roditeljski dom u predgrađu, Pariza sve se restartovalo i počeo je da igra za Levaloa. Ovog puta su roditelji i šestoro braće i sestara bili uz njega i sve je bilo spremno za šou 15-godišnjaka.

"Uvek sam zamišljao da dajem golove u velikim utakmicama. Dok sam kao dete igrao sa drugarima na ulici, uzimali bismo plastičnu flašu, isekli joj vrh i u nju stavljali slatkiše. To je bilo kao pehar namenjen pobedniku. Uvek sam hteo da dam taj pobedonosni gol, a znao sam da ću slatkiše posle podeliti sa svima", priseća se Drogba.

Kada su Didijea pitali na kojoj poziciji igra, rekao je da igra napadača, iako centarfor do tada nije bio. Dao je 40 golova i pokazao zašto su u Dankirku pre toga pogrešili.

Usledio je boravak u Gengamu, pa u Le Manu. Pred odlazak u Le Man, bila mu je povređena metatarzalna kost i Mark Vesterlop, tadašnji trener se kockao dovodeći ga.

Poslušao je reč Drogbinog prethodnog trenera Žaka Lonkara i na blef otišao kod predsednika Le Mana.

"Šefe, imam jednog igrača, interesantan je, nisam video kako igra, ali moramo da ga uzmemo jer ga i Pari Sen Žermen traži”, kazao je Vesterlop i dobio odgovor – hoćeš da dovedeš nekog koga nisi video? Ti si lud!

"Grobari" mu nisu zaboravili het-trik

"Pre nego sam došao u Le Man, poslao sam pisma svim klubovima iz prve lige da me pozovu na probu, ali nisam dobio pozitivan odgovor. Nisam odustao. Kada me je Le Man pozvao na probu, odmah sam prihvatio. Prijateljima sam govorio da ću jednog dana zaigrati za Marsej, a taj san, najveći u životu, sam ostvario 2003. godine", otkrio je Drogba nedavno za BBC.

Do profesionalnog ugovora umalo nije ni došlo jer je zbog povreda u tri ujutru jednom prilikom pozvao svog agenta i kazao mu – probao sam, sad znam da ne mogu. Ipak nije odustao.

Posle 1998. i četiri godine provedene u Le Manu, te još jednog perioda u Gengamu, sa punih 25 je po prvi put stupio u svlačionicu Marseja. Tek tu će osetiti pravi fudbal, gde će uglavnom igrati na granici ofsajda i gde će mu se put ukrstiti sa Partizanom.

U sezoni 2003/2004. Drogba je dao ukupno 32 gola na 55 utakmica. Tri gola su se desila prvog oktobra 2003. kada su crno-beli, osokoljeni remijem protiv Porta (1:1) kod kuće, otišli na jug Francuske.

Ostali su bez Andrije Delibašića u finišu prvog poluvremena, Saša Ilić je propustio u prvom delu nekoliko izglednih šansi i sve to je "debelo" naplatio Drogba u 62, 68. i 85. minutu. Ta utakmica ga je i bacila u prvi plan i značila mu je za samopouzdanje.

Partizan je u grupnoj fazi sa Realom, Portom i Olimpikom svima bio dostojan protivnik, igrajući protiv Realovih “Galaktikosa”, budućeg šampiona Evrope Porta i Drogbinog Marseja. Značila je i Žozeu Murinju koji je u svoju sveščicu upisao ime – Didije Drogba.

“Specijalni” se pobedom nad Monakom u finalu Lige šampiona već oprostio od Portugala, otišao je na Ostrvo gde ga je dočekao Roman Abramovič, raspoložen da troši velike pare da bi pojačao Čelsi.

Murinjo je tada izvadio onu sveščicu i pokazao koga hoće. Igrač iz Obale Slonovače je postajao zvezda plaćena 26 miliona evra pre 14 godina.

Gledajući Čelsi devedesetih godina, uvek sam gajio simpatije prema Đanfranku Zoli, mada su “Plavci” do tog trenutka uveliko zaboravili kako izgleda trofej namenjen šampionu Premijer lige, jer je Fergusonov Mančester bio neprikosnoven.

Veliki novac značio je još dobrih pojačanja, koja su, zajedno sa Drogbom značila i konačni povratak titule na Stamford Bridž.
Murinjo je napravio konkurentan sastav, od koga se narednih godina očekivalo da ide daleko i u Ligi šampiona.

"Srećni smo zbog onoga koliko smo ga platili. Mislim da ako pričate sa bilo kim u evropskom fudbalu danas, Didije je jedan od najzanimljivijih napadača i drago nam je što je došao kod nas", jasan je bio Žoze Murinjo.

Povrede su ga pratile i na početku u Čelsiju pa je i Drogba sam rekao "Ako sam na 70 posto fizičkih mogućnosti, iz tih 70 posto ću izvući 100 posto tokom utakmice".

Tek treća sezona u Londonu je stamenom napadaču pomogla da stvarno pokaže koliko može kada je sa 34 gola nadmašio obe prethodne sezone u zbiru.

Ako je jedna zvezda u Evropi tek počinjala da sija jarko, ista je u Africi već postala supernova kada je Drogba sa devet golova u osam kvalifikacionih mečeva Obalnu Slonovače poslao na njen prvi Mundijal u istoriji.

Zaustavio je rat u domovini

Poslednji korak na putu do Mundijala bio je Sudan u oktobru 2005. Zemlja je do tog trenutka već tri, četiri godine bila podeljena na muslimanski sever i hrišćanski jug.

Dok je reprezentacija bila na ivici istorije, zemlja je bila na ivici većeg sukoba koji je već odneo više hiljada žrtava. Sudan je pobeđen sa 1:3, čitava država je stala jer su i sever i jug odložili oružje bar na sat i po.

"Državljani Obale Slonovače - istoka, zapada, severa i juga, danas smo pokazali da možemo da živimo i igramo jedni s drugima sa zajedničkim ciljem da se plasiramo na Svetsko prvenstvo. Obećali smo vam da će slavlje ujediniti ljude. Danas vas na kolenima molimo da oprostite. Oproštaj i samo oproštaj... Zemlja sa toliko bogatstava poput naše ne sme da se tako prepusti ratu. Ostavite oružje i organizujte slobodne izbore", poručio je Drogba iz svlačionice u Sudanu, a kasnije je pričao kako je bio srećan jer je u Buakeu video da obe sukobljene strane zajedno pevaju istu himnu.

U Nemačkoj 2006. se njegova priča još jednom ukrstila sa našom zemljom, u delu naše fudbalske istorije koji bismo najradije zaboravili.

"Ovo je veoma moćan trenutak u mojoj karijeri, a verujem i za sve ostale ovde. Svetsko prvenstvo je nešto posebno, a sutra ću biti još ponosniji nego sada. To je kao dar, za samo četiri godine sam došao od Le Mana do titule šampiona Engleske, a sada i do Svetskog prvenstva. Ponosan sam na to", rekao je Drogba pred taj šampionat.

I imao je na šta da bude ponosan. Holandija i Argentina su bili favoriti u "grupi smrti", od Obale Slonovače se očekivalo da kao fizički impoznatna ekipa mogu da iznenade bilo koga, a od Srbije i Crne Gore da će njena odbrana ostati čvrsta kao u kvalifikacijama.

Holanđani i Argentinci su opravdali ulogu favorita, pa su SCG i Obala Slonovače igrale za čast. Posle 20 minuta ekipa Ilije Petkovića je vodila 2:0, ali do kraja nije uspela da pobedi, Afrikanci su preokrenuli i upisali tri boda, prva pobeda u istoriji Mundijala u kojoj doduše Drogba nije učestvovao.

Vidić i on se nisu voleli na terenu

Drogba je postao kapiten nacionalnog tima i ambasador dobre volje, a "Slonovi" su 2010. po drugi put otišli na Svetsko prvenstvo.

U međuvremenu, od ugovora sa svetski poznatim proizvođačem gaziranih sokova, Drogba je donirao tri miliona evra za izgradnju bolnice u Abidžanu.

Sa humanitarnim radom nije stao, osnovao je fondaciju i po tome postao i ostao prepoznatljiv do danas. Dok je legenda u Africi rasla, rasli su i animoziteti sa defanzivcima u Premijer ligi.

Do kraja prve decenije 21. veka, Čelsi se sa Mančester junajtedom redovno tukao sa titulu u Engleskoj, a Drogbu je „bio“ zao glas zbog sposobnosti da simulira sa svojih skoro metar devedeset visine.

"Drogba u svaki duel ulazi snažno, a ponekad se pretvara da je slab. On se igra sa vašom psihom i tera vas da razmišljate o narednom startu kojim ćete ga zaustaviti. Sa druge strane, za mene pričaju da sam čvrst i grub, ali to nije tačno".

Ovako je Drogbu opisao jedan od najboljih defanzivaca u istoriji Mančester junajteda, Nemanja Vidić, koga je napadač Čelsija ošamario u finalu Lige šampiona u Moskvi 2008. godine. Srbin nije hteo da mu ostane dužan, a zamislite koliko je teško zaustaviti dva besna grmalja pod adrenalinom.

"Kada sam odgledao snimak utakmice, shvatio sam da nisam zaslužio da budem isključen tri minuta pre kraja. Da sam ga udario pesnicom, prihvatio bih odluku sudije. Sada mi je žao što to nisam uradio", naveo je Didije kasnije u svojoj knjizi jednostavnog naziva “Autobiografija”.

To finale je iznedrilo i junake i tragičare. Ronaldo je promašio penal za Junajted, Teri i Anelka za Čelsi i slavlje u Mančesteru je moglo da počne. Zanimljivo je da je duel sa Vidićem bio novi sudbinski trenutak za Drogbu.

Jedan sudbinski crveni karton

"Posle tog crvenog kartona nije bilo šanse da odem iz kluba, a da ne pokušam opet. Da li osećam odgovornost što smo izgubili tu utakmicu? Ne, ali sam odgovoran što sam izneverio svoje jer smo imali šanse da pobedimo", kaže Drogba.

Kad se zagradi, licem okrenut od gola na 20, 25 metara, može da drži i dvojicu igrača na leđima bez problema, okrene se, raspali i golman može samo da se pita gde mu je lopta prošla.

Didije je to radio protiv Evertona, Totenhema, Liverpula... ali je pre koju godinu priznao i da mu je najteže bilo da igra baš protiv Vidića i Rija Ferdinanda.

To je uradio i protiv Vidića u jednoj utakmici kada ga je držao iza sebe, Vida ga je gurnuo i tada on dobio crveni karton.

"Uvek sam govorio, protiv tebe (Rio) i Vidića je bilo najteže. Kad god bih dao gol protiv Mančester junajteda uvek sam bio mnogo srećan jer ih nisam dao mnogo. Zato je, kada to uspem protiv vas dvojice značilo da sam odigrao dobru utakmicu", rekao je bivši napadač Čelsija Ferdinandu.

“Plavci” su na kraju sezone 2010/2011 doveli novog menadžera. Andre Viljaš Boaš se preporučio rezultatima, ali je sezona 2011/2012 za Čelsi počela loše.

Od 29. juna kada je Viljaš Boaš postavljen do 4. marta 2012. kada je otpušten Čelsi je nekako uspeo da se dogega do eliminacione faze Lige šampiona, ali je Napoli sa 3:1 pretio nokautom.

Na "vruću" klupu je postavljen Boašov asistent Roberto Di Mateo koji će, što bi naš narod rekao "ni kriv, ni dužan" osvojiti titulu u Ligi šampiona.

"Rekao sam Mati – ti ćeš pomoći da osvojim Ligu šampiona. Bio je zbunjen"

Ako je uprava Čelsija otpuštanjem Viljaš-Boaša prežalila sezonu u LŠ, nije to uradio Di Mateo, a još manje Drogba.
Napoli je u revanšu pobeđen sa 4:1, savladana je i Benfika u četvrfinalu i usledio je ispit koji niko nije verovao da Di Mateo može da položi – Barselona.

Drogba im nije zaboravio ni 2009. godinu i način na koji je Barsa tada, golom Andresa Inijeste prošla dalje u poslednjim minutima revanša (1:1 na Stamford bridžu, 0:0 u Barseloni).

Sančes je 2012 u prvoj utakmici pogodio prečku, Fabregas dva zicera na tacni, Čelsi je imao sreće, a Drogba snage da isprati kontru i sa 1:0 odvede svoj tim na Kamp nou.

Ramires i Fernando Tores su tada potvrdili veliku pobedu jer je 2:2 bilo dovoljno za finale u Minhenu gde je čekao moćni Bajern na svom terenu.

"Obično pre utakmica ne mogu da spavam do 2, 3 ujutro. Te noći u Minhenu pred finale sam spavao od ponoći. Opušten. Osećao sam se dobro. Nekoliko meseci pre toga sam Huanu (Mati), mom dobrom prijatelju rekao ’Ti ćeš mi pomoći da osvojim Ligu šampiona. Ovde sam osam godina i nisam je osvojio’. On me je gledao zbunjeno", pričao je Drogba.

Tomas Miler je glavom umalo razočarao "Plavce" i delovalo je da su Bavarci šampioni. Sve do 88. minuta. Mata centrira iz kornera, Lampard markira Boatenga koji je jurio Drogbu, Didije skače na petercu i glavom zakucava loptu u mrežu za 1:1.

Ostalo je istorija... U dodatnih pola sata niko nije mogao da da gol, usledili su penali. Posle promašaja Mate, Čelsi je još jednom morao da se vraća iz mrtvih.

London je dobio prvaka Evrope

Olić je kiksnuo, kao i Švajnštajger, Drogba je namestio loptu za poslednji penal u svojoj ekipi i otišao u legendu – Čelsi je postao prvak Evrope, a London je pored tri velika kluba dobio svog šampiona.

Takmičarski je momak iz Obale Slonovače osvojio sve. Kada se vratio 2014/2015, kao talija je još jednom vratio pehar osvajača Premijer lige na Stamford bridž iako više nije igrao nego što jeste.

Osvojio je četiri titule Premijer lige, isto toliko FA kupova, tri Liga kupa i dva Komjuniti šilda, a u dresu "plavaca" postigao ukupno 164 gola.

Postao je stranac koji je najviše puta tresao mrežu rivala u dresu "plavaca", i četvrti strelac Čelsija.

Usledili su odlasci u Kinu, pa Galatasaraj, pa Montreal Impakt. I iz Turske je poneo trofeje (i tamo je proglašen najboljim igračem), ali je posle 2012. malo ko mislio da će uopše nastaviti da igra – 34 godine, toliko trofeja, dva puta najbolji strelac Premijer lige (06/07, 09/10), isto toliko puta najbolji afrički igrač, triput najbolji u Obali Slonovače za koju je dao 65 golova na 105 utakmica.

Otišao je i drugi Tito

Pa ipak je nastavio sve dok pre tri dana nije i definitivno odlučio da je sa 40 godina bilo dosta. Finiks Rajzing će ostati zapamćen kao njegov poslednji klub, ali Čelsi kao onaj gde je ostavio najveći trag.

Upravo tih dana je odagnao i jednu dilemu koju smo na ovim prostorima dugo gajili. Onu koja se tiče njegovog nadimka „Tito“.

"Tito na našem jeziku znači 'moj prijatelj'. Tako me mama i sada zove. Rodila me je sa 16 godina, tako da sam joj sve vreme bio prijatelj, neko kome je mogla da se poveri i na koga je mogla da se osloni. Te stvari se nikada neće promeniti i zato ću uvek da ostanem njen Tito", kaže Drogba.

Svih ovih godina bio je i prijatelj svih onih koji su po budžacima Abidžana navijali za njega, dok će za one nekoliko hiljada severnije i istočnije, u Srbiji, uvek će biti upamćen kao – pola čovek, pola zver.

Miloš Ljubisavljević