Magla koja je progutala Zvezdin san

Kao one nezaboravne jeseni 1988. u drugom kolu Lige šampiona. Milan je tad bio „timčina“, a Zvezda pokazivala prve znake onoga što će postati istorija u proleće 1991.

I eto, 32 godine kasnije, opet smo na istom. Nije Kup šampiona kao tada, već utešna Liga Evrope, ili što bi nekada bio Kup UEFA, ali dobro. Vreme ide, u fudbalu se mnogo toga menja. I mi smo se promenili.

Bio sam tada srednjoškolac, na Zvezdari i sećam se sa kakvom smo groznicom očekivali te lude evropske okršaje koje su Zvezda i Partizan igrali tih godina.

Podeljeni u tabore, u stalnim navijačkim prepucavanja, vodili smo žestoke raspravee oko toga, ko je bolji i ko će uzeti titulu.

Imali smo neki neverovatan unutrašnji brojčanik, koji je ludo odbrojavao, još 30 dana do utakmice, još 29, pa 28...Toliko se tada iščekivao takav meč, koji je za nas bio san snova.

Nije se mislilo ni o čemu drugom, već samo o tome da konačno dođe tih 90 minuta, kada će svi na stadionu biti jao jedno i kada ćemo uživati u magiji fudbala.

Nek ne zamere mlađe generacije, ali to je bio fudbal.

Zvezda je prvi meč igrala u Milanu i napravila je neverovatan rezultat.

Milan je imao što bi se reklo košarkaškim rečnikom „drim tim“. Vlasnik kluba, tada medijski magnat, kasnije premijer Italije, Silvio Berluskoni, napravio je paklen tim koji je sa klupe predvodio trener Arigo Saki.

Ne zna se ko je bio jači, da li ta čudesna odbrana koju smatraju možda i najboljom u istoriji ne samo Milana, već i šire – Mauro Tasoti, Paolo Maldini, Alesandro Kostakurta, Franko Barezi... Ili na sredini Frank Rajkard i Roberto Donadoni, ili u napadu čudesni špic Marko van Basten? Ma ludilo od tima!

Crvena zvezda pre tih mečeva sa Milanom, uspela da oformi nešto što je u tadašnjem jugoslovenskom fudbalu bilo poznato pod terminom „atomska navala“.

Roberta Prosinečkog je Dragan Džajić uspeo da dovede iz zagrebačkog Dinama u leto 1987, a u leto 1988. i Dejana Savićevića iz ekipe Budućnosti iz Podgorice.

Istog leta iz Vardara je na „Marakanu“ došao i Darko Pančev i uz Mitra Mrkelu i Dragana Stojkovića- Piksija, dobili smo neverovatno potentnu kombinaciju koja je bukvalno mlela protivničke timove.

Od 1986. do 1988. kada je trener bio legendarni Velibor Vasović, Zvezda je igrala tako - na gol više. Odbrana je bila porozna i primala je golove, ali nije bilo problema, jer je napad uvek postizao makar gol više.

Tako su i uzeli titulu u toj sezoni 1987/88 i izborili pravo da se nađu u elitnom takmičenju UEFA.

Na klupi Crvene zvezde te jeseni sedeo je legendarni Branko Stanković, iskusan trener sa kojim su crveno-beli igrali ono nesrećno finale Kupa UEFA sa Borusijom Menhengladbah 1979. godine.

Vodio je i onaj tim koji 1980. umalo nije izbacio Bajern, kada je Zvezda posle 0:2 u Minhenu, u Beogradu vodila sa 3:0 da bi primila dva brza gola i bila eliminsana u finišu meča.

Čudo na "San Siru"

Ali ko je očekivao da vidi atomsku navalu Zvezde na meču u Milanu – grdno se prevario. Poznat po gvozdenoj disciplini i tome da voli da zatvori sve rupe pozadi, rešio je da se prvo obezbedi.

Stanković je na teren izveo čak sedam defanzivaca i „pojačao“ ih Stojkovićem, Milošem Bursaćem i Dejanom Savićevićem. Znam da smo se šalili - Zvezda udarila na Milan sa sedam štopera i bekova!

Dejo Savićević je te jeseni bio posebna priča jer je bio na odsluženju vojnog roka.

Vojne vlasti su mu, pošto je trenirao redovno u kasarni, dale dozvolu da igra po pozivu na velikim mečevima, kao što su bili ti sa Milanom i Podgoričanin je imao velikog udela u tom dvomeču sa roso-nerima.

Učestvovao je u toj akciji pred 71.000 gledalaca na „San Siru“ kada je Stojković dobio loptu na nekih 20 metara od gola, a onda ponizio čuvenu odbranu Milana prošavi kraj četvorice igrača.

Šutirao je pored skamenjenog i šokiranog golmana Đovanija Galija u bliži ugao i Zvezda je povela!

Taj meč sam gledao kod druga, i znam da smo „poljubili“ plafon od radosti, ali radost se još nije ni stišala kada je sa ekrana doprlo... „I evo sada 1:1... Pjetro Paolo Virdis“.

Zvezdine evropske lekcije... Tada ih je bilo zaista mnogo. Dok su se igrači radovali zbog Piksijevog gola, lukavi Italijani su na prepad izveli akciju, uhvatili ih na spavanju i izjednačili.

Ali to im je bilo sve. Zvezdin „beton“ od odbrane pred golom do kraja meča nije popustio i sa kapitalom od 1:1 vratili su se u Beograd.

Magla, magla...

Imao sam tih dana, pred revanš neko jako predosećanje. Nisam mogao sebi da objasnim otkuda, ali znam da sam govorio drugarima.

„Osećam da će nam Van Basten dati gol... Mora, ne znam ko bi drugi“.

Još smo svi bili opijeni letom i utiscima sa Evropskog prvenstva u tada Zapadnoj Nemačkoj, u kom su Holanđani došli do pehara.

U tom finalu na „Olimpijskom stadionu“ u Minhenu protiv Rusije, Marko je postigao jedan od najlepših golova u istoriji fudbala, za konačnih 2:0.

Pre toga je Rud Gulit, koji je sa njim takođe igrao u tom čudesnom timu Milana, zatresao mrežu za 1:0, da bi onda Van Basten u 54. minutu uhvatio čudesan volej iskosa sa desne strane kojim je lobovao sjajnog golmana Rinata Dasaeva.

Gol i igrač od čijeg vam je majstorstva zastajao dah... I otuda mi se, verovatno taj neki iracionalan strah, uvukao u kosti.

Milan je stigao u Beograd rešen da ispravi propušteno. Nagazio ih je, sigurno, ambiciozni gazda Berluskoni, kreator velikog projekta. Ta neće valjda toliki milioni da propadnu već na drugom stepeniku, u Beogradu?!

Ali milimetri su slavni Milan delili od provalije. Milimetri...

Ti mečevi su se igrali sredom i znam da su svi koji su imali obaveze u školi morali da se dovijaju na razne načine kako da izostanu tih dana i nađu opravdanje.

Razredna, profesorka engleskog jezika, volela me je jer sam bio odličan iz njenog predmeta i sve do pred kraj, tamo negde u četvrtoj godini, kada je listala izostanke i primetila učestalost mojih sreda, zapitala se:

„Da i ti Kecman nisi sa ovom bandom što ide na utakmice?“

„Nisam profesorka, nisam“... slagao sam nevešto, dok mi je „banda“ žestoko dobacivala iz zadnjih klupa....

A dan utakmice bio je fudbalska svetkovina. Krcate tribine „Marakane“, sve se ljuljalo u talasima navijača, severni deo stadiona...

Držala se Zvezda dobro sa roso-nerima, ali onda je nekako nad stadion počela da se navlači gusta novembarska magla, što bi se reklo kao u onom horor filmu Džona Karpentera.

Bio je 53. minut, nije se videlo sa severa bukvalno ništa do okvira gola Milana i koji metar ispred, ali i to slabo. Ostatak stadiona, verujem, da nije video ništa.

Dragan Stojković je povukao loptu do korner linije, dao povratnu u kazneni prostor, a Dejan Savićević raspalio po njoj.

Sekvenca koje se sećam: Vidim kako Đovani Gali na golu pliva kroz vazduh bacivši se u svoju desni stranu, ali je nemoćan da stigne strašno brzu loptu koja završava u mreži – 1:0! Gooool!

Čuvši galamu sa severa, iako ništa nisu videli, zagrmeli su i sa ostalih tribina stadiona. Mnogi su na severu popadali dole, u tim talasima su pogubili ravnotežu, lako je neko mogao da strada tih dana, ali niko u transu nije mislio ni o čemu drugom osim o tome – gol, Zvezda vodi protiv moćnog Milana!

Ne znam kako i zašto se sve tako dogodilo, ali magla je te večeri bila saveznik Italijana. Fudbalska sudbina, ko će ga znati.

Bauljalo se po terenu u gustim slojevima magle do nekog 61. minuta kada je na apele igrača Milana sudija iz Nemačke Diter Pauli odsvirao prekid meča.

Šta će biti sa utakmicom? Niko nije imao pojma šta se dešava.

Kasnije će uslediti one priče o tome da bi meč bio registrovan postignutim rezultatom da su bile odigrane još nekoliko minuta.

Ne znam da li je to tačno i da li su pravila bila baš takva, ali mnogo se pričalo i o tome da bi Zvezda oborila na kolena Milan da je na stadionu bilo raspršivača magle.

Ima i onih koji su posle ispredali priču o tome kako ih je ustvari bilo, ali da nije data dozvola za njihovu upotrebu.

Kako god bilo, određeno je da se novi meč igra sutradan.

Nesvest Donadonija, Van Basten, Piksijev čudesni gol i nesrećni penali

REUTERS/Action Images

Trebalo je i u četvrtak doći na stadion.

Ulaznice (ko ih je sačuvao) su važile, ali kako god bilo, imao sam utisak da su puštali na stadion i ko ih je imao i ko nije.

Trebalo je obezbediti i četvrtak posle srede, pokriti opravdanjem, ali kako kada imate prečas dvočas u popodnevnoj smeni, a pritom je to pismeni iz matematike!

Utakmica u 15.00, kao za baksuz, da baš budeš u cajtnotu.

Dođoh na taj mučeni pismeni, videh zadatke, kad profesor matematike izađe na sred istog i dođe koleginica iz drugog predmeta da dežura i zameni ga!

Profesor je, znali smo svi, bio veliki Zvezdaš i pojurio je i sam na „Marakanu“, a pismeni, kao pismeni...

Uradih dva od četiri zadatka, zadovoljih se time, i izađoh brže bolje napolje da se vadim.

Nekako sam izmolio dozvolu da ne budem tu ostatak časova, zapalio sam brzinom munje i na „sever“ Marakane ugurao se, sećam se dobro, u 14:52. Osam minuta pre početka utakmice.

A onda je počelo... I ne baš tako slavno po Zvezdu.

U jednoj gužvi, u pokušaju da otkloni opasnost, defanzivac crveno-belih Goran Maza Vasilijević nespretno je zahvatio loptu i ona je ušla u mrežu prešavši gol liniju bar ta metar!

U očekivanju da sudija pokaže da je to gol i da Zvezda krene sa centra, dogodilo se sportsko čudo ili pravda... Pauli je odmahnuo rukom, rekao da se igra nastavi, ni pomoćnici nisu reagovali?!

Šta je sad pa ovo? Kompenzacija za gol u magli? Tako je verovala većina poklonika fudbala tih dana.

A onda taj 35. minut, posle prekida, Evani je centrirao u peterac i moja najcrnja slutnja se ostvarila.

Marko van Basten skače, „poklanja“ se i lopta je u Zvezdinoj mreži – 0:1.

Pa da, Van Basten, a ko bi drugi.

Ipak, četiri minuta kasnije, video sam jedan od najboljih golova Crvene zvezde.

Faul za Zvezdu na njenoj polovini, u blizini kaznenog prostora. Bek Goran Jurić ga je izveo, prebacio loptu na polovinu Milana gde je, leđima okrenut golu, prihvata Savićević, a onda majstorski šalje loptu u prostor, pravo pred Piksija Stojkovića.

Uleto je Nišlija kao tane pred gol, zakucao loptu pod prečku, uh kakva golčina.

Ta čuvena odbrana Milana nasankana, nadmudrena, nasamarena u samo tri poteza! Fenomenalno!

I da ne bude sve tako baš, u finišu prvog dela, duel u skoku Vasilijevića i Roberta Donadonija.

Italijan je pao kao sveća, izgubio svest, počeo da krklja, igrači Crvene zvezde su u panici pozivali lekare na teren.... Muk.

Mislio sam tada, gotovo je, ode Donadoni Bogu na ispovest, ali srećom, bio je samo u nesvesti. Laknulo nam je svima, iznet je sa terena, a umesto njega je zaigrao Rud Gulit.

Ostalo je 1:1, a nije moralo.

Igrao se 89. minut, Crvena zvezda je bila u napadu, ubačena je jedna lopta pred gol na koju su išli Gali i Mitar Mrkela. Brzonogi napadač je u poslednji čas poskočio, lopta se našla u rukama Galija...

„Što je nisi dohvatio, samo da si pružio nogu, svirao bi penal...“Urlala je publika oko mene, a penale posle, nisam mogao da gledam.

Naslonio sam leđa na glavu drugara ispred mene, po reakciji publike znao sam da li je gol ili promašaj, i na kraju, sve je bio promašaj, 2:4.

Milanezi su potrčali ka centru da se raduju, stadion se utišao, propala je velika prilika da se sjajan tim Milana baci na kolena.

Sećam se posle te kolone ljudi, koja se, poput mrava koji izlaze iz mravinjaka, vukla niz Bulevar JNA ka Slaviji, ćutke, u čudesnoj tišini, kao da svi idu sa sprovoda...

Zvezda možda nije uspela tada, ali na svojih pet minuta nije mnogo čekala.

Dve i po godine kasnije, u Bariju, baš na tlu Italije, ispisala je stranicu našeg fudbala osvojivši pehar Kupa Šampiona.

Znam da je tog maja 1989. kada je Milan slavio u finalu protiv Steaue sa 4:0, Arigo Saki rekao:

„Pehar nismo osvojili večeras, već jesenas na terenu u Beogradu protiv Crvene zvezde. Tada nas je samo bog spasao“.

I bilo je tako. Neka čudna sreća Italijana i neka čudesna novembarska magla koja je progutala Zvezdine evropske snove.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.