Rekonstrukcija 13: Stadion ili izgnanstvo

Posle ustrojstva lige, vlasničke strukture, finansija i marketinga naša priča o rekonstrukciji srpskog fudbala stiže i do petog segmenta &ndash; infrastrukture.Svakome ko prati situaciju u domaćem sportu jasno je da zaostajemo na svakom polju, ali i da je infrastruktura daleko najozbiljniji problem. Ulaganje u sportske objekte na ovim prostorima potpuno je neadekvatno, a čak i u onim sportovima koji nam donose medalje (npr. streljaštvo ili vaterpolo) naši takmičari nemaju adekvatne uslove u zemlji, pa se često pripremaju u inostranstvu. Mali je procenat klubova u bilo kom sportu kojima je država, kao vlasnik, obezbedila osnovni radni prostor, pa uglavnom žive kao podstanari, a često su u situaciji da zbog nesavesnog rada državnih organa ne mogu ni da dovedu te objekte u upotrebljivo stanje (stadioni na Karaburmi i Banjici su samo najuočljiviji primeri). Fudbaleri se još i mogu smatrati delimično srećnim &ndash; u teoriji imaju gde da treniraju. Šta treba da kažu hokejaši i klizači, plivači i vaterpolisti, zimska atletska dvorana gradi se četvrt veka, bar teoretski, školske sale premale su za rukomet, a to što kao stalni osvajači olimpijskih medalja u streljaštvu nemamo pristojno mesto za gađanje zimi nije ništa manje od skandala. Naravno, teški uslovi u kojima rade ostali sportisti nikako ne mogu da budu opravdanje za užasno stanje u kojem su srpski stadioni. Fudbal je jedini sport sa realnim potencijalom da zaradi za sopstveni život i zbog toga priča o stadionima mora da se gleda odvojeno od ostalih sportskih objekata.Pravovremena reakcijaKako to obično na ovim prostorima biva, problem je ignorisan sve dok nije postao neodrživ, a neodrživost znači da bi eventualni plasman nekog našeg tima u grupnu fazu evrokupova od jeseni 2015. značio da bi kao domaćin igrao u inostranstvu, jer nijedan srpski stadion ne ispunjava uslove koji će te godine važiti. Informacija je prezentirana kao šok na nedavnoj konferenciji u Beogradu, na kojoj su uz predstavnike domaćeg saveza i klubova, kao i nadležne državne organe, govorili i predstavnici UEFA i Evropske unije, zainteresovani za to da se međunarodni fudbal igra i na ovim prostorima. To što je ta informacija šokirala javnost krivica je, podjednako, FSS, Zajednice superligaša i novinara. U Srbiji se veoma malo priča i piše o promenama kroz koje prolazi evropski i svetski fudbal, a one su ogromne &ndash; od kraja osamdesetih na manje-više svakom planu u toku je neprekidna i brza evolucija, kojom se lagano najlepša igra usavršava i postaje pravi spektakl. FIFA se dugo opirala promenama pravila i uvođenju raznih tehnologija, da bi zadržala stari ideal &ndash; da se po istovetnim pravilima može igrati na poljančetu u jugoistočnoj Aziji, kao i na najsavremenijem stadionu. Prihvatanje sistema koji proverava da li je lopta prešla gol-liniju ta granica nepovratno je pređena, i nema sumnje da će se u narednom bliskom periodu još neka tehnološka rešenja pojaviti kao pomoć sudijama, koji u savremenom tempu fudbala lagano gube konce. Hrabrost da napravi veliki korak FIFA je stekla zahvaljujući ogromnom porastu popularnosti fudbala u poslednjih 20 godina. Za to kratko vreme igra je osvojila sve kontinente, a sada je počela da ozbiljno napada i bastione drugih sportova, kakvi su SAD ili Indijski potkontinent. Ogromna popularnost donela je i ogroman novac, koji je u velikoj meri vraćen u fudbalsku industriju, uglavnom kroz infrastrukturu.Stalni razvoj kao principDa bi popularnost nastavila da raste, a i da bi tehnologija postala realnost, neophodno je razviti stadionsku infrastrukturu, i koraci na tom planu su ogromni. Italija je gorko zažalila zbog organizacije SP 1990, jer su sredstva uložena tada bukvalno bačena &ndash; objekti su zbog globalnih promena postali zastareli još pre kraja veka. Englezi su prvi krenuli u rekonstrukciju sopstvenog fudbala, primorani brutalnošću nasilja, padom zainteresovanosti publike i sve nižim kvalitetom same igre u domaćoj ligi. Njihovi novi stadioni građeni su u skladu sa Tejlorovim izveštajem, napravljenim posle serije tragedija osamdesetih (Bredford, Hejsel, Hilzboro). Upravo ovih dana taj koncept gubi bitku sa sledećom generacijom stadiona, koju su izgradili Nemci. O razvoju nemačke infrastrukture pisali smo prošle godine u ovo vreme, u priči o dominaciji Bundeslige (u međuvremenu su Nemci imali sopstveno finale LŠ, a zatim su prvi put u istoriji doživeli da četiri njihova tima uđu u današnji žreb za osminu finala ovosezonskog elitnog takmičenja), pa ćemo sada samo navesti da je ogromna prednost Nemačke što je ostavila prostor za stajanje i priličan broj veoma jeftinih karata, znatno jeftinijih nego u ostalim zemljama &bdquo;petice&ldquo;. Koliko su uspešni govori i procena da Borusiju u Dortmundu prosečno svake druge nedelje gleda skoro 1000 Engleza, koji dolete na vikend samo da bi osetili atmosferu kakvu kod kuće više ne mogu da dožive. Fudbalski turizam je u ogromnom zamahu širom Evrope, iako mi toga uglavnom nismo svesni. O tome ćemo više u nekoj drugoj epizodi, kada se dotaknemo navijača, ali je jasno da je i infrastruktura neophodna za uključivanje u tu priču. Nemci su dobar deo radova obavili pripremajući se za SP 2006, pa su objekti izgrađeni u poslednjih nekoliko godina, posebno Donbas Arena ili Ali Sami Jen Arena, još napredniji. Međutim, nemački graditelji imali su dve velike prednosti u odnosu na Engleze i posebno Italijane: prvo, u Nemačkoj je strateško razmišljanje uvek bilo osnova napretka, a savršeni saobraćajni sistem ostao im je još od Bizmarkove železnice i ŠperovogAutobahna. Drugo, do sredine prve decenije XXI veka svakome ko prati fudbal bilo je jasno da je permanentni razvoj infrastrukture pravac kojim se taj biznis kreće. Zato su graditelji u Nemačkoj predvideli dodavanje novih opcija, da bi držali korak sa novijim stadionima, koji se grade na istoku kontinenta.Nacionalni stadionSrbija je moderne stadione imala pedesetih (Humska) i sedamdesetih (Ljutice Bogdana). Onaj prvi bio je zaista za primer u doba kada je građen, odmah posle Drugog svetskog rata. Kod ovog drugog je čak i ostavljen prostor za unapređenje, pa je naknadno beogradska Marakana dobila i krov i reflektore i veliki semafor (za one koji se ne sećaju, do kraja sedamdesetih rudimentarni semafor je bio na istočnoj tribini). Osamdesetih je Zvezdin stadion još uvek držao korak, dok je Partizanov već debelo zaostajao za standardima, zbog semafora i posebno zbog nedostatka krova (koji je prilično uobičajena stvar i na stadionima opštinske lige). U ovom veku i jedan i drugi jedva se krpe za osnovne uslove, ali je spisak nedostataka za &bdquo;standard 2015&ldquo; fascinantno dug. Da je kojim slučajem neka naša ekipa uspela da dobaci do evropskog proleća u poslednjih 5-6 godina, morala bi već tada da bude domaćin u inostranstvu, ali se suvi nedostatak kvaliteta postarao da se o tome i ne govori. Sada su u pitanje došli grupna faza, kao i mečevi reprezentacije, pa su se svi alarmi upalili. Platinijeva vizija Evrope 2020 (čitaj: Evropsko prvenstvo u 13 država) istovremeno je podstaklo otvaranje te teme. Srbija ne bi smela da propusti priliku da se makar kandiduje za EP, jer bolju priliku od te neće imati u narednih dvadesetak godina. Uslovi su jasni, a problem u tome što zvanični dosije treba da se dostavi do 25. aprila 2014. Problem predstavljaju loši odnosi u srpskom fudbalu, jer se već dugo vodi rasprava da li graditi nacionalni stadion (po ugledu na Vembli ili Sen Deni), ili ulagati u ponovnu izgradnju postojećeg klupskog. UEFA je u septembru potvrdila da su opcije rekonstruisani stadion Crvene zvezde ili novi stadion na prostoru Beograda. Izgradnja stadiona koji bi bio mogao da ugosti mečeve EP ili eventualni finalni meč nekog od evrokupova (Marakana je tokom sedamdesetih bila domaćin finala KEŠ &rsquo;73, EP &rsquo;76 i Kupa UEFA &rsquo;79) otvorila bi lepe mogućnosti za iskorak srpskog fudbala u pravcu evropskih standarda. Sa druge strane, graditi stadion na kojem ne bi igrao nijedan klub bilo bi potpuno suludo u našoj situaciji. Koliko god da je priča o Nacionalnom stadonu važna zbog cajtnota u kojem smo, ona u potpunosti pokriva glavni problem &ndash; celoj Srbiji nedostaju stadioni. Akcija koja je pokrenuta pre nekoliko godina, sa preuređenjem stadiona i izgradnjom reflektora, zakasnila je dobre dve decenije, jer su objekti širom zemlje već dugo u veoma lošem stanju. Naravno, pohvalno je što je konačno počela, ali ćemo se njom detaljno baviti u narednoj epizodi, kada ćemo upoređivati iskustva sličnih evropskih država (jer su Englezi, Nemci i elitni stadioni na istoku Evrope daleko iznad našeg nivoa) sa onim kako su radovi prošli kod nas i kako bi sve to trebalo da izgleda. A pre toga pozabavićemo se nečim neobičnim, ali možda inspirativnim za ovu temu. Do sada smo manje-više sve primere tražili u Evropi, a sada idemo na šetnju po svetu, od istočne Azije, preko Afrike do Latinske Amerike, da bismo se upoznali sa neobičnim fenomenom koji omogućuje siromašnim državama da dođu do bazične infrastrukture. Ono što ćete pročitati u ostatku teksta nije preporuka, već (baš kao i većina stvari o kojima je pisano u prethodnih 12 nastavaka) samo ukazivanje na to kako stvari koje mi treba da uradimo ili uredimo funkcionišu u drugim zemljama.Kina i svet: Stadionska diplomatijaJužna Afrika dobila je organizaciju SP 2010. godine, sa njim i odgovarajuće kredite, i napravila 10 stadiona u devet gradova. Troškovi su bili ogromni, ukupno preko 3 i po milijarde evra (u pomenutih 10 stadiona, podizanje standarda na još 15 objekata do nivoa koji propisuje FIFA i na kompletnu prateću infrastrukturu). Tokom šampionata i u mesecima posle njega država je od turista zaradila svega oko 400 miliona evra. Iako će od informatičke, putne i aerodromske infrastrukture Južna Afrika svakako imati veliku dugoročnu korist, vraćanje tolikih kredita svakako neće biti ni lako, ni kratko. Cena imidža za zemlju nedavno preminulog Nelsona Mendele nikako nije bila mala. U dubokoj senci globalnog događaja velike promene događale su se na lokalnom nivou. Kup afričkih nacija najvažnije je takmičenje crnog kontinenta. Decenijama je to takmičenje privlačilo skaute iz bogatih evropskih država, koji su dolazili da gledaju talenovane, ali taktički neobučene momke, kako se muče po fudbalskim objektima koji ne ispunjavaju nikakve uslove za ozbiljno takmičenje. U poslednjih nekoliko godina sve to se promenilo. Osam stadiona u Angoli, Gabonu i Ekvatorijalnoj Gvineji ugostili su učesnike šampionata 2010. i 2012. godine, gde se za naslov najboljeg borilo po 16 afričkih nacija. Svi stadioni bili su novi, moderni, možda ne onoliko kvalitetni kao južnoafrički, ali po standardu znatno iznad najboljeg što u ovom trenutku ima Srbija. Sedam od osam stadiona ima nešto zajedničko: države-organizatori u njih niosu uložile ni cent, nisu ih gradile njihove kompanije, čak ni građevinski materijal nije domaći. Još važnije za svaku od neizbežno siromašnih afričkih država, za te stadione ukupno su platile nula evra.Za sve to pobrinulo se Ministarstvo spoljnih poslova Narodne republike Kine. Godinama unazad Kina ima strategiju koju u međunarodnim krugovima zovu &bdquo;stadionskom diplomatijom&ldquo;. Širom Afrike i Latinske Amerike nalaze se moderni i kvalitetni stadioni, koji su svedočanstvo ekonomskog uspona i moći najmnogoljudnije države na planeti. Veza Kine sa nekim od tih država je duga, Angola od krvavog sticanja nezavisnosti od Portugala dobija novac sa Dalekog istoka, jer je tokom sedamdesetih i osamdesetih, tokom 27-godišnjeg građanskog rata, bila jedan od najjačih bastiona komunizma na kontinentu. Promene u društvu i demokratizacija nisu prekinuli vezu, jer je nivo kineskog prisustva u Africi takav, da su u ovom veku oni ulagali milione u infrastrukturu svih zemalja na tom kontinentu osim Svazilenda. Sa nekim drugim državama odnos je sasvim mlad. Savršeni primeri su Kostarika i Grenada, države u Centralnoj Americi. Stadion u San Hoseu, kapaciteta 35 hiljada mesta, koštao je malo preko 100 miliona dolara i simbolizuje novo prijateljstvo. Do 2007. Kostarika je održavala duge i razvijene diplomatske odnose sa Tajvanom, koji su uključivali i velika ulaganja iz azijske države, kojoj su Kostarikanci davali dozvolu za komercijalni ribolov u teritorijalnim vodama. Politika NR Kine je da jedna zemlja ne može da održava diplomatske odnose i sa njom i sa Tajvanom (čije je zvanično ime i dalje Republika Kina), pa su države prinuđene da biraju. U sadašnjim okolnostima, nije čudno što mnogi biraju Peking, a ne Tajpej, za mesto gde će slati ambasadu. Tajvanci su osamdesetih i devedesetih sporovodili diplomatsku ofanzivu, ubedili desetak država da pređe na njihovu stranu obećanjima velikih finansijskih ulaganja, koja su se brzo pokazala netačnim. Oni koji prate zbivanja u komšiluku sigurno se sećaju gafa makedonske vlade koju je vodio Vasil Tupurkovski, kada su naši južni susedi 1999. priznali Tajvan, a onda dobili sankcije Pekinga i 2001. bukvalno molili Kineze za oproštaj (Vanuatu je 2004. prošao kroz isti redosled poteza za samo 7 dana).Tajvan u ovom trenutku priznaju 23 države, nijedna u Aziji, samo Vatikan u Evropi, 4 u Africi (među njima i pomenuti Svazilend), a ostale su u Okeaniji i Latinskoj Americi. Makedonci su prvi u ovom veku promenili stranu, a sledili su ih Čad, Malavi, Senegal, Grenada i Kostarika. Ako je Tajpej obećavao novac, Peking je u stanju da ga zaista i dâ, pod svojim uslovima. U izgradnju stadiona u Angoli Kinezi su ušli po sistemu &bdquo;ključ u ruke&ldquo;. Avionima su stigli svi stručnjaci i većina građevinskih radnika (Angolci su se bavili samo najjednostavnijim fizičkim poslovima), brodovima materijal, domaćin je obezbedio samo zemljište. Taj sistem je prekopiran i u ostalim zemljama koje su dobile nove stadione. Kritičarima smeta što posao ne dobijaju domaći radnici, čime bi se smanjila nezaposlenost, i još više što se ne koristi lokalni materijal, čime bi se pomogla ekonomija zemlje domaćina. Kinezi ne odstupaju od svog koncepta, poklon je poklon, a predstavlja samo jedan deo akcije &ndash; Kostarikanci su odmah posle stadiona dobili i status posebnih odnosa sa Kinom, koje ima još samo 6 država na planeti. Razlog je jednostavan &ndash; oni su prva od 7 malih nacija Srednje Amerike koja je prešla na njihovu stranu. A stigle su i dodatne koristi &ndash; stadion u San Hoseu u kratkom razmaku ugostio je Španiju, Brazil i Argentinu, a vi probajte da zamislite koliko je to koštalo. U svakom slučaju, dok Južna Afrika decenijama bude plaćala svoju skupu prezentaciju na globalnom tržištu i smišljala kako da nađe razumnu upotrebu za svoje gigantske stadione, na kojima se skuplja po 2000 ljudi, Angolci, Kostarikanci, Gabonci i Grenađani te brige neće imati &ndash; pošto u objekte nisu ulagali novac, neće biti pod pritiskom ni da se pobrinu da postanu rentabilni. Kina nije jedina zemlja sa sličnom strategijom. Nedaleko od Kostarike nalazi se Gvatemala, jedna od pomenute 23 države koje su još uvek na tajvanskoj strani. Njima iz Pekinga ne stižu ni fondovi, ni radnici, ali je jedna druga azijska zemlja spremna da pomogne.Katar: Novac za moćDok je interes Kine da ulaganjem u infrastrukturu dobije na političkom uticaju, Katarani žele da za sebe obezbede bolji položaj u svakom aspektu svetskog sporta. Zato Kinezi ulažu u najviši nivo infrastrukture &ndash; nacionalni stadion &ndash; iz Katara ulaganja idu ka bazičnom nivou, stvaranju kvalitetnih uslova za rad, postavljanje dobrih terena i rad sa mlađim kategorijama. Katar je 2004. objavio nacionalnu strategiju razvoja sporta koja se bazira na dva jednostavna podatka &ndash; mnogo talenata nemamo, ali imamo mnogo novca. Zalivska država i vladajuća porodica Al Tani od tada gradi skupe i kvalitetne sportske objekte, na kojima ugošćuje najuspešnije svetske sportiste, a neretko je spremna i da im ponudi državljanstvo. Jedan od stubova katarske strategije razvoja sporta je Aspire Academy, akademija koja okuplja talente sa raznih strana sveta i omogućava im najbolje moguće uslove. Za kratko vreme ta akademija stekla je vrlo ozbiljan status, a mi ćemo se ovde baviti samo njenim uticajem na fudbal. Prvi faktor bio je odabir stručnih kadrova, a skautsku službu vodi im Žozep Kolomer, nekada prvi skaut Barse i čovek koji je otkrio Mesija. Počelo je odabirom država u kojima će biti regionalni centri akademije, a u prvom talasu tu su bili Gana, Nigerija i Južna Afrika. Dobar odabir doneo je brzo rezultate &ndash; dobar deo polaznika akademije se već 2009. nalazio u timovima Gane, koji je osvojio U20 SP i Nigerije, vicešampiona planete u konkurenciji igrača do 17 godina. Polaznici Akademije imaju verovatno najbolje uslove na svetu, što su tokom poseta potvrdili Leo Mesi i ser Aleks Ferguson. Aspire je razvoj nastavio strateški, šireći se u Latinsku Ameriku i jugoistočnu Aziju. Sada njihovih centara ima 15, a svake godine najbolji polaznici sele se u Katar, gde se sa njima radi na najozbiljniji moguć način. Kolomerov posao toliko je naporan da &bdquo;leti 150 puta godišnje, svake večeri spava u drugom selu i kuću ne vidi od maja do decembra&ldquo;.Ako je u prvoj fazi raspored akademija išao ka fudbalskoj strategiji, u drugoj je sportska diplomatija postala prioritet. Gvatemala je najbolji primer &ndash; iako je u neposrednom susedstvu nekoliko država sa ozbiljnom fudbalskom tradicijom, kakve su Honduras i Salvador, akademija je nikla uz samu meksičku granicu, ali ne zbog Meksikanaca. Kritičari smatraju da je Gvatemala izabrana zbog Rafaela Salgera, člana Izvršnog komiteta FIFA. To telo sa 28 članova ima potpunu kontrolu nad razvojem svetskog fudbala, a čine ga predsednik Blater, potpredsednik Argentinac Grondona, 7 potpredsednika, gensek Valke, 16 članova i 2 člana sa specijalnim zadacima. Salgero je jedan od tih 16 članova, i to ne bi bilo sumnjivo, da se na spisku zemalja nije našao i Tajland, takođe bez ozbiljnog fudbala, ali sa članom IK FIFA (Voravi Makudi), kao i Paragvaj, iz kojeg je dugogodišnji predsednik CONMEBOL i takođe član IK FIFA Nikolas Leos, koji se povukao ovog aprila zbog lošeg zdravlja, posle mnogo teških optužbi za korupciju. Zanimljivo je da od 8 zemalja Latinske Amerike, Afrike i južne Azije sa članovima Izvršnog komiteta FIFA Aspire postoji u šest, svima osim Brazilu i Argentini, gde je sistem praćenja fudbalskih talenata toliko razvijen da ne bi bilo mudro ulaziti na tržište. S obzirom da je Burunđanka Lidija Nsekera prva žena u IK, nikoga ne bi iznenadilo ako bi tu nikla škola broj 16. Cela priča o Kataru i SP iz meseca u mesec sve više liči na totalnu farsu, jer je realno nemoguće tamo održati veliko takmičenje preko leta, a malo je verovatno da toliko skup biznis kakav je moderni fudbal može da trpi prebacivanje šampionata u zimu.Osim klime, Katar se kao budući domaćin SP suočava sa još jednim problemom &ndash; nemaju dovoljno kvalitetne igrače. Katar je trenutno 11. u Aziji i 103. na svetu po listi FIFA (između Litvanije i Nigera). Na putu ka SP 2014 stigao je do poslednje grupne faze, ali je tokom celih kvalifikacija od 16 mečeva dobio samo po dvaput Liban i Indoneziju i jednom Vijetnam, timove koji su na FIFA listi u rangu Luksemburga, Farskih ostrva i Lihtenštajna. Jedan od načina da se problem prevaziđe upravo je Aspire akademija i opšte je očekivanje da će mnogi od momaka koji se sada školuju kao seniori nositi dres boje višnje. U ateltici, šahu, dizanju tegova Katar je već isprobao koncept &ndash; u zemlji koja državljanstvo daje tek posle 25 godina boravka, vrhunski sportista dobije pasoš za nekoliko nedelja. U fudbalskoj selekciji nastupaju po jedan Brazilac, Urugvajac i Senegalac. S obzirom da tokom godine kroz seriju testova koji završe selidbom u Katar prođe između 500 i 600 hiljada klinaca iz različitih krajeva sveta, jasno je kakav potencijal daje Aspire akademija. Zvanična politika Akademije je da polaznici treba da igraju za svoje zemlje, jedan od čelnika je rekao da &bdquo;nikoga neće prisiljavati da igra za Katar i da igrači sami treba da odluče&ldquo;. Naravno, korist za državu-domaćina svake od škola je sasvim jasna &ndash; sa takvim rasporedom do Katara stigne tek po jedan, možda dva igrača po sezoni iz svake od škola, ostali uživaju u beneficijama na domaćem terenu. U sledećem, četrnaestom nastavku vratićemo se u Evropu i baciti pogled širom kontinenta, da bismo videli koliko po tržišnim uslovima koštaju sređeni stadioni za ligu kakva je Superliga kojoj težimo.