Srpski Vimbldon

Tenis je igra sa prilično jasno definisanim pravilima: igra se dok neko ne dobije tri seta, znači maksimalno pet, svaki set se sastoji od maksimalnih šest gemova po setu, plus eventualni taj-brejk, s tim što se peti, odlučujući set, igra na razliku od dva gema…prilično jednostavno, zar ne? Meč može da traje čak i preko pet sati, u šta smo se mogli uveriti ne mali broj puta, posebno na podlozi za koju je Ivan Lendl govorio da je za krave, a ne za sportiste.S druge strane i fudbal, igra na istoj podlozi, kao i tenis, ima prilično jasna pravila: igra se dva puta po 45 minuta, rezultat varira od 0:0, do… ne postoji ograničenje, tačnije rečeno, odluka je prepuštena volji protivnika na terenu: onome ko daje golove i onome ko ih prima – i za jedno i za drugo, potrebno je biti talentovan, ponekad i ekstremno. Kada smo kod talenta, srpski narod se često samoproglašavao za izuzetno talentovanu naciju, neretko kada je u pitanju i bavljenje fudbalom, između ostalog. Sukobima mišljenja i žustrim debatama su često doprinosili i (ne)uspesi svih vrsta država koje su postojale na teritoriji od Trsta do Strumice, od 1930, kada je održan prvi Mundijal u Monetvideu, pa evo sve do danas kada se očekuje odgovor na pitanja kao što su: -Da li je slavna Peleova generacija iz 1970. nešto najbolje što su Brazil i svet ikada imali ili poker asova koje je sastavio Pareira za 2006. (Ronaldinjo-Adrijano-Ronaldo-Kaka) ima snagu, moć i pravo da pokuša da promeni istoriju? -Da li je Maradona bio u stanju sličnom onom iz 1994. godine, za koje jedino zli Sep Blater nije imao razumevanja, kada je nedavno izjavio da konačno vidi svog naslednika u mladom čudu, koje se zove Lionel Messi?Dakle: talenat u Srba da igraju fudbal – tema opasna, jer zadire u suštinu bića, jedne od dve najmlađe države u svetskoj porodici naroda (mlađa je Crna Gora). Ili mi to samo imamo iluziju da zadire u dubinu našeg bića, a da sa njom u stvari mi apsolutno nikakvu vezu nemamo? Jednom treći, jednom četvrti, jednom peti… kraj! Učešća: 10, od toga u poslednjih tridesetak godina, nekoliko sramnih, sa tu i tamo elementima razumevanja za okolnosti u kojima su pomenuti rezultati ostvarivani, ali češće sa elementima predvidljivih trivijalnih i bizarnih skandala. Broj igrača, koji su u pomenutom periodu zablistali na Mundijalima i time omogućili svetu da nas zaista smatra respektabilnom grupom ljudi koji znaju da se fudbal igra za za gol više (može da se čita i kao 1:0) je zanemarljivo mali, pogotovo spram onoga što sami o sebi eventualno mislimo. Sve u svemu, mi i svet, kada je fudbal u pitanju… to je nekako uvek bio brak na silu - postojimo, igramo, ponekada se zaigramo, pa sve to zasija na trenutak i svi, tj mi pomislimo da je sve konačno na svom mestu, te poletimo Fifi u zagrljaj, a tamo, u Cirihu, nas dočekaju, u najboljem slučaju, sa hladnim osmehom. Šta će ljudi, kako druga čije, ne može se protiv legalizma, te mi nekako zaigramo na tom skupu napravljenom nekada za nekoliko, a sada za 32 najbolje reprezentacije na svetu… najbolje! Stvarno zavodnički zvuči: najbolje reprezentacije na svetu! Ko da se ne primi? I traje taj brak malo, nekada malo više, nekada splet nepredvidljivih okolnosti, dremež i nepripremljenost protivnika i nesputana lucidnost sa naše strane, kao i večna sklonost ka improvizaciji omoguće da stignemo tamo gde osim nas niko ne misli da pripadamo i tako nekako, osim u dva slučaja, polufinale je uglavnom bio naš daleki, nikada dosanjani san.Svima posle bude lakše, FIFA se igra sa svojima, deli sve što treba da se podeli, mi idemo kući besni na sve i svakoga, imamo razloga da nas opet uhvati melanholija i bes u kojima se najbolje osećamo i tako ukrug, do novog ciklusa, do kog, u našem slucaju, treba da prođe uglavnom osam godina, dok je za normalne nacije taj ciklus ograničen na četiri godine. Bilo je naravno i nepravdi, kao naprimer kada su bile sankcije, ili kada nam je sudio Sorensen, ili kada nam je nedavno Blater napravio specijalan šešir, a Hajdi Klum nas stavila u društvo sa podmlađenom reprezentacijom Holandije, argentinskim skupom razmaženih neukomponovanih precenjenih zvezda i nedisciplinovanim i taktički slabim igračima iz ratom podeljene Obale Slonovače. Tako se pričalo po Srbiji… Tako se pričalo, a u Nemačkoj, na terenu, se svako plašio svakoga ko nije imao dres bele ili plave boje sa FSSCG grbom. Kod kuće i po novinama razmetljivost, bahatost, (ne)umereni optimizam, a na terenu nepotizam, kukavičluk, netrpeljivost, lenjost, strah, nerad… tuga i sramota. Gde je u svemu tome veza fudbala i tenisa? U rezultatu, naravno. Jedina smo reprezentacija na svetu, koja je na velika takmičenja (važe se i Evropska prvenstva, kada upotrebljavamo termin: velika takmičenja) odlazila u najmanju ruku kao favorit iz senke (isključivo po sopstvenom mišljenju), a vraćala se kući sa teniskim rezultatom: 0:6 i 1:6, kojim ni Jelena Dokić nije gubila kada joj je karijera krenula nizbrdo. Šta boli više, Roterdamska šestica ili ova nedavna iz Gelzenkirhena? Izuzetna dilema, nema šta, kao u vojničkoj kasarni u vreme doručka... najradije bi da niste tu gde ste. Pokušajmo da na tragediju gledamo sa određenom dozom humora, kome smo tako lagodno skloni, uglavnom u neprimerenim situacijama: jednom kada se obrukate, posle je sve lakše, svet je ionako od nas navikao na svašta, te nam je sada nekako lakše i normalnije čak i da se brukamo, ne izazivamo više zgražavanje i uznemiravanje, sve to dođe nekako kao normalno. Normalno? Ja se i dalje osecam prilično nenormalno upravo zbog onoga što srpska tanka, ali bahata većina smatra normalnim.U suštini, sve je na svom mestu: godinama igramo ubedljivo najružniji fudbal, bar u Evropi, sticajem okolnosti došli smo do rezultata za respekt, uspevši da se kvalifikujemo za Mundijal sa samo jednim primljenim golom i to sve nakon onog, nikome potrebnog, LSD azerbejdžanskog ludila, što je za rezultat imalo demontažu ionako krhkog sistema i rađanje novog idola nacije, Gurbana Gurbanova, koji je kao nagradu za ono što je uradio morao da dobije doživotnu počasnu licencu i stolicu kao visoki stručni konsultant za pitanja iz oblasti međunarodnog fudbala u prostorijama na Terazijama 35 (još uvek nije kasno, čovek je bez angažmana trenutno). To je nekako ličilo na onu fotelju koju je sebi MM aka Čiča, uz Titovu pomoć sebi namenio, izgradio i iz koje izgleda još uvek nije ustao, te se to nažalost nije desilo. Da jeste, verovatno se kući ne bi vratili sa ovakvom gol razlikom, ako ništa drugo, nego bi časno izgubili tri utakmice bez igre i bez stvorene šanse za gol, kao što smo godinama do sada i činili. Ovako, sve je manje više isto, samo što sada imamo i sklonost ka mešanju tenisa i fudbala. Taj uspeh, plasman na Mundijal 2006, s obzirom na način na koji smo igrali, na protivnike koje smo imali, na antifudbalski koncept koji su treneri u FSSCG sprovodili, na dužinu trajanja iluzije, na početnu tačku od koje se pošlo u kvalifikacijama za WC 2006, na Gurbana Gurbanova, na Helsinki, na pljuvanje sudija, na naviku da se protivnički igrači pljuju, psuju, vređaju i udaraju sa/bez lopte, na opšte stanje u društvu, na carevanje Gvozdenog rova i slične stručne literature, na Ustav koji ćemo dobiti zahvaljujući referendumu u Crnoj Gori, na Ratka u šumi, na Dedinju ili na svadbi prijatelja iz rata, na neumesno i bezobrazno poređenje nas i Finaca, od strane visokog vladinog službenika… jednom rečju, s obzirom na sve srpsko ludilo, taj uspeh je apsolutno bio nestvaran… I jeste nestvaran, znači, sve je na svom mestu, iluzija potpuna, nema zemlje, nema himne, nema zastave, nema ni mnogo važnijih i većih ljudi među nama, a 22 igrača idu na Svetsko prvenstvo, zajedno sa trenerom kome je potrebno bilo da dođe na Mundijal da bi shvatio da fudbal igraju i drugi, kako on kaže koji su do juče služili za popravljanje gol-razlike. Ne znam na koga je tu tačno mislio, da li na afričke reprezentacije, ili na azijske, ili na svoju… Mi definitivno ne igramo fudbal, a služimo za popravljanje gol-razilike. Ostvarenje tog uspeha je bio zaista podvig za divljenje i zato svaka čast svakome ko je u tome bar malo učestvovao, uprkos najružnijem fudbalu ikada prikazanom.Kako nijedna priča u današnjem savremenom svetu ne može večito da počiva samo na iluziji bez ozbiljnog i napornog rada i studijskih analiza i u ovoj srpskoj bajci, postoji burleskan rasplet, kao i u manje više svemu što je vezano na ovaj ili onaj način za geografsko mesto na Balkanu, zavedeno pod različitim imenima. Dodamo li tome našu večnu sklonost ka nezavršavanju posla do kraja i samozadovoljavanju negde na pola puta ka ostvarivanju cilja, ma kako on bio (ne)realno postavljen, dobijamo lobotomičnu bajku o usponu i padu. Budimo iskreni, jednom prema sebi i priznajmo: nikada, ali nikada na međunarodnom planu nijedan naš tim nije do kraja ili igrao kako se očekivalo i kako je mogao, ili nije bilo rezultata. Nikada, u istoriji fudbala na ovim prostorima se nije dogodio spoj fizičke supremacije, potpune uportrebe tehnike i veštine koju pojedini igrači poseduju i ostvarivanja rezultata… Nikada, osim na kraju petogodišnjeg plana majstora sa Uba i njegovih saradnika, koji su znali sta žele, šta mogu, šta ne mogu, šta treba da urade kako bi do cilja došli, tačno onda kada projekat uđe u svoju završnu fazu… Samo tada, tog magičnog maja 1991. godine. Pre i posle toga, uvek je nedostajalo nešto, neki element, koji bi doveo do krajnjeg uspeha, ili bar do zadovoljstva, ali onog pravog, potpunog, iskrenog. S druge strane, ova nacija konstantno živi u zabludi, kada su pitanju uspesi, pa samim tim i fudbalski. Čime smo mi to zaslužili da budemo favoriti za osvajanje bilo čega? Ko nas je ikada video kao favorite, osim nas samih? Koliko smo puta dozvolili da briljantne partije budu obesmišljene u desetak minuta potpunog ludila i nesloge na terenu? Kako može zemlja koja nema zabeležen ama baš nijedan uspeh ni na jednom planu u poslednjih 15 godina da računa na sportski uspeh, posebno u tako ozbiljnim stvarima kao što je međunarodni fudbal.Iz svega toga, proizlazi da je poslednje mesto na osamnaestom Mundijalu, uz sramotnu i bestidnu gol-razliku, samo prava slika svega što svaki dan proživljavamo kao gradjani izmučene zemlje, čijoj se tragediji kraj ne naslućuje. Samozaljubljeni u sebe, medjusobno zavadjeni, bez uvažavanja procesa koji se dogadjaju u svetu koji nas okružuje, podcenjujuci svakoga, smatrajući da svakoga možemo da pravimo budalom beskonačno dugo, u sve bitke na Mundijalu smo ušli kao preplašena grupa ljudi koja je zalutala na velelepne nemačke stadione, rešena da sačeka da nekako prodje tih prokletih devedest minuta zamenjujući aroganciju, strahom i neprimerenim respektom prema protivniku, od trenutka kada sudija odsvira znak za početak meča. Druga reč za taj respekt i strah je kukavičluk. Ta bedna i šićardžijska transformacija dolazi iz mentaliteta, iz glava, iz kuće…tu ne može ni trener da pomogne, jer je i on jedan od njih, Pitanje je da li bi nam pomogli i sam Lipi, Kapelo, Hidink, Gulit, Skolari, Murinjo ili Rehagel…ili svi zajedno…Lično, ne verujem. Zbog svega toga, ja se prvenstveno sebi izvinjavam! Zašto? Zato, što tako kaže da treba čovek koji će ući u anale svetskog fudbala po tome da je poveo na Mundijal jednog igrača manje nego što pravila dozvoljavaju, po tome što je u poslednjoj utakmici, koju je njegov tim završio sa deset igrača na terenu, na klupi za rezervne igrače imao dva rezervna golmana i dva igrača (!!!!), od kojih je jedan isključen trideset minuta nakon što je ušao u igru i time postao jedini igrač u istoriji svetskih prvenstava koji je ušao kao zamena, a bio isključen pre 45-og minuta! Takodje, to je isti čovek koji kaže da je trebao da se drži svoje filozofije i da igra sistem u koji veruje, a ne da podleže pritiscima javnosti, igrača i medija. To je izjavio posle utakmice, u kojoj je protivnik postigao jedan od šest golova iz akcije u kojoj je lopta dodata 24 puta, bez da su njegovi igrači pipnuli/videli loptu !!! Jedan od najboljih napadača u današnjem svetskom fudbalu, Rud Van Nistelroj, je ostao bez reči kada je bio zamoljen da prokomentariše pomenutu utakmicu i situaciju na njoj.Dovoljno za shvatanje ko smo, šta smo, kako radimo, kako razmišljamo, koliko daleko u budućnost gledamo, kakav životni koncept imamo… Više nego dovoljno! Vidimo se za osam godina… Tada će Mesi imati 26 punih godina i igraće na svom trećem Mundijalu. Do tada pokušajmo da uživamo svi zajedno u magiji onih koji igraju iz radosti za sebe, svoju zemlju i celu planetu… Radujmo se rađanju nekog novog Kempesa, Zika, Garinče, Kantone, Rivelina, Krojfa, Bekenbauera, Kigena, Neskensa, Besta, Rosija, Van Bastena i ostalih…radujmo se hrabrosti i radosti zbog uspeha igrača Gane i Ekvadora i osmehu debeljuškastog, još uvek vladajućeg, kralja Ronalda. Nije otišao, javio se, tu je, među nama, nije rekao još uvek sve… Mundijal je počeo, uživajmo!