Derbiji širom sveta: Deo drugi – sultan, faraon i šah

Najbolji fudbal na svetu decenijama se igrao na zapadu Evrope i u Južnoj Americi. To nije umanjivalo strast prema najlepšoj igri na ostalim kontinentima. U drugom delu naše priče bavićemo se rivalitetom u centrima nekih od civilizacija najvažnijih za istoriju čovečanstva. Idemo u Istanbul, Kairo i Teheran, gde ćemo upoznati neke od najvećih svetskih klubova, koje ne poznajemo dovoljno. Idealna najava za 22. april, kada Fenerbahče i Galatasaraj igraju za još jednu titulu šampiona Turske.Cela planeta priznaje Buenos Ajresu i Glazgovu poseban status kada su u pitanju gradski derbiji. Međutim, širom sveta decenijama se razvijaju okršaji komšijskih ekipa, čiji navijači ponekad dele iste ulice, škole i mesta za izlaske, ali na dan derbija međusobno komuniciraju samo u slučaju nužde. Svi znamo kako je nekad izgledao Beograd kada se igra derbi, a u gradovima od Johanezburga do Stokholma, i od Los Anđelesa do Kalkute navijači ozbiljno shvataju međusobne okršaje lokalnih ekipa. Veoma oštar rivalitet razvija se u Atini, Lisabonu, Rimu, Budimpešti, Moskvi, mnogim gradovima Britanije i Južne Amerike. Za danas izdvajamo tri grada.IstanbulTurska ima tri velika kluba, sa dugom tradicijom i velikim brojem trofeja. Sva tri su smeštena u Istanbulu. Iako je Bešiktaš nešto stariji od dva svoja rivala, jedina dilema u toj zemlji je &ndash; Fenerbahče ili Galatasaraj. Galata je osnovana na severu grada, s one strane Zlatnog roga, ali na tlu Evrope. Njeni osnivači i prvi navijači bili su studenti i srednjoškolci glavnog grada Osmanske imperije 1905. godine. Od tada za crveno-žute &ldquo;Lavove&rdquo; navija obrazovani sloj stanovništva Istanbula i većeg dela Turske. Fener je jedini od 13 istanbulskih klubova čiji je dom na azijskoj obali Bosfora. Klub je nastao 1907. godine, a osnovan je u okviru francuskog koledža Sen Žozef. Vremenom, plavo-žuti &ldquo;Kanarinci&rdquo; postali su pravi narodski klub, a njihov status najpopularnijeg u Turskoj učvrstio je niko drugi do Mustafa Kemal-paša Ataturk, vatreni navijač Fenerbahčea.U Istanbulu se amaterska liga igrala od kraja XIX veka, ali je poslednji sultan Abdulhamid III 1904. zabranio svojim podanicima islamske vere da igraju fudbal. Tako su najlepšu igru na Bosforu očuvali hrišćani, pripadnici grčke i jermenske kolonije, Jevreji i stranci. Ozbiljno takmičenje počelo je tek kada je Ataturk 1923. uveo republiku i sproveo reformu, a Istanbulska liga startovala je sledeće godine. Prvi turski nacionalni šampionat krenuo je tek 1959. godine. I dok je stadion Galatasaraja dobio ime &ldquo;Ali Sami Jen&rdquo;, po prvom predsedniku kluba, bliske veze Fenera sa strukturama vlasti potvrđuje i ime njihovog stadiona &ndash; Šukru Saračoglu je bio peti premijer Turske republike. U istoriju bosforskih derbija zapisan je 12. februar 1911. godine. Galata je gostovala Feneru, a zbog oluje na azijsku obalu stiglo je samo sedam igrača kluba. To ih nije sprečilo da pobede čak 7:0 i steknu status heroja. U međuvremenu dva kluba su gotovo poravnata u istoriji &ndash; Fener ima jednu titulu više, a Galata osam kupova prednosti. Zahvaljujući boljem tajmingu &ldquo;Lavovi&rdquo; su ostavili znatno dublji trag u reformisanim evropskim kupovima, a pobedom u Kopenhagenu nad Arsenalom osvojili su jedini evropski trofej u istoriji zemlje &ndash; Kup UEFA 2000. godine. Ti uspesi doneli su im dosta mladih pristalica, zahvaljujući kojima smanjuju brojčanu prednost rivalskog kluba.KairoOgromni grad na obali Nila ima priču koja najviše podseća na argentinsku. Fudbal su u Egipat doneli Englezi, koji su od 1882. do 1922, u ključnom periodu za širenje fudbala, držali tu zemlju pod okupacijom i protektoratom. Zato su se u prvim decenijama egipatskog fudbala domaći klubovi borili sa onima koje su osnovali Englezi, a pravi lokalni rivalitet nastao je krajem Prvog svetskog rata. Od samog nastanka rivalitet Al Ahlija i Zamalek bio je logičan, jer je nerazdvojno vezan za ekonomiju i politiku. Al Ahli (ekvivalent onoga što u Evropi zovemo Nacional) okupio je siromašne slojeve u glavnom gradu od osnivanja 1907. godine. Tokom sledećih 45 godina zemlja će se boriti najpre za formalnu, a zatim i potpunu nezavisnost, do koje će stići tek 1952. godine, zbacivanjem kralja i uspostavljanjem republike. Al Ahli je sve do julske revolucije 1952. godine bio sportski ekvivalent Vahd partije, najpopularnije u zemlji. Iako je revolucionarna vojna vlast ukinula političke stranke, prema fudbalu je imala potpuno drugačije namere &ndash; 1954. godine je za počasnog predsednika proglašen Gamal Abdel Naser.Zamalek je ime ostrva na Nilu, gde se nalazi najbogatija četvrt Kaira. Klub koji znamo pod tim imenom osnovan je kao Kaser-el-Nil 1911. godine, a 14 godina kasnije promenio je ime u Al Muktalat. Karte su otkrivene 1940, kada je poslednji kralj zemlje Faruk dao ekipi svoje ime. Konačna promena dogodila se 1952. godine, kada je naziv kvarta zamenio ime zbačenog monarha. Rivalitet između dva kluba počeo je 1917. godine, i odmah dosegao ozbiljne razmere. Devetog februara te godine Al Ahli je dobio prvi derbi u istoriji, a tri nedelje kasnije Zamalek je uzvratio istom merom. Te godine Al Ahli je uspeo da privuče prvu veliku zvezdu egipatskog fudbala Huseina Hegazija. Hegazi je karijeru napravio u Engleskoj (Fulam), a kada se 1914. godine vratio, igrao je egzibicione mečeve pune tri godine. U sledećih 11 godina on će nekoliko puta preći iz Al Ahlija u Zamalek i nazad, a sa njim će stranu menjati i veliki broj navijača. Mržnju je samo pojačao kontroverzni prelazak Abdel-Kerima Sekra iz Al Ahlija u Zamalek 1936. godine, a spektakularna preotimanja najboljih protivničkih igrača traju tokom svih ovih godina. Egipćani zaista fanatično vole fudbal, a gde je fanatizam, tu su i neredi. Tuče između dve navijačke armije su česte, a posle jedne od najvećih, 1966. godine, u bolnici je zbrinuto preko 300 povređenih na obe strane &ndash; u crvenim dresovima Al Ahlija, i belim sa dve crvene vodoravne linije, kakve nosi Zamalek.. Rivalitet dva kluba pojačala je i Afrička fudbalska konfederacija, koja je proglasila Al Ahli klubom veka na kontinentu. Oba kluba imaju po devet kontinentalnih trofeja, ali je Zamalekova kolekcija impresivnija &ndash; 5 puta šampion Afrike, uz jedan Kup kupova i tri Superkupa. Al Ahli je osvojio tri Kupa šampiona, 4 Kupa kupova i dva Superkupa. U domaćoj ligi Al Ahli je daleko uspešniji (29:9 u titulama, 32:31 u kupovima, deset pobeda više u direktnim duelima).TeheranIslamska revolucija 1979. godine značajno je uticala na fudbal u Iranu. Fudbal je postao veoma popularan u toj zemlji još u prvoj polovini XX veka, nacionalna liga pokrenuta je 1960, a stekla poluprofesionalni status 14 godina kasnije. Masovne demonstracije iz 1978, dolazak Homeinija na vlast februara sledeće godine i osmogodišnji rat sa Irakom zaustavili su fudbal u Iranu na celih deset godina. Revolucija je donela i promene imena najpopularnijih klubova, ali ne i smanjenje njihove popularnosti. Danas više od polovine stanovnika Irana navija za jedan od dva velika teheranska kluba &ndash; Esteglal ili Piruzi. Njihove utakmice često moraju da sude stranci, a većina fudbalera ostalih klubova sanjaju da jednog dana obuku dres jednog od dva velikana. Piruzi je nastao 1942. godine pod imenom Šahin. Sa tim imenom klub je osvojio 15 trofeja za dve i po decenije, pre nego što je uprava došla u sukob sa rukovodstvom nacionalne federacije. Trajna suspenzija izbegnuta je fuzijom sa trećeligašem Perspolisom, koji je pojačan igračima trofejne ekipe brzo ušao u najviši rang, privukavši na putu brojne navijače iz cele zemlje, uglavnom iz nižih društvenih klasa. Klub je igrao uspešno do revolucije, a posle deset godina pauze vratio se na scenu kao Piruzi (pobeda). Navijači u Iranu i dalje ga zovu Perspolis.Esteglal se nije suočio sa tolikim problemima. Osnovan kao Tadž 1945. godine, počeo je u regionalnoj ligi, a u prvoj ligi Irana igra od osnivanja 1960. godine. U doba sekularne monarhije protivnički navijači su Esteglal optuživali za protekciju, a smatra se da je za tu ekipu navijao i sâm šah. Posle revolucije Tadž je postao Esteglal (nezavisnost). Rivalitet je počeo da se razvija 1971. godine prvom utakmicom dva kluba. U međuvremenu su zbog brojnih prekida fudbalskih aktivnosti odigrana samo 52 meča, a Esteglal ima četiri pobede prednosti. &quot;Nezavisni&quot; klub ima dve kontinentalne titule, naspram jednog Kupa kupova za &quot;pobedničku&quot;ekipu. Ipak, Piruzi ima 8 titula, od kojih je poslednju osvojio prošle sezone dramatičnim preokretom u poslednjem kolu, dok je Esteglal stigao samo do 5 šampionata. Rivalitet između plavih (Esteglal) i crvenih (Piruzi) veliki je svaki put kada se timovi sastanu na ogromnom stadionu Azadi. Policija obično uspeva da uspostavi kontrolu na samom stadionu, ali se problemi mogu preneti na najneočekivanija mesta. Poslednjeg dana prošlog prvenstva u jednom gradiću na jugozapadu zemlje izbila je masovna tuča dve navijačke grupe, u kojoj je jedan 20-godišnji navijač umro od posledica uboda nožem.