Zašto kažeš grad, a misliš na gradove?

Veliki je Istanbul. Znam, nije neki zaključak - ali red je da se krene od prvog utiska. Od aerodroma ‘Ataturk’ (koliko bi samo naivan čitalac morao da bude da pomisli da se drugačije zove) do Starog grada, delića zvanog Jenikapi - petnaestak minuta taksijem. A od delića do drugog delića, recimo, milion stanovnika.Šesnaest delića, dakle. Milion stanovnika, kažu, živelo u 15. veku, a u neka vremena doseljavalo se po 700.000 godišnje. Sada stalo, sreća. Preko puta azijski deo, ogroman, preko (drugog) puta novi evropski. Na pola sata hoda Univerzitet, pa Bajazitova džamija, ispod Kapali čaršija... put ka Aja Sofiji i Plavoj džamiji. Grad nije prljav, koliko sveta živi, skoro da je čist, ulice dovoljno široke. Radnje, kafići, da ne zamere Evropljani, evropski. Detalji odaju razliku, pešačkih prelaza gotovo da nema, postoje nadvožnjaci, podvožnjaci, mostovi, a na asfaltu vlada zakon jačega. Nije da hoće da pregaze namernika, ali neće ni da stanu. ‘Naš taksista’ gospodin, nerado priča sa putnicima, ali svako raspitivanje o krajnjoj destinaciji potraje. Proćaska, samouvereno nam (na perfektnom turskom) kaže šta je saznao i nastavi. Do sledećeg raspitivanja. I nađe na kraju cilj. Bilo drago i njemu i nama. I nije ni skupo (12 evra). Kome je mnogo, neka dođe na beogradski aerodrom i pita na španskom koliko bi ga koštala vožnja do Slavije.Ljubazni ljudi, nasmejani diskretno. Na novoj, posebnoj vrsti esperanta pričaju sa turistima. Nije da ne znaju engleski, nego ‘govore i ruski’ pa to napravi problem. Kratak i rešiv. Da ne bude zabune, zna se gde smo došli. Ovde se igra finale Lige šampiona. Na aerodromu posebni šalteri i prolazi za ‘učesnike finala’, posebna tačka za okupljanje i transport takvih gostiju. Duž celog puta oznake Lige šampiona, transparenti sa ‘Go Reds’ i ‘Forza Milan’, sretosmo čak i jednog lažnog Maldinija, po izgledu, a i po dresu koji je nosio. Ispred hotela se zatekao, kasnije nam poneo i stvari, klinac od desetak godina. Simpatičan skroz, čak nam pomogao i oko zaključavanja sobe (nismo toliko glupi koliko je besmisleno). Ima ljudi u dresovima po gradu, naravno ne Milana i Liverpula, nedelja je dan kada igraju Fener i Galata. Uz svo poštovanje prema spektaklu u sredu, mora nekim redom da se krene. Dakle, nedelja veče, azijski protiv evropskog dela grada. Plavo-žuti na žuto-crvene... Obrukali bi se pred ovim divnim ljudima da ne budemo i mi tamo.