Aleksandar Ćirić: Kako čitati Olimpijske igre

Govorio bih o poreklu, o ulozi i o značaju sportskih takmičenja u današnjem smislu te reči. Takođe, želeo bih da govorim i o smislu koji su imala takmičenja u antičko doba. Jedanaestog avgusta počinju prva takmičenja na Olimpijskim igrama u Atini, koje se računaju kao 28. olimpijske igre po redu u modernoj eri. I već tu, zapravo, počinju nesporazumi.Ove Olimpijske igre u suštini nisu 28. po redu, jer 1916, 1940. i 1944. godine Igre nisu održane, ali se i dalje broje. Osim tih 28, u istoriji olimpizma postoje jedne koje su dobile kompromisni naziv "Jubilarne igre", a to su one koje je Atina organizovala 1906, na desetogodišnjicu obnovljenih Olimpijskih igara. Grci su hteli da te godine obeleže ne samo taj jubilej nego i da, ako je moguće, Igre vrate tamo gde su i rođene i da Olimpijske igre budu i danas održavane samo u Grčkoj. Ta ambicija nema nikakvih izgleda da uspe, mada su od prve četvrtine devetnaestog veka, u opštebalkanskom nacionalnom buđenju, pokušavali da u okviru tradicije na koju su se pozivali, obnove neka takmičenja. To nije bilo vezano za Olimpiju, u kojoj su se Igre održavale u antičko doba, nego su održavane na Peloponezu, u Atini, bez reda i gotovo bez ikakvog uspeha. Ideju olimpizma obnovio je baron Pjer de Kuberten, ali njegovi motivi nisu bili vezani za Igre koje su bile održavane u antičko doba. On je govorio o plemićstvu, izuzetnosti, vrilini u smislu evropske srednjovekovne aristokratije, i o amaterskom, sportskom i viteškom nadmetanju, takođe iz vizure srednjeg veka. Njegov pokušaj da obnovi ideju masovnog sporta i plemenitog nadmetanja bila je, između ostalog, izazvana činjenicom da je Francuska od sredine 19. veka pa do francusko-pruskih ratova 1870–1871. godine, pokazala da nema ratne snage. Kuberten je video da su ljudi koji su imali sistem fizičke obuke, gimnastike, uspeli vrlo lako da pobede Francuze. Njegov odnos prema Prusiji i Velikoj Britaniji u to vreme može se ilustrovati rečenicom da u Prusiji ima više sportista nego u Engleskoj pijanica, a da je francuski narod propao i zbog pića i zbog pomanjkanja morala. Bila je to ideja obnove duha nacije, u drugom i trećem koraku, bojim se neostvariva, budući da je predviđala da će sportsko, viteško nadmetanje moći da zameni rat. Obnova olimpizma nije trebalo da se tiče civila, već samo oficira i plemića. Igre bi trebalo da predstavljaju neku vrstu međunacionalnog sukoba koji zaslužuje divljenje a ne propast ili katastrofu. Ta ideja je 1896. godine ostvarena u Atini, bez mnogo podrške. Ako izuzmemo tri Olimpijade koje nisu održane zbog ratova, treba reći da je Druga olimpijada u Parizu 1900. godine bila deo Svetske izložbe. Izložba je praktično trajala čitavu godinu, pa su toliko trajale i Igre. Niko živi osim članova Olimpijskog komiteta i učesnika nije znao da se u to vreme u Parizu održavaju Olimpijske igre. Tako su 1904. godine, u Sent Luisu, Igre bile održane u okviru manifestacije koju su Amerikanci nazvali "Antropološki dani". Prvo, SAD su tada bile dalje od Evrope nego danas, nije bilo mnogo učesnika, a sve je trajalo nekoliko meseci. U to vreme, program Igara nije bio definisan pa ste mogli da vidite i pelivane i Indijance koji se penju uz bandere namazane mašću da bi dohvatili čerek od vola koji je bio na vrhu. Docnije, počinje razvoj sistema takmičenja i određivanja sportova u kojima nastupaju nacije pod zastavama i nacionalnim himnama. Između dva rata, održana je čuvena Olimpijada u Berlinu 1936. godine. Uz živog Kubertena, uz živu opasnost od rata i sa odobrenjem Komiteta, Igre su bile održane u nacističkoj Nemačkoj. Bila je to jedna od prvih političko-scenskih priredaba koja je trebalo da istakne veličinu Hitlerove Nemačke. I u tome je uspela. Ne bih da vas podsećam da su neki snimci Leni fon Rifenštal sa Igara u Berlinu postali antologijski u istoriji filma. Još jedna zanimljivost vezana za Olimpijadu 1936. godine odnosi se na priču da je Hitler napustio stadion kada je Džesi Ovens pobedio u skoku udalj. To se nije dogodilo i Ovens je docnije više puta ponavljao da je sa svojim "belim" protivnikom sa Olimpijade ostao veliki prijatelj, i da Hitler nije uopšte bio u loži. Što se tiče načela olimpizma, treba reći da krilatica "Važno je učestvovati" nije prisutna od samog početka Olimpijskih igara. Ona je smišljena da bi se privukao što veći broj učesnika. U antičko doba nije postojala ideja da je samo važno učestvovati. Jedina ideja koja vodi takmičara jeste da pobedi. Tako je i danas. Da su Grci smatrali da je samo važno biti učesnik, verovatno bismo danas imali zapisana imena nekih koji su bili drugi, treći ili poslednji. Međutim, pamte se samo pobednici. Nekoliko imena učesnika antičkih igara koje znamo a koji nisu pobedili, znamo jer su imali neke druge uspehe u životu. Tako postoji priča o Tisamenu kome je proročište u Delfima reklo da će pobediti u pet nadmetanja. On je shvatio da treba da se takmiči u petoboju i dugo se pripremao za to takmičenje. Navodno je pobedio u dve od pet disciplina, ali je u poslednjoj, u rvanju, izgubio. Tada je, prema priči, shvatio da je proročište mislilo na pet stvarnih bitaka. To su pre njega shvatili Spartanci i hteli su da ga kupe kao proroka, jer se u antičko doba nije ulazilo u bitku pre nego se jave dobra znamenja. Shvativši da je on garant pet ratnih pobeda, Spartanci su hteli po svaku cenu da ga dovedu u svoje redove. Tisamen je tražio da dobije spartansko državljanstvo, što ovi nisu davali strancima, ali su na kraju prihvatili. Onda je on tražio državljanstvo i za svog brata. Sparta je i na to pristala. Herodot posle izveštava da su Spartanci zaista pod Tisamenovom "srećnom zvezdom" dobili pet bitaka. Posle Drugog svetskog rata, na početku Hladnog rata, postojao je problem: Kina dugo nije učestvovala na Olimpijskim igrama, dok je Rusija pokušavala da ih izbegne organizujući Spartakijade. Zatim, imamo Olimpijadu u Minhenu, koja je, na neki način, trebalo da popravi utisak Igara u Berlinu, a sa druge strane, dogodio se onaj užasan napad palestinskih terorista na izraelske sportiste. Posle toga, organizacija Igara bitno se menja. Godine 1976. održane su Olimpijske igre u Kanadi, u Montrealu, a bojkotovale su ih arapske zemlje, iz političkih razloga. Posle, to se dogodilo i u Moskvi i u Los Anđelesu 1980. i 1984. godine. U Seulu su se stvari radikalizovale do te mere da su obezbeđenje i kontrola bili toliki da su se učesnici osećali, verovatno, kao u koncentracionom logoru. Posle onoga što se dogodilo 11. septembra, u eri borbe protiv terorizma, nije ni čudo što su mere bezbednosti za predstojeće Igre u Atini podignute na najviši mogući nivo. Možda nije preterano reći da se na taj način obesmišljava ideja održavanja sportskog skupa te veličine. Rekao bih još nekoliko detalja o Olimpijskim igrama u antičko doba, za koje smatramo da su istiniti samo zato što nam je to nekad neko saopštio. Najbanalnija stvar koja mi sada pada na pamet jeste pitanje šta je uopšte Olimpijada? Jesu li to igre koje su u antičko doba trajale najduže pet dana ili je to period između dve Olimpijade? Ovo drugo se češće uzima kao određenje Olimpijade, što nije do kraja tačno jer su Grci Olimpijadom nazivali i same igre i sam period između četiri godine. U školi učimo da su Grci merili vreme po Olimpijadama. To je takođe neistina, jer, po tome, trebalo bi da su vreme računali od 776. godine pre nove ere, kada se uzima da su održane prve Igre, ali to nije tačno. Sistem periodizacije istorije uveden je tek u drugom veku stare ere. To je uradio istoričar Timaj sa Sicilije. On se rukovodio jednostavnim načelom jer je svaki grad u Grčkoj imao svoj način datiranja događaja. Govorilo se, na primer, da se Perikle rodio u trećoj godini arhontata, ili u petnaestoj godini vladavine toga i toga tiranina, ili u odnosu na neki astronomski događaj. Kada je svet postao manji, lokalno računanje vremena nije više bilo dovoljno, ljudi su se suočili sa problemom kako da odrede kada se šta dogodilo. Da li je treća godina tiranide na Siciliji ista ona kada je arhont u Atini bio taj i taj, a u Sparti kraljevao Leonida? Timaj je našao popise pobednika Olimpijskih igara, oni su rekonstruisani. Ti popisi su možda bili vođeni od početka Igara, jer je bio običaj da pobednik posvećuje zapis o svojoj pobedi, venac pobednika ili bilo kakav poklon sa svojim imenom, tako da su od početka petog veka postojale liste pobednika, i to liste pobednika trke na 192 metra. Četvorogodišnji period između Igara nazivao se po pobedniku Olimpijade, odnosno te trke. Pa ako je Orsip pobedio na Osmoj olimpijadi, nešto se, na primer, dogodilo treće godine Orsipove Olimpijade. Po tom rezonu, danas smo u četvrtoj godini 27. olimpijade, kada je pobednik na dvesta metara bio Majkl Džonson. Fascinantna je činjenica da su Igre – ako računamo period u kom su one održavane bez prekida – trajale 1171 godinu. Ako zanemarimo Kineze, nema toliko dugotrajne civilizacije. Najstrože govoreći, poslednje Igre održane su 395. godine nove ere. Zabranjene su ukazom Teodosija Velikog. Međutim, i datum prvih i datum poslednjih Igara su sporni. Tradicija atletskih takmičenja, u onom smislu u kome danas o tome govorimo, i hipodromskih takmičenja mnogo je starija. Arheološka istraživanja u Olimpiji potvrdila su da je neka vrsta takmičenja – možda pre konjičkog nego atletskog – postojala znatno pre 776. godine pre nove ere. Pored toga, postoje neke nejasne liste pobednika, odnosno nejasni načini datiranja vremena pobednika po kojima bi se moglo dogoditi da su prve zapisane ili upamćene Igre održane još 1580. godine stare ere. Pomenuli smo ranije da se za sve vreme trajanja antičkih Olimpijskih igara, u periodu od preko 1100 godina, nije dogodilo da se takmičenja ne održe, osim u slučaju kada je Kornelije Sula 80. godine stare ere, osvojivši Olimpiju, u svom ratu protiv Mitridata, sve sportiste spakovao na brod i odveo u Rim i Igre održao u prestonici kao deo svoje trijumfalne povorke. Rimljanima je pokazao grčke sportiste. Ali, čak i tada, u Olimpiji je održana trka. Isti problem imamo sa godinom okončanja Igara. Od Konstantinovog Edikta o ravnopravnosti vera – o kome se često govori kao o aktu o proglašenju hrišćanstva za državnu religiju – do Teodosija, postojao je jak politički interes Rima da u svoju vojsku uključi i varvare, pa je zbog toga i hrišćanstvo ušlo u red jednakopravnih religija a docnije je proglašeno i za državnu veru. Teodosije Veliki je 395. godine, na zahtev solunskog vođe lokalne hrišćanske zajednice, a zbog pokolja koji je ovaj počinio na stadionu, tražio da se te paganske igre zabrane i Teodosije je na to pristao. Pri tom, Igre su održavane i dalje, na mnogim drugim mestima. Ne zna se kada su tačno prestale da se održavaju u Olimpiji, ali se pouzdano zna da su Igre, po svim pravilima, u Antiohiji održane 510. godine. Znači da računanje vremena od kada se održavaju Igre zavisi od načina na koji ih "čitamo" i može da se proširi gotovo duplo. Kada je Evropa u pitanju, može se ići do Minojske civilizacije, odnosno, grubo govoreći, do 2000. godine pre nove ere. Ta takmičenja su likovno prikazana na Kritu. Ako bismo išli još u prošlost, onda svakako treba pomenuti vezu između pogrebnih igara i sportskih takmičenja. Jedini autor sa ovih prostora koji je posvetio više pažnje sportu u istoriji, bio je Miloš Đurić. On je još 1936. godine u "Učiteljskom glasniku" objavio sjajan esej o značaju grčkih sportskih igara za grčku kulturu. U vezi sa poreklom Olimpijskih igara u staroj Grčkoj, može se govoriti da one potiču od pogrebnih običaja koji su u sebi uključivali nadmetanje kao način prinošenja žrtve duhu preminulog. To je jasno iz 23. pevanja "Ilijade", gde imate najstariji evropski sportski izveštaj. Ahil je na Patroklovoj sahrani organizovao takmičenje i Homer je dao imena svih pobednika, opisao je način na koji se do pobeda došlo, pa taj deo izgleda još zanimljiviji ako ga čitamo kao opis sportskog događaja. Nesumnjivo je da je to povezano sa ritualom žrtvovanja Patroklovih pasa na njegovoj mogili, kao i sa žrtvovanjem trojanskih zarobljenika. Centralno mesto svetilišta u Olimpiji, koje je u klasičnom periodu bilo posvećeno Zevsu a pre toga Heri, koje se i danas vidi, jeste Pelopsov grob. Pelops je heroj koji, prema jednom od mitova o poreklu i nastanku Igara u antici, važi za jednog od njihovih osnivača. Čak i u klasičnom dobu, posle bitke kod Ploteje, o čemu nas izveštava Pausanija, osnovane su lokalne igre u čast poginulih Grka u toj bici. U vreme kada Pausanija piše o njima, one se i dalje redovno održavaju, što znači da su trajale više od 400 godina. Sam Pausanija pominje najmanje pedeset lokalnih sportskih svečanosti koje su starije od nekoliko stotina godina. Mi smo tu perspektivu takmičenja kao svečanosti u potpunosti izgubili, a ona je ritualne prirode. To je ono što čini ključnu razliku između modernog sporta i sporta u antici. Nijedne igre u antičko vreme nisu održavane bez boga ili zbog nekog božanstva. Jasno, danas takvih stvari nema. Olimpija je bila Zevsovo svetilište, Delfi Apolonovo i Dionisovo, Istam Posejdonovo, Nemeja takođe Zevsovo. Može se reći da je momenat kada su stadioni izašli iz svetilišta, bio trenutak nastanka modernog sporta, a dotle je to bio samo deo religijsko-posmrtnih rituala. Još jedna zanimljivost vezana za Olimpijske igre u antici tiče se činjenice da su takmičari bili goli. Zbog čega nisu nosili neku vrstu sportske odeće? Po jednoj anegdoti, na početku održavanja Igara, takmičari su izlazili na borilište u nekakvim pregačama, a onda je jednom takmičaru na pola trke spala pregača, on je završio trku go, pobedivši na kraju. Navodno, od tada je uveden običaj da se svi takmiče goli. Zašto su Igre toliko popularne danas u svetu? Ne može se reći da je sport danas popularniji nego što je bio u Grčkoj. Između ondašnjih i savremenih igara postoje brojne sličnosti. Već od Seula desila se druga ključna promena – pošto su Igre već postale deo međudržavnog nadmetanja – u to vreme sport je postao veliki posao, pa je počelo da se govori i o sportskoj industriji. Svi znamo da su proizvođači sportske opreme toliko moćni da verovatno, uz farmaceutsku industriju, imaju najveći profit u svetu, pa je jasno da su spremni da ulažu u najveće sportske ekipe. To je promena koju je trebalo reći kada smo pominjali Kubertena. On je želeo da se neguje ideja amaterizma i dogodilo se da je 1912. godine, Džimu Torpu, Indijancu koji je nastupao u desetoboju, oduzeta medalja jer je nekoliko godina posle Igara jednu sezonu igrao bejzbol za, recimo, pet dolara mesečno. Ideja amaterizma se izgubila onog trenutka kada se shvatilo da je na Olimpijadi potreban najbolji na svetu. Nastala je podela na amaterizam i na profesionalizam. I ta podela je jedna vrsta konvencije. Ona nije postojala u antičko vreme jer ideja amaterizma nije postojala. Često se kaže da su se na Igrama u Grčkoj takmičili za venac pobednički. Međutim, to je samo bila nagrada za pobedu i taj venac je bio posvećivan u hramu lokalnog božanstva. Ali, slava koju je pobednik sticao bila je takva da mu je do kraja života obezbeđivala spokojstvo. Još je Solon, početkom šestog veka stare ere, ograničio nagradu koju su dobijali pobednici Igara u Atini. On ju je sveo na 500 drahmi. To je verovatno anahronizam jer u to vreme drahma kao sredstvo plaćanja nije postojala ali je bila mera za vrednost. U to vreme, toliki bi bio godišnji prihod najbogatijih Atinjana. Solon je našao za shodno da – jedva nešto manje od 200 godina pošto su započela takmičenja na Olimpijskim igrama – ograniči nagrade koje su nekad iznosile i do 30 hiljada drahmi. Naravno da se od izlaska Rima na svetsku scenu menja odnos javnosti prema takmičarima, pa su oni shvatili da je to unosan posao. Na prelazu iz stare u novu eru, u Rimu postoje udruženja olimpijskih pobednika. Njihovi članovi su jedini, na primer, mogli da dobiju posao čuvara carskih kupatila. Oni su, kao sindikat, sebi određivali plate i sami su određivali kriterijume po kojima su primali nove članove, u zavisnosti od toga na kojim su igrama pobedili. U pismima Plinija Mlađeg sačuvano je dosta detalja koji se odnose na zahteve pobednika sportskih takmičenja: bilo da žele da podignu Gimnazion – teren za vežbanje, bilo da im se privilegije računaju od njihove prve pobede, što podseća na današnje vreme.