Enfild roud – fudbalski raj i fudbalsko hodočašće

Enfild roud možda nije najsavremeniji, ili tehnički najsavršeniji stadion, ali iz svake njegove cigle zrači istorija koja posetiocu uteruje poštovanje kao da je reč o religijskom objektu.Za mnoge Engleze fudbal i jeste religija, a za one koji navijaju za Liverpul, Enfild je mesto gde idu na hodočašće iz vikenda u vikend. I tako već 126 godina. Istorija fudbalske Srbije kreće negde od tridesetih godina prošlog veka. U to vreme Enfild je već bio na pragu pete decenije postojanja, a u trenutku kada nastaju Zvezda i Partizan, Enfild je već bio u šestoj. Tokom svih ovih godina sijaset legendi je prodefilovalo klupom ili terenom smeštenim u tihom i zamračenom delu grada kraj Stenli parka, nekoliko kilometara severno od centra i ne tako daleko od dokova Mersija.Kada mu se prilazi uskom ulicom čije su trake odvojene drvoredom i gde bi nenaviknuto oko lako promašilo svoju kuću i otišlo kod komšije - skoro ništa ne nagoveštava da je stadion tu, naprosto se savršeno uklapa u okolinu. A tu je zajedno sa svojim legendama. Bil Šenkli, Bob Pejsli, Keni Dalgliš, Džon Barns, Kevin Kigen, Stiven Džerard, Džejmi Karager, Ijan Raš, samo su neka od imena koja možete videti na klupama oko stadiona i na samom zdanju. Da UEFA nije ostala nema na žalbu Zvezde od dve utakmice u gostima bez navijača, oni koji podržavaju srpski tim bi se našli verovatno u ćošku tribine stadiona koja nosi ime po legendarnom Dalgliša, tačno nasuprot &quot;kopu&quot;. Čuvenom po tome što je danas za tribine gde su najverniji navijači bilo kod većeg kluba normalno reći - to je &quot;kop&quot;.Šenklijeva socijalistička filozofija je oličena u rečima &quot;socijalizam u koji verujem je da svi rade u istom cilju i da potom svi dele nagradu. Tako vidim fudbal, tako vidim i život&quot;, odmah prekoputa kapije sa poznatom pticom, simbolom grada. I verovatno još poznatijim natpisom - You'll never walk alone. Ova pesma ne zaobilazi nijednu utakmicu, bilo da Liverpul pobeđuje ili gubi. Navijači Liverpula i dalje pamte Hilsboro, pa su ga uklesali i u cigle Enfilda ispred stadiona baš sa strane gde je &quot;kop&quot;. Tu je smešten memorijal za 96 žrtava koje ni 29 i po godina posle tog 15. aprila 1989. godine nisu same. Cveće, sveće i poruke i dalje su sveži na tom mestu koje uvek živi.Kao da su &quot;skauzeri&quot; želeli da malo iznerviraju svoje večite rivale sa obližnjeg Gudisona - osvetlili su pticu sa krestama tako da se u mraku tokom noći lako izdvaja i nekome prija, a nekome bode oči u delu grada koji se zove Everton. Enfild je i bio dom igrača Evertona od 1884. do 1891. godine. Usledila je svađa, koja nikada nije potpuno prevaziđena pa su Liverpul i Everton poput Zvezde i Partizana i najbliže komšije i najveći rivali. Razume se - večiti. Ako to rivalstvo i jeste večito, sam Enfild je umalo postao prošlost pre deceniju i po kada su &quot;redsi&quot; razmatrali da pređu na novi stadion. Na sreću, došlo je do promene uprave, stadion je opstao, proširen je, pa i sada služi kao svetao primer zašto je Arčibald Lič, arhitekta koji ga je &quot;crtao&quot; - besmrtan, ali i zašto Engleska s ponosom nosi epitet &quot;kolevka fudbala&quot;.